13.12.08

Što manje kaži...









U ljude upisuj druženja,
al nikad srca oluju.

Ljudi te pažljivo slušaju,
al samo svoj glas čuju.

Zato im što manje kaži.
Ljudi su tek onda ljudi

kad im se ništa ne traži,
a mnogo im se nudi.

Ljudi su čudne biljke.
Kad rastu - u sebe siđu.

Sretnu se. Pa se raziđu.
Ili se mimoiđu.

10.12.08

6.12.08

Ka zvezdama...











To ne odlaze ptice.
One su utkane u vazduh.
To se rasteže pamćenje
i odnosi ih u zaborav.

Ugrađeni u vreme,
to ne starimo mi.
To se razilazi prolaznost
i odnosi nas put večnosti.

To se ne razlaže lišće.
Ono je uraslo u vetar.
To se vidici otkidaju
i gnjuraju u nepovrat.

Ugrađeni u prostor,
ne umiremo to mi.
To se rasteže nebo
i uzdiže nas ka zvezdama.

29.11.08

Citat












(...) u dnu, jedva sam prepoznao rukopis Ludviga Berna:
„Misli u živom svetu, a živi u izmišljenom“.

22.11.08

Svet u očima...












...pesme ću uvek pisati ovako istinite i ružne, kao što je ova dimljiva
restoracija i naše večerašnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.

Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija. Kako bi me i prepoznala u tom mnoštvu? Guraj me nogom ispod stola, jer svi se mi, najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.

Posle tebe će ostati iste ulice, i deca sto uče u školi da crtaju proleće, i raznosači novina, i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i poludelo kukati prema mesecu, mada si u sivim očima nosila svet koji je vredeo više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.

A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postaneš noćas kraljica,
da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, kliču i pišu stihove o tvojim očima i tvojoj kosi.

Naterali bismo i lišće, i balerine u prestoničkoj operi i vašarske vrteške,
i svetlosne reklame da se vrte ukrug kao milioni trunja u tvojoj krvi.

6.11.08

Ljubičasto-sivi zagrljaj...









Dan, isuviše pognut, zalazio je za brda
natovaren obiljem ljubičastog i sivog.
Kakvo neverovatno slepilo, razmišljao sam
posmatrajući odlazak boja.
Nešto mi je govorilo da sam uspeo
da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja.
Ne znam kako drukčije da nazovem taj zagrljaj
što se prostire iz unutrašnjosti u svim pravcima.

19.10.08

Na čarobnom ćilimu...












Dodirom tvojih misli
prostori sebe otkrivaju.
Dužina tvog vida
tinja i pokreće krvotok
još nenačetih svetova.
Letiš na čarobnom ćilimu
i dižeš se za pticama
tamo gde je sve prozirno,
sve u jednoj dimenziji
kao na dečijem crtežu,
al ima nečeg ljudskog,
dubljeg od čovečanstva.
Tamo te čekam budan
u svom kosmičkom snu.

15.10.08

10.10.08

Najbudalastija tuga među tugama...









U ovu noć, kad se magla u daljinama
zgrušava i razliva,
kad niko i ne pokušava
da mi razume u zenicama ove varnice,
nisam, valjda, uobrazio
da sam jedini ovako
lud i naivan, i divan,
divan kao izlog periferijske starinarnice
u kome ima mina.

Vetre,
izvolite samo,
pobacajte lišće u reku,
kao deca svoje raspukle balone.

Jesen je najbudalastija tuga među tugama.

Jesen je moja ljubav
od pet zelenookih slova,
i laž,
najdetinjastija laž,
od koje sam do nesvesti rđav i dobar.

Vetre,
šta nas dvojica znamo,
možda u ovom trenutku u sve žute vagone
na nekim dalekim žutim prugama
ulaze devojčice iz naših žutih snova,
devojčice sa kosom žutom kao raž.

Zašto bi se,
inače
sve ovo zvalo tako žutim imenom: oktobar?

21.9.08

Zdela si puna zvezda...









Primakni usne daljinama,
satkanim od tvoje sluzokože.

Iziđi u susret tvom izlasku.
Zagrli čvrsto svoj zagrljaj.

Krišom od ove prirode,
neprekidan, mnogostruk,
krišom od ovog razuma,
samo tako si upotrebljiv.

Ti znaš da nisi sadržaj,
već ono čime se zahvata,
ono iz čega, kad posegneš,
izlivaš ulje svetlosti.

