28.12.07

Praznična poruka u stihu

Čudi se svemu bezazleno, kao da si se rodio prvi put. Ali ostavljaj dokaze iza sebe, oprezno kao da tu postojiš poslednji put. I voli najžešćom nežnošću, kao da živiš jedini put i nikad više.

22.12.07

A ti probaš i uspeš...












I odjednom sam shvatio: postoje reči
bez
usana. I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga što je ispred nas,

kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti,
a ti probaš i uspeš.

Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš
i da se bojiš svetlosti.
A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto
od one lepe čarolije, od onog zlatastog
omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna
značenja svega što izgleda isto.

Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene. Mereno
od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja.

19.12.07

Čovek je sopstveni urlik...












Poveravanje? Poveravanje: stvarno sam strašno patio i okusio bolove, ali šta se to druge tiče? Čovek je sopstveni urlik i svoj najćutljiviji lek.
(Beočin, Stevina čarda, 1985.)

18.12.07

11.12.07

Ršum o Miki






Miroslav Antej vojvođanski


Sve što on srcem dotakne
I sve što se njegovog srca tiče
U poeziju se pretvara


Nije Mika iz Mokrina samo

I nije samo iz Erdevika

On je odasvuda

Svetu izvor

Bujica dobrote

Zaludijani instrument
Na kome večnost izvija

Svetlosne melodije


A šta je Srem

Nego koleno na kome Antić ispisuje

IMA L` SREMA AKO ČUDA NEMA
I šta je čudo
Nego zemlja koja Anteju vojvođanskom

Daje snagu
Kad je dodirne rečju
Kad je mišlju pomiluje

Antić je istinu antičku
I istinu ovovremenu

Povezao stihom


Ima i živih i preživelih
Da čuju njegove poslanice

Biće i ludih i najsremskijih
Da ove poslanice vinom zaliju
Ali samo je jedna zemlja – majka
I samo je jedna zemlja – žena
I samo je jedna zemlja – sudbina

I pesnikova i ratnikova

O toj jedinoj

Miroslav Antić je najumeo da kaže

Najumniju reč


Sve što on dušom dotakne

I sve što njegovu dušu takne
U poeziju se pretvara

3.12.07

Premnogo staklenog umora...

Čovek sam, i slabost mi je da budem zaljubljen u svoje delo. A ipak sam joj kamenom smrskao glavu. Mojoj jedinoj ptici. Sigurno neponovljivoj, pa zato i najdragocenijoj koju sam ikada imao. Nebo se oko nje raspalo kao bolestan kristal. Otkačila se poput tega i razbila o zemlju. Ne mogu da objasnim zašto sam pomislio da su joj oči besmrtne. Drhtale su u pesku kao dva šarena klikera. Nije u njima bilo ni čudjenja, ni bola, samo premnogo umora. Šarenog staklenog umora.

26.11.07

Gostujući Bećković

Predivna ljubavna poema Matije Bećkovića umesto novembarskog intermezza...

23.11.07

Srce se nosi javno...












I ovako je rekao: „Ovo je seme ljubavi.“
Odabrao je jedno, dunuo je u njega,
protrljao ga o rukav i vide da je dobro.
Zatim ga kao značku okači o moj rever i
reče tako da upamtim: „Srce se nosi javno.“

12.11.07

Jedan topao san...












Pogledaj: pod oknom nebo izvrnulo dlan.

Lete trotoarima papirići jeseni
kao pregršt rumenih makova.

Tako bih želeo da ove noći svi usne
jedan topao san,
svi ovi što se mršte
i odvlače iz treće smene
umor i duše u trećerazredne sobe
svojih već zarđalih brakova,

pretplaćeni na ukus uhodane sigurnosti,
na isti ukus nežnosti i topline,
gde se istim lažima
iz dana u dan ispisuje
istovetna i bespomoćna hronika,

Gde, kad se probude,
ostavljaju samo oblike svoga tela
u vrelom zadahu posteljine
i kašlju u ogledalo dok se umivaju,
i riču dok pljuju u vedro
ispod umivaonika.

