Gde je sve tvoje...

Zar te ne uplaši pomisao
s kim luta tvoja svest kad zaspiš?

S kim se izležava tvoj san
sad, dok si budan?

Gde je sve ono što si zaboravio da si bio?
Gde je sve ono što si sad, a ne znaš da to jesi?

Gde je sve tvoje
Svaki put kad ga tražiš?

***
Frightening: Who roams my conscious self when I sleep?
Who lies around with my sleep now that I wake?

Where is all I forgot I had been?
Where is all I am now, without knowing?

Where is all that`s mine, each time I don`t know?

(translated by Aleksandar Nejgebauer)

Majski intermezzo

Svakodnevne, sasvim obične stvari...

Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari,
koje su mnogima tajna.

"Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena,
kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.

Sve u tvoje vreme...

Sva nova deca
polako postaju stara deca.

Pa probaj ako možeš
da nikad ne budeš mi.
Pokušaj da ne ostariš.

Čovek je dvaput nevin:
u detinjstvu i smrti.

Ako sad nisi ti,
nikad to nećeš ni biti.

Ne sve u svoje vreme,
već sve u tvoje vreme.

Znaš kako je kad si Rom: ko te pita jesi l' ti, il' si onaj drugi...

Kad sam rođen, svi mi kažu,
ja sam bio jedna lepa beba.
Lepa kao reklama za sapun.

Samo su me zamenili
u porodilištu
za nekakvo gadno dete,
nosato i buljavo.

- A šta možeš,
takav ti je život.

Oni misle:
lako ćemo sa Ciganima.
Od tolike silne dece
niko neće primetiti
da je jedno dete zamenjeno.

A tako je baš i bilo.
- teško meni.

Tek kad sam pošao u školu
video sam da to nisam ja,
jer mi oči bile ovolike
i nos ovoliki!

- A šta se može
takav ti je život.

Znaš kako je kad si Rom:
ko te pita jesi l' ti,
il' si onaj drugi.

A možda je baš ovako
i bolje.
Možda mi je mnogo lepo
tamo gde sam zamenjen.

Možda imam tri kaputa
i duboke cipele.

Možda živim u velikoj kući.
Možda imam na prozoru zavese.

Možda imam durbin oko vrata,
pa ja uzmem durbin
i ceo dan tako gledam
kroz njega.
I ceo dan vidim da sam srećan
kao niko moj.

- A šta možeš,
takav ti je život.
Onakav.

Čudesna tačka naših govora i razgovora...

Antić je (...) tajanstvena, čudesna tačka naših govora i razgovora, naših rečenica.

(Iz predgovora Draška Ređepa za novu knjigu sa poezijom Miroslava Antića u izdanju novosadskog Prometeja – „Antologija Antić“.)

Sa Miroslavom Antićem...

Da nije neko gledao/snimio ovu emisiju? Ja propustila... :(

Pesnici zemlje...

Mudri narodi nikad ne kažu: cveta cveće.
U mudrim narodima vrtlar i biljka cvetaju zajedno,
isto lepi i ružni,
isto srećni i nesrećni
i strašno zajedno sami.
Dobri vrtlari ne traže od biljaka lepotu,
već njenu hranljivost.
Oni se smeju hranljivosti jednog karanfila,
ali se klanjaju hranljivosti krompira.
Oni su pesnici zemlje,
a ne opsenari.
Ponesi cvet u reveru,
najlepši cvet koji odgajiš,
cvet pasulja i trešnje,
kaktusa ili lubenice,
- gde je tom cvetu koren,
koštica,
semenka,
ili plod?
Sve si to uništio zbog jednog trenutka lepote.
Zar ćeš mirisom rađati novo bilje?
Repa pobeđuje belu radu.
Kupus i kelj pobeđuju orhideju.
Zato se kaže:
prvi je razlog borbe
u potrebi za poezijom korisnog.

Rođendansko podsećanje na pesnika koji je "vršnjački brinuo" o nama....

Ove pesme sam zapisivao da lakše dišete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja, koji o vama brine (...) vršnjački. Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu o ovim rečima koje ste pročitali nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljenja, već završena, već mnogo puta oplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi. Knjiga je oslobođena pesma, ona što ko zna od kada, postoji u svakome od nas. I još jedno važno: nemojte me shvatiti preozbiljno. Nisam ja sakupio svu pamet ovog sveta. Samo sam počeo da govorim nešto što treba i dalje govoriti, lepše od mene, šarenije od mene i drukčije od mene, a sličnije vama. Jednom, kad zađete u malo dublje u kalendare, pa se okrenete i kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao što slikar gleda u platno koje treba da savlada i oživi, sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.

Antićevi dani...

Februarski intermezzo