Zdela si puna zvezda.

Iz tebe, nezaklopljenog,
dime se praznici voda
i svetkovine vetrova.

Šta mogu dok te dodiruju?
Tvoj obim nema rubova.

Nedovršenost je tvoja
najdivnija celina.

Šta znači smiriti potrese
u dubinama sebe?

Znači: ugasiti glas.

Reč je veštačka misao.

Prisutan i mnogolik
trajaćeš iza svih iza.

Jer živeti se može
il zagonetno , il nikako.

14.9.08

Sićušna mrva detinjstva...












Stojte!
Čekajte! - vičem.
Ja znam šta znači ta duga.
Znam: ona obala druga
mnogo lepše se plavi.
Al neka svako od vas
bar mrvicu detinjstva
ponese krišom u ruci
i sačuva u glavi.

Možda vas bez te mrve
neću ni sresti,
ni stići,
a živećemo skupa,
u isti bioskop ići,
u istom restoranu
ručati istu hranu,
u istoj ulici možda
prolaziće nam dani,
pa ipak - bez te mrve,
sićušne mrve detinjstva,
bićemo toliko tuđi,
bićemo toliko strani.

6.9.08

Objašnjavanje života...












Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga.

(Matica srpska, 1961.)

30.8.08

Bio sam divno čist i bezazlen tih godina...












Jedino, možda je trebalo da joj ponešto kažem

i o ružnoći. O zlu i smrti.
O kvarljivosti materije.

Ali bio sam divno čist i bezazlen tih godina.
Bavio sam se neograničenim poverenjem u lepo.
Bio sam taj što se raspituje o snu.

Imao sam sva nemoguća čula
koja se mogu dogoditi u prvoj mladosti.

U prevelikom zanosu, zbog mrve savršenstva,
događalo se da počinim obilje neoprostivih grešaka.
Najveća od njih je bila sto sam se bavio znacima,
umesto da pazim na predznak.

28.8.08

Putokaz









Kad nekoga u prolazu pitaš: kako si,
ti to sebe proveravaš i sebe pitaš.
Nauči se da umeš da uplašiš svoj strah,
umesto strah da tebe plaši.
Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol,
umesto da on tebe boli.
Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve,
umesto putevi tebe da vode.
I nauči da umeš da odživiš svoj život,
umesto da on tebe živi.
Jer njemu je svejedno
da li nas ima ili nema
i da li, uopšte,
i mislimo da mislimo...

25.8.08

Rika jelena...









I onaj koji napada
i onaj koji se brani
imaju isto borilište
istu crkvu
istu fresku u glavi.

Pa čemu onda sukob?

To su,
u stvari,
dva ja jedne iste ličnosti.

Jedno ja poštuje te u borbi:
svesno,
razumno ja
i zato je unapred poraženo.

Drugo ja prkosi postojećem,
jer hoće da ga silom promeni
i zato je i ono unapred poraženo.

Svi su izgubili bitku već unapred.

I pobeđeni.

I pobednici.

Riču jeleni.
Tuku se čelima.
Stado košuta drhti kao lišće.

Vazduh se zgrušava od urlika.
Miriše ceo svet na snagu i na plodnost.

A onda:
upletu rogove
i umiru i pobeđeni i pobednik.

I dođe neki treći
mlitavi neki jelen
izlapeo,
neka poslednja vrebalica iz prikrajka
neko potpuno otrcano đubre od borca
i odvede sve košute.

Što ste maštali jeleni?
Što ste se ubijali jeleni?
I onaj koji napada
i onaj koji se brani
- imaju isto borilište
istu crkvu
istu fresku u glavi.
Bitku dobija treći.
Bitku dobija onaj koji je nije ni vodio.
Onaj koji jedino vreba sa strane.

6.8.08

Dva papirića neba...








Otišao sam,
eto,
a vi oprostite za jedan mali
zeleni san,
natrunjen mnoštvom zubatih,
a u pijanstvu i krezubih,
zvezdanih zalogaja
i mrva.

Bio sam nekad kristalno,
a nekad čađavo inje
iznad proklijale oranice.

I samo sam se u želje
do besvesti razumeo.

Pod zavojima ove bunovne
i posečene svakidašnjice
sačuvao sam dva oka:

čas dva blistava sunca,
čas dve vrtoglave ranice.
Čas dva papirića neba
zalepljena tek ovlaš
poljupcem ispod obrva.
Drukčije nisam umeo.