Zato i hoću da podelimo bez ikog
ovu poslednju krišku ćutanja
i sažvaćemo je
svako nad svojim krilom
halapljivo
i gladno.

Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
ova mala čekaonica
između lutanja
i lutanja?
Presedećemo još koji nestrpljivi sat,
a onda,
prvim jutarnjim vozom otputovati iznenadno.

9.11.07

Raduj se...












Ovo je meni prišapnuo persijski pesnik Saadi:
„Bio sam jednom nesrećan što nemam
cipela. Onda, prolazeći pored vrata džamije
u Damasku, videh čoveka koji nema
noge.“
Raduj se što si živ, sine moj. Mnogi uopšte
nikad nisu ni rođeni.

Svako na svetu ima po jednu dužnost koju
nikada nije imao niko drugi. Odgonetaj
je odmah. Nemoj da dočekaš godine, da
staneš nasred sveta i pitaš: šta ću biti?
Najteža zagonetka je detinjstvo, ali ono
jedino ima odgovor.

Raduj se što si dete. To je velika stvar. I
ponavljaj u sebi, ponavljaj jednu jedinu
ozbiljnu opomenu među svim igrama:
„Stići će samo onaj koji ide.“

8.11.07

„Vojvodina“ Mike Antića...

U izvođenju Mire Banjac...

6.11.07

Parafraza XXIV










Violine, violine,
pa u mozgu nešto sine.

Pa se dižem iz prašine,
u visine, u visine.

Nek suza iz oka mine.
Pitom sam od divljine.

Violine, violine.

28.10.07

Jer će uvek posle...kiše biti nama jedno...sunce...












Kad sunce sija
mi plačemo kao ludi,
jer će uvek posle jednog sunca
biti nama jedna strašna kiša.

Kad kiša pada
mi pevamo kao ludi,
jer će uvek posle jedne kiše
biti nama jedno lepo sunce.

Posle dobrog uvek dođe loše,
jer nikad nam ništa bolje
nije bilo iza najboljeg.

Posle lošeg mora doći dobro,
jer nikad nam ništa gore
nije bilo iza najgoreg.

26.10.07

Elektronsko prelistavanje...

U svetskoj dečijoj digitalnoj biblioteci elektronski možete prelistati sarajevsko izdanje Plavog čuperka iz 1973. godine (biblioteka Lastavica) sa nežnim ilustracijama Miće Mihajlovića, kao i knjigu Plavi čuperak u Garavom sokaku JRJ-a iz 2002. godine (ilustracije: Miomir Tomić). Iste ove stranice uz mnoge lepe knjige drugih autora nalaze se i u Srpskoj dečijoj digitalnoj biblioteci.

20.10.07

Samo jednom, u trenutku, do kraja...









Mala zmija iz sebe zrači smrtni strah.
Ima ga toliko ogromno,
da ga prenosi kao pucanj
na žabu.

Ko ima suviše straha u sebi,
hipnotisaće protivnika.
I umiraće svaki put još po malo
sa svakom svojom novom žrtvom,
jer nema hrabrosti za jednu jedinu
veliku smrt.

Heroji umiru samo jednom,
u trenutku,
do kraja.

19.10.07

Ko se nikada ne usudi...












Ko se nikada ne usudi, taj nikada nije ni živeo.
(Kod Ređepa, Boro Drašković i ja, povodom Brakusija: «Ko više nije dete, taj je umro». Telegram meni telefonom. 1986.)

17.10.07

„Mati moja Melanija...“

Mikina majka Melanija proslavila je nedavno 100. rođendan. Članke o tom događaju možete pročitati ovde (sedmi članak odozdo) i ovde.

