24.6.08

In Memoriam (1932–1986)

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.








Postoji jedan neverovatan gad
koji se zove
Miroslav Antić.
Ždere moj hleb.
Pravi moju decu.
Nosi moja
odela.
Sa mojom ženom redovno leže u krevet
svake noći,

jer zna da sam ja tog trenutka
daleko negde,
u Lenjingradu.
I taj Antić
koji me je upropastio i kao
pisca
i kao čoveka,

dakle, taj Antić,
koji će jednog dana vrlo strpljivo
leći u moju
sopstvenu grobnicu,
pita me jednog jutra:
šta vam je,
bogamu,

čoveče, izgledate mi nekako bolesni?
A šta se,
izvinite za izraz,
baš njega tiče
kako mi je
i dokle ja to mogu.
O meni se najdivnije brinu
oni koji me
ostavljaju na miru.
A on,
pere ruke mojom rakijom,
ima ključ od
mog ateljea,
petlja sa mojim plavušama.
Ljudi,
taj me tera da čitam knjige,

ogovara me
u rođenoj kući,
svašta
laže,
mojoj deci,
zamislite svinjariju,
mojoj deci kupuje sladoled
i podmićuje ih.

Bio sam mornar.
Bežao sam.
Ili odem,
na primer,

u Pariz.

Pokrijem se ćebetom preko glave.
Pustim brkove.

A on me i tu pronađe,
u nekoj bednoj Ulici Žolive,

u nekom bednom hotelu,
i vrati kući,
i rasplače me.

Mati moja Melanija,
koja ne zna da je rodila mene,
a ne njega,
više ga voli,
više mu veruje,
i on to još kako
koristi.
A on je ta upeglana stoka
kojoj ja pišem biografiju.
On je ta uvažena životinja
kojoj ja dižem spomenik,
ovako popljuvan i sam
i do krajnosti zgađen

što moram da mu javno pozajmim oči,
i dušu
,
i ono malo para
koje sam jedva pozajmio.

Kad sam ja,
na primer,
skočio sa Petrovaradinske
tvrđave,
on je uskakao u đačke čitanke.
Kad me je doktor Savić lečio
od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze
sa filmom.
Gde god se pojavim,
gurao me je da ga ne obrukam
.
Mešao se u moje snove.
Primao je moje nagrade.
Cerekao se na prijemima.
Jedan licemer.
Jedan stvarni licemer.
Jedan - provincijalac.
Jedan što je trpeo sve ono
što ja nikada nisam mogao da istrpim.
I koji sada tako divno žuri
da crkne što pre umesto mene,
da bi umesto mene,
đubre jedno,
da bi umesto mene
što pre jedini živeo.

3 comments:

Anonymous said...

Prekrasna P.J. Harvey:

Farewell my friends
Farewell my dear ones
If I was rude
Forgive my weakness

Goodbye my friends
Goodbye to evening parties
Remember me
In the spring

To work for your bread
Soon you must leave
Remember your families
And look for your children

I don't need much
and the older I become
I realize
My friendships
Will carry me over
On a course of distance
You're a cause of sorrow

Friends that last
Will dance
with me
I don't need words
This, I need.

Pozdrav!

Bilja said...

Hvala...

Anonymous said...

Ovu sam upravo pročitao po prvi put i odmah mi je postala jedna od omiljenih!
Hvalaaaaaaa :)
Igor