Posebno mi je čast,
ja vas u to uverevam,
izuzetno sam počašćen
što sam umeo kao ja,
a nisam kao drugi umeo
.

31.7.08

Kao pesma...












Još se danas, rođena,
moglo plavo voleti
tu, gde kopni detinjstvo
i mladost se javlja.

Sutra će se sigurno
ceo svet razboleti
od drukčijeg osmeha
i drukčijeg zdravlja.

Dalje će ti zenice
zelenilom rađati
i znam da ćeš,
kao sneg,
iza svakih tragova
ostajati bela,
ostajati ista.

Al' u sebi,
zbunjena,
dugo ćeš pogađati
što si tako drukčija
kad si ipak ista.

O meni se ne brini.
Prepun divljih gugutki
ko seoski zvonik,
a vrelom dušom opružen
niz obzorja ravna,
jedini ću ostati
zubat ko harmonika,
bez bola u očima,
prost i jednostavan.

Znam, sutra će drukčije
tepati i voleti.
Naše stare osmehe
niko neće shvatiti.
Možda ćeš me tražiti.
Možda će te boleti.
Al se više nikada
neću tuda vratiti.

Predgrađe pod granama.
Zvezde su olistale.
Trepavice sumraka
uz okna se pletu.
Strah me je da ne umru
ove noći blistave
zadnja svetla nežnosti
u velikom svetu.

25.7.08

14.7.08

Stvari koje ne potiču od razuma...












Ne želim da vas ućutkam, ako ne mogu da vas uverim. Ali moram vam priznati da stvarno postoje stvari koje ne potiču od razuma.

Moje je detinjstvo počelo negde posle pedesete. Šta sad sa njim da uradim?
(Portofino, 1983.)

24.6.08

In Memoriam (1932–1986)

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.








Postoji jedan neverovatan gad
koji se zove
Miroslav Antić.
Ždere moj hleb.
Pravi moju decu.
Nosi moja
odela.
Sa mojom ženom redovno leže u krevet
svake noći,

jer zna da sam ja tog trenutka
daleko negde,
u Lenjingradu.
I taj Antić
koji me je upropastio i kao
pisca
i kao čoveka,

dakle, taj Antić,
koji će jednog dana vrlo strpljivo
leći u moju
sopstvenu grobnicu,
pita me jednog jutra:
šta vam je,
bogamu,

čoveče, izgledate mi nekako bolesni?
A šta se,
izvinite za izraz,
baš njega tiče
kako mi je
i dokle ja to mogu.
O meni se najdivnije brinu
oni koji me
ostavljaju na miru.
A on,
pere ruke mojom rakijom,
ima ključ od
mog ateljea,
petlja sa mojim plavušama.
Ljudi,
taj me tera da čitam knjige,

ogovara me
u rođenoj kući,
svašta
laže,
mojoj deci,
zamislite svinjariju,
mojoj deci kupuje sladoled
i podmićuje ih.

Bio sam mornar.
Bežao sam.
Ili odem,
na primer,

u Pariz.

Pokrijem se ćebetom preko glave.
Pustim brkove.

A on me i tu pronađe,
u nekoj bednoj Ulici Žolive,

u nekom bednom hotelu,
i vrati kući,
i rasplače me.

Mati moja Melanija,
koja ne zna da je rodila mene,
a ne njega,
više ga voli,
više mu veruje,
i on to još kako
koristi.
A on je ta upeglana stoka
kojoj ja pišem biografiju.
On je ta uvažena životinja
kojoj ja dižem spomenik,
ovako popljuvan i sam
i do krajnosti zgađen

što moram da mu javno pozajmim oči,
i dušu
,
i ono malo para
koje sam jedva pozajmio.

Kad sam ja,
na primer,
skočio sa Petrovaradinske
tvrđave,
on je uskakao u đačke čitanke.
Kad me je doktor Savić lečio
od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze
sa filmom.
Gde god se pojavim,
gurao me je da ga ne obrukam
.
Mešao se u moje snove.
Primao je moje nagrade.
Cerekao se na prijemima.
Jedan licemer.
Jedan stvarni licemer.
Jedan - provincijalac.
Jedan što je trpeo sve ono
što ja nikada nisam mogao da istrpim.
I koji sada tako divno žuri
da crkne što pre umesto mene,
da bi umesto mene,
đubre jedno,
da bi umesto mene
što pre jedini živeo.