14.10.07

Pesma za nas dvoje









Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Čupa drveću žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je već bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajući prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.

12.10.07

8.10.07

Kosmonautska pesma










Ja ne znam kako to drugi sa tatom razgovaraju,
al` mi smo dva muškarca,
– mi sve muški i rešimo.
Gledamo se u oči.
duše se širom otvaraju.
Iskreni smo kad valjamo.
Iskreni i kad grešimo.

Jer nikog drugog nemam sem tate, da mu kažem
sva ova zla i dobra što lome u meni kosti
i vrlo malo mi nude,
a sve od mene traže,
tvrdoglavog
i nežnog
na raskršću mladosti.

Dosta je ma i toliko: jedna šetnja uz reku.
Dosta je ruka u ruci: tako se samoća leči.
Istina, katkad kroz osmeh i neke suze poteku,
a nekad,
opet,
sve brige okopne i bez reči.

Ali dobro je tako!
Dobro je što se setimo
da od života ukrademo dve-tri sospstvene tajne.
I čini ti se: mi šetamo,
a ja i tata letimo
po nekom našem svemiru u visine beskrajne.

Imamo svoje komete i mrtvu prašinu zvezda.
Imamo svoja sunca.
Planete.
Magline blede.
Mi smo dva kosmonauta što su brži od svetlosti
mada se lagano gegaju kraj reke niz drvorede.

Istine se pred nama ljušte i same otvaraju.
Iskreni smo kad valjamo.
Iskreni i kad grešimo.

Ja ne znam kako to drugi sa tatom razgovaraju,
al` mi smo dva muškarca,
pa sve muški i rešimo.


24.9.07

Treba odrasti do deteta...












Da li je istina ono što piše u Kalevali: „Ruka
što daje, uvek je iznad ruke koja prima?“
Da li je istina ono što govore u Basri: „Ljubav
je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad
je nećeš stići. Ako joj okreneš leđa,
pratiće te.“

Neko je negde rekao i hvala mu: „Da bi se
istinski volelo, treba odrasti do deteta.“

Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek.
Nema male sreće i male bolesti. Nema
male krađe i male smrti. Nema maloga
rata niti malog poštenja. Nema maloga
prijatelja i male tajne.

Nema maloga čoveka i male ljubavi.

18.9.07

Jeleni i vetar









Telegrafski stubovi: krdo jelena vezalo vetar za rogove i – prisluškuje.
(Pančevo, stanica Vojlovica, 1952.)

13.9.07

Pobrkali smo snove...










Sišao sam do izvora. Devojčica se prenula
kao da vidi avet.

„Napokon ste se rodili“, reče i pokaza rukom
na moje lice u vodi. „Već danima vas tu
nalazim“.

I ja sam stajao zbunjen. Ona je videla mene,
ja sam video nju. Znači da se mi zajedno,
na istom mestu stvaramo, iz mozga ove
planine.
Zemlja nas zajedno misli.

Nisam bio uobražen kao neki dečaci u
petanestoj godini i pošteno sam priznao da
je sve to za mene teško i nerazumljivo.

Ona se nevešto osmehnu: „Pobrkali smo
snove. Sad ćemo se zameniti.
Vi meni vratite mene, ja ću vama vratiti vas“.

11.9.07

Prvi rođendančić

Prošlo je nešto više od godinu dana od pokretanja bloga „Miki i ostalim čudima“.

Kroz brojeve…
151 post.
77 komentara.
U proseku oko 600 poseta i 300 posetilaca mesečno.

Kroz reči…
Šašave, bosonoge, gorke, najmuškije, rođendanske, najmanje pesme...

Mnoštvo parafraza, jedna basna i jedna balada...
Promiču Odisej, Kant, Andrić, Parandovski i Desanka...

Putuje se uglavnom vozovima...
Dominantna reka je Dunav...
Nebo u svim fazama, plavo, osunčano, ozvezdano, kišno...
Nezaobilazni gospodin Vetar i gospođica Mašta...
Putevi, pravi i krivi, dostignuti i izmaštani...
Pregršt snova...
More...
Trava...
Čuperci...
...

I eto… Nastavljam i dalje da postavljam Mikine stihove, nekad manje, nekad više intenzivno, bez jasnog cilja, iz čiste ljubavi prema njihovoj neposrednosti i toplini, istinama i lažama u njima, uspomenama koje umeju da ožive...

Pozdrav svim vernim čitaocima i slučajnim prolaznicima…

6.9.07

Trijumfalna kapija









Grad koji nema trijumfalnu kapiju
– uopšte i nije grad.

Kako deca mogu da pohađaju školu bez toga?
Kako vojnici mogu da pođu u rat bez toga?

Kako uopšte može da postoji grad
koji nema tebe
i mene,
i jednu kapiju ljubavi
i kapiju sramote?

4.9.07

Bori se...












Boliš me, telo moje, boliš me.
Voliš me, punjena budalo, ne voliš me, voliš me.

Otkidam latice svetlosti da te smrt manje peče.
Prolećem kao stoleće. Kao proleće ponad tebe tečem.

Boliš me. Ne preboliš me. Razboliš me.
Razbolim te. Mrzim te. Ne prebolim te.

Gorim te. A ogoliš me. Goriš me. A ogolim te.
Volim te. Stvorim. Oborim. Ne volim. Volim te.

Otkidam lance vremena. O, veruj mi, u nas će
grunuti topovi mržnje, i u ljubav urašće.

A da li će zarasti to more ljubomore? Moli me.
Otvori se. Bori se. Borim se. Ne preboli me.

12.8.07

Jedan beli gest












U redu, rekoh. Poznao sam vas, ptico.

Sad vidim da vas nisam stvorio hotimice,
niti mi se vaš izvanredni oblik iznenada dogodio.

Vi ste nešto od mene samog, lepa ptico,
i vraćeni ste mi sasvim prirodno,
kao što su mi, kad sam rođen,
polako vraćeni zubi,
čvrstina pršljenova, radoznalost, ili dar govora.

Vi ste vrhunac kretanja. Mog i vašeg.
Zanemarivanje vremena. Mog i vašeg.
Sažetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest.

3.8.07

Avgustovski intermezzo

Svetlosne reklame









Poštovanje njihovoj lakomislenosti

od ljubičaste duše

i staklene sluzokože.


Nije baš svako umeo

da u olujnim noćima,
dok ga razbijaju ledom

i komadima crepa

živi poslednji put

i umre poslednji put

namigujući.

31.7.07

Parafraza XX












Srneći reći. Srneći.
Šta mi to znamo o sreći?
Sa suncem u sumrak leći.
Sa rekom u zoru poteći.
Šume za drugove steći.
Na mećavama se peći.
I biti u sebi sve veći.
Ali sve to mirno. Srneći.

29.7.07

Doručak s đavolom II

Za ovaj film, Miroslav Antić je na festivalu u Puli 1971. godine dobio Zlatnu arenu za scenario.

Doručak s đavolom I

Film je sniman krajem 1970. godine prema scenariju i u režiji Miroslava Antića. Snimatelj je bio Petar Latinović, a u glumačkoj ekipi učestvovali su Mira Stupica, Pavle Vujisić, Bata Živojinović, Fabijan Šovagović...

Tema filma je kolektivizacija u Vojvodini pedesetih godina, otkupi u selima posle II svetskog rata.

Povodom filma, Antić je izjavio:

„Meni je veoma stalo da dokažem da Vojvodina nije samo Lala sa parčetom hleba i slanine u ruci! Ti, ljudi, Vojvođani, sudarili su se na ovom tlu sa dvema nevoljama, pre svega, sa prirodom i sami sa svojim uverenjima... Ja ne pravim film o otkupu, nego mi je otkup samo okvir, a slika su ljudi. Ne pravim film ni o poplavama iako su i one svojevrsni okvir. Na jednoj strani je priroda, na drugoj čovek...“

28.7.07

Čaraju vatre tuđim rukama...