18.6.08

I ti se tako zoveš, samo se još nisi setio...










Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,
već kao svetlosni znak?
Zovem se slično odjeku. Ne nečeg što je bilo,
ne nečeg što je sada, ne nečeg što se
priprema.

Odjek sam svega zajedno.

I ti se tako zoveš, samo se još nisi setio.
Zoveš se kao pamćenje onoga što će nastati.
Kao žestoka mišljenja, koja strašno uzbuđuju
mogućnosti da sutra zaprepaste i zapanje
mirnoćom svoga unutra.

I mirnoćnom svoga spolja.

Šta je, uopšte, ime?

Ono je naša mogućnost da letimo kroz prostore
kao opiljci svemira, i da plodimo cvetanja
veštinom poverenja i majstorijom nade.

Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,
već kao boja života?

Načinjen od iskonske vatre, misleći je, ja
plamtim. I čuvam u tom požaru način
paljenja zvezda. Otud i takve čarolije u
dubini mog oka.

Znaš kako se ja zovem?
Zovem se: čekanje tebe.

10.6.08

Suze...












Suze se bruse strpljenjem.


(Kotor, 1973.)

3.6.08

Razneženi džambas...

Zdravica Dobrice Erića Miroslavu Antiću

Razneženi džambas s prazničnom buklijom srca kojom se pričešćuje i blagosilja svet oko sebe i s tajnom violinom duše koja u dugim samotničkim noćima cvili po zadimljenim birtijama žudnje i razvejava iskonske zvuke širom čas blatnjave a čas pšenicom pozlaćene beskrajne ravnice zavičaja – pesnik Miroslav Antić, ta živa i bogomdana zublja smolom tuge natopljena, plamti na ovoj nezahvalnoj ali plemenitoj sredokraći između starog i novog, između bivšeg i budućeg, kao dud međaš raskrečen između dva čaira, podjednako snažnih žila sa obe strane međe, tako da ni sam više ne zna na koju stranu da prekorači i kojim vetrovima da se okrene, plodan i tvrd kao i sama stara zemlja u koju se ukorenio i savitljiv opet kao i bagrem kraj puta kojim odlazi i vraća se i ono novo i zagonetno nebo iznad i ispod njega koje ga svojim neprotumačenim znacima mami i čupa iz berićetne zavičajne crnice, tako snažno da strepim da neće odoleti.

Junski intermezzo

29.5.08

Mika Antić uživo...

Evo... Stiže sa zakašnjenjem audio zapis koji sam obećala... Mika recituje na Đoletovom B. koncertu... :) Neka vas zgreju i razvesele ovi iskreni zagrcnuti slogovi...

20.5.08

Niz raskršća koja se razilaze...










Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog
čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.

14.5.08

Krila su samo zalet...










Kad se dohvate dva strašna krilata stvora,
onaj koji je savladao umeće puzanja
– pobedio je.

Krila su samo zalet
i stvarno – ništa više.

Puzanje je najpouzdaniji način doskoka.

11.5.08

Ko teče uzvodno...









Postoje razbijači vremena, koji ti svakog dana

oduzimaju pomalo usitnjenog tebe.

Šta znači prijateljstvo? Biti u svemu prisutan, ali
nevidljiv. Bezglasan. Nenametljiv.

Šta znači ljubav? Dodirivati svet oko sebe,
ali ne kvariti ga. Biti vešt u vrlinama.

Biti promućuran u posmatranju, pripadanju,
uzbuđenju, dostojanstvu i naklonosti. Sređen.

Šta znači odanost? Biti u svemu čitak,
ali sa finim osećanjem mere. Bez opširnosti.

Ceniti sebe, znači birati nepristupačna mesta.
Ko teče uzvodno, ušće mu je u izvoru.

5.5.08

Od sumraka do svitanja...












Sačuvaj i jedan list sa Davidovim psalmom: "Jer hiljade su
godina pred tvojim očima kao jedan jedini dan."
Veruj mi, sve ih možeš proživeti od sumraka do svitanja. I kao
što je leptiru rođendan tvoje: ujutro, a starost tvoje: uveče,
baš takvi neka budu i tvoji mnogobrojni životi, a ne jednoliki u
nedogled, kao vekovna trapavost jedne sekvoje ili kornjače.

4.5.08

23.4.08

Parafraza XV










Ogromno, lomno, ogromno.
Uvis. A vratolomno.

Pa opet u visine
da se do zvezda sine.

Pa opet u nizine
da se do običnog skine.

Ogromno. Lomno. Ogromno.
Pa nikni. Ustani. Šikni.

19.4.08

Jedna devojčica












Jedna devojčica

sa očima tako lepim

kakve nikada nisam uspeo da nacrtam...


(Ako ne veruješ,

dođi da probamo:
evo prva obrva,

evo onda druga lepa obrva,

a sada kapci i zenice...

Šta sam ti rekao!

Vidiš da je ispala razroka!
Crtež ne važi, nego idemo dalje.)


Dakle, ona lepa devojčica,

sa onim najlepšim očima,

sa jednom tako lepom loknom na glavi
kakvu nikada nisam uspeo da nacrtam...


(Ako ne veruješ,

dođi opet da probamo:

prvo glava okrugla kao bundeva,
onda lokna uvijena kao sarma...

Šta sam ti rekao!

Vidiš da je ispala ćelava!

Brišemo crtež i idemo dalje.)


Dakle, ona lepa devojčica,

sa onim najlepšim očima,

sa onom najlepšom loknom na glavi,

i sa rukama tako negovanim i lepim

i sa tako dugim i finom prstima

kakve nikada nisam uspeo da nacrtam...


(Ako i sada ne veruješ,

dođi još jednom da probamo:
evo prvo jedna crta za levu,

evo onda druga crta za desnu,
a onda deset, petnaest prstiju...

Šta sam ti rekao!
Vidiš da liče na viljuške!

Cepamo crtež, pa idemo dalje.)


Dakle, ona lepa devojčica,

zamisli, molim te,
ta devojčica sa tako lepim očima,
sa tako lepom loknom na glavi,
sa trako lepim rukama,

sa haljinicom na cvetiće,

kakvu nikada nisam uspeo da nacrtam...

(Ako ne veruješ

dođi da i to probamo...

Nećeš?

Duriš se?

Onda se i ja durim

i neću više ni da ti pričam
o toj jednoj devojčici!)

15.4.08

9.4.08

Porama slušati večnost...









Poljubac, to je: videti stvari u slojevima. Zagrljaj: na dlanu imati duboke mekote usana. Dodir između dvoje: porama, a ne ušima, slušati večnost postojanja.
(
Na godišnjicu Mikine operacije od raka, 9.april 1986.)

6.4.08

Bežim, trčim, tražim...












Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet krećeš.
Nemoj da mi nešto petljaš.
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
To je ono za čim može da se pati.
To je ono čemu možeš srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
- moraš znati:
tu ćeš stati.
I ostati.

Očima se u svet trči.
Glavom rije mlako veče.
Od reke se dečak uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dečak uči
da zapara nebo sjajem
i od druma - da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija,
opasno je kao metak
kad u meni večno klija
i ćarlija moj početak.
A meni se u svet srlja.
Stisnem srce.
I zažmurim.
Al' kad pođem - neću stati,
jer jedino znam da žurim.
Ne znam kuda.
Ne znam zašto.
Ne znam šta se tamo skriva.
Znam jedino da ne mogu
tu, gde - kako pružim nogu -
vezuje me odmah neko,
zauzdava
i potkiva.

Opasno je kao munja.
Opasno je kao metak
kad u meni večno kunja
i muči me moj početak.
Zato bežim.
Trčim.
Tražim.
Stvaram zoru kad je veče.
Nek' od mene život uči
i da tepa i da teče.
Ja sam takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad krenem - krenem ludo,
nestrpljivo,
radoznalo...
Ne znam šta me tamo čeka
u maglama izdaleka,
al' ako se i pozlatim,
il' sve teško, gorko platim
ja ću uvek samo napred.

Nikad neću da se vratim.

27.3.08

Igraj se...












Nekad na svetu živeo je car Darije. To je
onaj koji je bičevao more. Rvao se sa
njim, kidao na komade i davio ga. Mrcvario
je okean da se osveti prirodi, što je
izgubio jednu veliku životnu bitku.
Danas ta bitka nikom ništa ne znači.

Mnoge će stvari, koje su sada najvažnije,
nekad izgledati takođe besmislene. Ujutro
počinješ da se boriš. Nikad to nemoj
činiti sasvim ozbiljno. Bori se kao i dosad:
igraj se.
Možda ćeš tako i poraze sutra videti kao
pobede.

18.3.08

S kim si, kuda prolaziš...šta gutaš...