Ovako sam to čuo. Valjda od Parandovskog.
Taj Poljak divno poznaje sve naše nedoumice.
"Ne misli gotovim mislima i ne osećaj gotovim
osećanjima."

Ima i takvih, koji nisu ni pokusali da budu viđeni
na raznim mestima u jednom istom trenutku,
onako kako mi to umemo.
Niti da budu nevidljivi, shvataš li?
Zamisli takav svet.

Oni ne uče ljubav na sebi, već na drugima.
Oni govore misao, a retko misle govor.
Čaraju vatre tuđim rukama i svećom traže sunce.
Mrežama vade vodu.
I ne poštuju pitanja koja sebi još nikad nisu postavili.

Umesto da se potrude da razumeju i nerazumljivo,
da vide i nevidljivo i čuju i ono što je
nemo,
da prolaze kroz zidove kao kroz godišnja doba,
kao kroz blizu i daleko, onako kako mi to
umemo,

umesto da izvade crtež iz knjige, da ga stave
u dlan i odvedu u šetnju, ili da nacrtaju na
ruci sat i da to bude tačno vreme njihovoga
života,
evo šta oni rade:

čim počne novi dan trče da kupe novine i traže u njima horoskop.
Traže da vide sudbinu.
Veruju proročanstvu znaka u kojem su rođeni.
A odrasli su, uglavnom, odaću ti i to,
rođeni samo jednom i samo jedanput žive i samo jedanput će umreti.
Sad vidiš kakav je to svet.

26.7.07

Potražiću te na tom putu...








Zar se nikad ne upitaš:
da li,
ovako privremeni,
ne prisustvujemo građenju jednog novog sveta,
koji,
rasparčan u svima nama,
iskonski ružno teži da se ponovo spoji
u raniju celinu?

Hoćeš li da se nađemo
kroz devet miliona godina
u nekoj budućoj maglini
na putu ka sazvežđu Sirijus?
Ja to već odavno nisam bila.

U redu,
(...)
kažem shvativši konačni smisao poraza.
Naći ćemo se.
Kroz devet miliona godina.
Potražiću te na tom putu.
I ja to već odavno nisam bio.

20.7.07

Svako mora naći središni put i pravu meru svog sna...









Nikada veliki svitac ne bi priznao
da se samrtno plaši svoje izluđujuće vere.

Dok iz pripitomljene paprati i ljutih kupinjaka
panjevi natrulim isparenjima dahću katran i otrove,

on sebi zastire ležaj između ničega i ničega
i u svom učaurenom neumeću ponavlja kao molitvu

fosilnu opomenu da svako mora naći
središni put i pravu meru svog sna.

I dotrajao tako do sipljivih odricanja,
sa nemom žaruljom uma i krtim vidom od sadre,

hrče usahlim usnama obeznađenu svoju žuč
i ne priznaje čak ni sebi da ovde vekovi strašno kasne.

19.7.07

Spasenje od spostvenih zabluda...

Sloboda nije deoba pojedinca od mnoštva, bežanje u samoću i nesputanost stvaranja. Sloboda, to je spasenje od svojih sopstvenih zabluda.
(
Kod mene u ateljeu, 1975.)

17.7.07

Ili nemoj ni počinjati...









Ne ispijaj čašu sitnim gutljajima.
Kad počneš, posrči do dna, ili nemoj ni počinjati.

Ne piši sitnim slovima.
Ne pravi male figure.
Čim negde vidiš ogromnu praznu ravnicu,
stani pred nju i smišljaj kako da sazidaš planinu.

Pokušaj svak put
da izgovoriš po jedno: jeste.

Ko se usudi da kaže posve sigurno: nije,
taj mora biti da ima u rukavima dokaze
o nečem toliko malom da mu se ništa ne može oduzeti,
a u isti mah velikom da mu se ništa ne može dodati.

Taj mora biti da ima u rukama znanje
o nečem celom.

11.7.07

Ako misliš da je srce...












Svi imaju usred grudi

nešto čime žive.
Neko ima crven cvet,
neko ima slatku pčelu.
Neko sunce, neko potok,
ili šaren propeler.
Svi imaju usred grudi
neko lepo srce.
Ja ukrala jedan sat
i sakrila pod rebra.
Da ne budu grudi prazne.
Da ne duva kroz njih vetar.
Da ja imam nešto živo
unutra.
Lepo možeš da ga čuješ
kako kuca pod košuljom.
Ako misliš da je srce
- varaš se.
Srce mi je u petama
od kad sam se rodila.

10.7.07

Ej, da mi je tebe sresti...












Ej, da mi je niz aprile
tebe sresti.
Ej, da mi je da izludim,
a bagrenje rascvetano.
Ej, da mi je golih grudi,
sa košuljom poderanom.

Ej, da mi je da te ljubim
slab od ropca,
jak do krika
kad zabole zdravi zubi
harmonika.

Ej, da mi je u proleću
u milion vrelih boja.

Ej, umreću bos po cveću.
Samog sebe razboleću.
Ej, devojko, dušo moja.

8.7.07

Prilažem jednu belu tek procvetalu suzu...









Šefe,
molim vas, dole poštovanu šapku!
Pomislimo na duge.
Poklonimo se gologlavi budućoj kiši.

Evo, raskriljujem svoj zakovani zagrljaj.
Daljina se presijava kao krvoproliće.

Razdrljio sam revere.
Nateraću ja vetrove
da promuknu dok reže.

Prilažem jednu belu
tek procvetalu suzu
za venac svima koje se noćas rastaju,
usijani kao horizonti kad sviće
i ošamućeni do zuba od - ravnoteže.

Šefe,
ako boga znate, šefe
kad polazi poslednji voz
iz naše izgužvane kože?

Može li,
umesto novcem,
da vam se plati ovim cvećem?

U redu,
napišite mi dve karte
dokle se za jedan buket
u dva suprotna pravca može.

Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad poleće moj voz?
Kad u nebesa polećem?

6.7.07

Mornarski 22. Memorijal „Miroslav Antić“










Pomalo okasnela vest... Ipak... Autorka bloga nije bila u mogućnosti da poseti tradicionalni Memorijal u Mokrinu, pa može samo da postavi linkove ka člancima posvećenim toj temi...

Glas javnosti
Virtuelno selo Mokrin

4.7.07

2.7.07

A lepo ste se mogli sresti...












Pronađes negde nekakvog Mišu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronađeš drugare nalik na sebe
i staneš tako i ne veruješ
da ima neko kao ti - isti,
baš isti na ovom drukčijem svetu.
I ništa ne mora da se kaže.
Sve se unapred zna i razume.
Možda te neke Mire sad traže.
Mozda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.
I ne znaš koliko kao ti - takvih
večeras ponovo nekog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti - istih
za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti - divni
samoćom svoje dane razblažili.
A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potražili.

I pođeš u život s pogrešnim nekim.
Drukčijim nekim.
Nekim dalekim.
A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja
jos uvek samo tebe sanja.

28.6.07

Ovo što kuca u meni nije srce...

...danas kad uzalud tražim svoje srce, ja vidim da ga nemam, jer odavno sam ga podelio nekakvim morima, rekama, okeanima i barama, ko zna kakvim kitovima, crvenperkama, ajkulama i somovima. Ovo ovde što kuca u meni nije srce, nego reka, jedna žilava reka što teče protiv svih i nikom ne dozvoljava da me pomakne.