Ako te uprlja blato i otruje gorčina,
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi. A vatre:
da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kuda prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

14.3.08

Dogodilo se na današnji dan...












1932. godine u Mokrinu rođen je Miroslav Mika Antić... pesnik sveta...Gospon Mika Garavih sokaka...Mika bači iz široke Bačke...paor i čoban iz ravnog Banata...filozof i bećar iz kićenog Srema...ciganski Knez i ružokradica...poslednji vojvoda Vojvodine... koji je umeo da postane... harmonika... ćemane... bas... truba... tambura... vino... cveće na stolu... koji je umeo da bude... kralj... Li Tai Po... Katul... Vijon... Ljermontov... na momente grk ko Jakšić... a opet da ga na ranu priviješ, ko Desanku... Na današnji dan rođen je Miroslav Mika Antić... živo čudo u čuđenju neprestanom...

Tekst u kurzivu predstavljaju delovi pesme Miroslavu Miki Antiću u spomen Branislava Petrovića.

12.3.08

Antićevi dani...









Vest (pre svega) za Novosađane... Kliknite na sličicu da biste videli program novoustanovljene manifestacije Antićevi dani koja se održava u Novom Sadu od 12. do 14. marta 2008. godine i pošaljite utiske ako posetite neki od događaja... :)

Dodatno:
Uduženje „Tamburica Janike Balaža“ 13. marta u 20:30h u Pozorištu mladih organizuje program „Čovek od zvezda“. Ulaz je besplatan, a pozivnice se mogu rezervisati u Bircuzu kod Džoa.

9.3.08

Predprolećna...







Tvoje vatre su prisutne.
Danas. Davno pre danas.
I dugo iza svih danas.
Uvek ćemo se sretati.

Vraćaćeš se preobražen,
ponavljan neponovljivo
u krvotoku proleća
i plavim plotunima lasta.

U puzavicama kiša.
U grozdovima rose.

U strpljivoj tišini
što naslagama godova

grli i zida stabla
dok na njih namotava trajanje.

29.2.08

Nežnost...












Nežnost je zarazna. Ko me dodirne ili udahne usnama, biće romantičan. Nemoj da piješ iz moje čaše. Dobićeš potrebu da voliš ljude, ceo svet, čovečanstvo.

21.2.08

Ako ne postaneš čovek na čarobnoj stazi života...












Ništa ti ne razumeš, moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče koga je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja, pokrivao te i pazio.
Ti si za mene još uvek parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti i celu kuću potresa.

Ja sam te, namćoru lepi, naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti digao oči ka nebu sa prljavog poda
– a onda smo se,
odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem zaista ne razumeš
i kao da sve što umem – ti triput bolje umeš.

U redu, visočanstvo, ja sam te ljuljao... kupao...
ponosio se tobom...
nemušte reči sricao...
I dosta svoje mladosti zbog tebe sam polupao
pa kad je u svet trebalo – zbog tebe nisam se micao,
nego sam sivkasto čamio,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život vredeo i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš, sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od one sorte
što ne sme da zadrhti kad odapinje strele.
Možda je pomalo dockan, ali sve ću ti reći
i drugarski
i tužno
i grubo
i srneći.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao kad te drugi istuku.
Bio si moje najdraže i tu sam najteže pogrešio.
Četrnaest ti je godina i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam sve što ti odraslom fali?
– Tata, škripi u braku...
– Na poslu...
– Daj za džeparac...
A ja ti i dalje pomažem, jer te volim i žalim.
Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili.
I stvarali smo čuda, a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek na ovoj tek započetoj
čarobnoj stazi života,
- moram ti razbiti njušku,
makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.
Nikad te tukao nisam – to za dečake nije.
Al' sutra,
odrasli prinče,

videćeš kako se bije.

16.2.08

Prvo pismo












Sebi u odbranu imao bih da navedem ona nedeljna popodneva u stanu koji sam s vama delio osam godina. Tri zida, a umesto četvrtog: veliki prozor što gleda na reku i most kojim tutnje vozovi.