27.6.07

Unutrašnjost okrenuta ka spolja...

Više me uopšte ne čudi što nebo staje u baricu, a zemlja u sebe ne staje. U neki komadić sebe. To me je i naučilo da umem da obuhvatim, ali da pristanem pri tom da i sam budem obuhvaćen. To je ta jedina umetnost čija je unutrašnjost okrenuta ka spolja.
Ko nauči da želi, taj će me odmah razumeti.
(Mostar, 1974.)

23.6.07

Besmrtna pesma










1.
Ako ti jave: umro sam

a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi

odjednom ne
što posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao

o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu

u tebi detinjstvo kopni.

Brige...
Zar ima briga?

Tuge...

Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte

u mladost hrabro se popni.

Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!

Sasvim živi!

Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani

u ogledalu nekom

dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu

vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.

Godine postanu sivlje.

Odjedno
m svet, dok hodaš
sve više ti je uzan

i osmeh sve tiši

i tiši

i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.

Za pola veka samo

stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.

Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.

Večno sam i
šao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja

i zašij naprsla mesta

iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,

već kao stalni doček

i stalni početak buđenja.













2.
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budeš odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.







3.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su početak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.







4.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Dvadeset i jednu godinu posle

24. jun 1986.

U popodnvenim vestima govore o tome da ja Antiću danas uručena nagrada Jovan Popović za životno delo.
Večeras, međutim, negde pre pola osam, javila Boba Latinović, kratko: „Mika je umro. Dođite!“
Na onom dugom, niskom stolu, za kojim je sedeo, ležao je podvezane brade, vezanih ruku, no nekako veoma prirodan, kao zaspao. Imao sam utisak da će se sad prenuti, progovoriti i ispraviti neki akcenat u stihu koji sam tek bio izgovorio.
Na postamentu za Soldatićevu skulpturu video sam još onu novu kožnu kravatu koju je i jutros bio vezao. Za Jovana Popovića.
Vest o smrti se raščula. Neko je uključio televizor, i na ekranu, u slaboj montaži, između sjajnih Latinovićevih kadrova iz filma o Antiću, neki ljudi, kao naišli odozdo, ali ne sa neba, ne sa neke druge planete, nešto su nesuvislo govorili, sedeo sam podalje, nisam baš sve razaznavao, ali dva lika sam uočio dobro. Prvi je nešto govorio iznad glava, drugi je bio sed, samozadovoljno se smešio, dobio je, eto, šansu. Neko je, srećom pogasio televizor.
Već uveliko iza ponoći otvoreno je pismo, adresovano Dudi, iz komšiluka, koje je apsolutno potvrdilo njegovu želju da izmakne malenim zamkama banalnih govora i oveštalih posmrtnih slova:
Dudo,
kad me iznose, neka pročitaju „Besmrtnu pesmu“. A kad me pokopaju neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira „Piro manđa korkoro“. Niko ne sme da mi drži govor.
M. Antić

13.6.07

Balada o nama

Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgaziće moju tršavu glavu i razliti pločnicima. Razbiću čelo o bandere i sva ću pluća izjecati i izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi noktima, koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po ivicama polako počinje da truli.

Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće dečaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.

Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove sestre u bolnici. Dezinfikovaće smisao tvoga osmeha na čaši iz koje si pila lekove. Obrisaće novinama reči koje si mi govorila kroz prozorsko staklo. I sve će svesti na brutalno.

Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u oblicima moga sna i jave, koje će sažaljevati ili nepoznavati ljudi u prolazu.

Sve ću kuće ocrniti katranom i tući one koji ne umeju da nariču kad se spomene tvoje ime. Jer laž su priče o novim sastancima, laž sve uspomene i posete rodbine nedeljom po podne. Nikada se više nećemo naći.

Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje će mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak. I sve lepo će s tobom umreti.

I svakog proleća krovovi će dugo plakati suzama okopnelog snega.