Tristo metara levo, na samoj obali, nalazi se mesto gde je nekad, u svojim usamljeničkim šetnjama, dolazio Ajnštajn, da razgovara sam sa sobom, vo vremja ono kad je bio mladi zet Marićevih. Infeld za njega kaže: „Veruje se da danas stvarno vidimo tri četvrtine tog kosmosa koji je Ajnštajn obuhvatio samo mislima i jednačinama.“

Razumeti se u arhitekturu svemira, pre svih, i to tu, pod mojim prozorima, dok ja i dalje uporno i beslovesno zamuckujem prijateljima u kafani, večito istim prijateljima, u večito istim kafanama, večito iste stihove, uveren da svaki dan izgovaram nešto novo – pa to mora jednom i da zabrine.

(...)

„Ja ne mislim da to dobro znam, ali znam: ni neznano mi nije.“ Ja stvarno ne mislim da vas dobro znam, ali ni neznani mi niste. Dozvolite, zato, da pljunem u pravcu onog grada gde ste me ostavili da vas čekam.

Valjalo bi posvetiti tri godine života crtanju geografskih karata. Na svakoj karti namerno izostaviti taj grad. Njega inače već odavno savršeno nema.

14.2.08

8.2.08

Sve u šta umem da poverujem...










Bio sam dete i, vrlo nepogrešivo,

dospevao sam do svega u šta umem da poverujem.


Oblikujući bezobličja, uzimao sam šaku ničega.
I ništa nisam dodavao. I ništa nisam oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu nešto novo.

6.2.08

Dostojanstvo bezazlenosti...









Kad upotrebim reč dete, pokušavam da joj dam dostojanstvo jedne ogromne bezazlenosti, koja je tako bar mislim, najveća svetlost u ljudima.

2.2.08

Bezbroj balavaca i švrća...












Svaka prava toplina ima u sebi bezbroj
prisnih malih toplota.

Svako veliko dete nosi u sebi bezbroj
balavaca i švrća.

Ovaj ogromni život prepun je kao saće
I sve te buvice sreće
i sumnji
i slutnji
i snova
- armija nežnosti cela,
moli nas da im svakom po jedno zrno srca
ćušnemo krišom pod krilo.

Jer bez tih malenih srca
što drhte duboko u nama
šćućurena i bela,
ne bi ni velikog srca,
ne bi ni velikog belog,
- ničega ne bi bilo.

pa i nas,
eto,
ovakvih;
čudnih i lepo ludih,
zar misliš da bi nas bio?

Nikad nas ne bi bilo.

30.1.08

Stare fotografije...

Svaki put kada pokušavam da pronađem odgovarujuću fotografiju za blog, poželim da ukradem neku staru sliku iz detinjstva ili mladosti ljudi koji žive oko mene. Mislim da najautentičnije uz reči Mike Antića idu slike na kojima smo upravo mi, naši roditelji, prijatelji, rođaci, i to u godinama kada je Mika stvarao – pedesete, šezdesete, sedamdesete i osamdesete... Pozivam vas ovim putem da mi šaljete stare fotografije iz svojih albuma na adresu miki.i.ostalim.cudima@gmail.com, a ja ću ih (anonimno, razume se) objavljivati u kombinaciji sa Mikinim stihovima. Uz ovaj post objavljujem fotografiju jedne meni bliske osobe (bez prethodne konsultacije sa istom :)) slikanu krajem sedamdesetih ili početkom osamdesetih, verovatno negde na selu, kod bake i deke, u jednoj od bivših YU republika...

28.1.08

Gospođica Mašta...

Mika: Često nisam uspevao da je dozovem. Tu maštu za koju sam govorio da treba, za sve dečake i devojčice, zagnjurene u jastuke noći, kao lokomotiva da juri.
Mašta je čarolija.
Možda ju je najtačnije definisala ona moja dugorepa, brbljiva, sveznajuća i prozračna ptica: najvažnije na svetu to je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada; umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus mesečine.
Mašta je moja prva ljubav.

26.1.08

Nikad nisam ni odrastao...












Kako mogu da želim da se vratim u detinjstvo, kad nikad nisam ni odrastao u svim tim mojim životima?
(Mokrin, u kući moga brata Voje Dražića. Neko je skinuo marku. Nemam datum.)

21.1.08

Ko zna glasove misli...









Pišem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem
telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam se bar jednom dnevno telefonom Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi. Ali ni reči odgovora. Znači da misle na nas. Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora. Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.

17.1.08

Parafraza XVIII












Veje, veje, veje...
To se mećava smeje.

Veje, veje, veje...
To se mećava greje.

Bos gazim sneg, a sve je:
Aleje srebra! Aleje...

Veje, veje, i veje...
Tražim joj stope. Gde je?