Ballada o nas

Jeśli odejdziesz, szeroka szara stopa miejskiego nieba przygniecie moją zwichrzoną głowę i stratuje na bruku, rozbiję czoło o latarnię, wyszlocham i wyjęczę płuca, zerwę koszulę i skórę z piersi paznokciami, czarnymi jak liście butwiejące na krawędziach,

bo wszystko mi ciebie przypomina, na rogach ulic będą sprzedawać smak twojej krwi wraz z jeżynami,

ciepło twojego łóżka wypiorą pielęgniarki w szpitalu, zdezynfekują sens twojego uśmiechu na szklance, z której piłaś lekarstwa, wytrą szmatami słowa, które mi powiedziałaś przez szkło okienne, i wszystko powróci do trywialności,

jeśli odejdziesz, zabierzesz mnie ze sobą, a siebie zostawisz w kształcie mojego ubrania, któremu będą współczuć i które nie będzie poznawać znajomych.

Wszystkie domy poczernię smołą i bić się będę z ludźmi o płacz na dźwięk twojego imienia,
bo kłamstwem są bajki o spotkaniach po odejściu, kłamstwem wszystkie wspomnienia i odwiedzanie rodziny, w niedzielę po południu, kłamstwem wszystkie pomniki, bo nigdy już więcej nie spotkamy się,

zostanę sam pod świdrem lampy na suficie, która mi się wwierci w potylicę, i wszystko umrze,

a każdej wiosny dachy długo płakać będą łzami topniejącego śniegu.

(Preveo na poljski: Julian Przyboś)

12.6.07

Večni i privremeni












Večan je samo onaj ko nema pojma šta je kalendar, sat i istorija. Privremeni su izmislili vreme.

(Pred Puškinovim spomenikom, Moskva, 1974.)

10.6.07

9.6.07

Platiti izlaz









Hteli ste silom da me naterate

na vaš preživeli način kretanja.

Način kretanja tvrdih i sporih stvari.

Grlili ste me,

a ipak niste znali gde sam.

U tom očajničkom neznanju,
tražili ste da odredite svoje mesto u meni.


Jedno je: platiti ulaznicu,

a drugo: platiti izlaz.


Ko uđe, a ne ume da iziđe,

nije trebalo ni da se bavi kretanjem.

8.6.07

Moje sutra je pradavno započelo










Moji su preci dojahali ovamo sa Avarima i Hunima.
I pripremali put.

Ja sam te ritmove igrao već jednom u budućnosti.

Pakleni ritam vetrova.
Pakleni ritam pokolja.
Pakleni ritam puzanja.
Pakleni ritam stojanja.

Ja imam pravo da objašnjavam pokret.

Jer moje sutra je davno,
pradavno započelo.

19.5.07

Beskraj i zvezdano nebo...

Mika: Zmaj je imao teleskop. I ja imam tu spravu. Zmaj nije njome „privlačio“ s onog kameničkog vidikovca bečke lađe, koje su plovile ka Zemunu, nego zvezde. Meni su, opet, zvezde bliže nego ikad. Nosim u sebi beskraj, kao i zvezdano nebo nad ulicom Mihaila Babinke.

17.5.07

Strašno rastegljiva dubina...










Slika je strašno rastegljiva dubina. Kako on to ume da veže boju i moje disanje?
(Atelje Miće Mihajlovića, 1978.)

14.5.07

Nemoć svih divljih...









Ako hoćeš da pobediš divlju zver,

kaže klovn,
ne govori joj režanjem ili urlikom.
Ne laj na lava
i ne rokći na krokodila.

Pevaj im.
Šapući.
Tepaj im jezikom ptica
ili jezikom dece.

Čim čuje jezik risa
- ris kolje.
Čim čuje jezik tigra
- tigar razdire.

Nemoć svih divljih je u tome
što nasedaju drugom načinu izražavanja.

Borac snage se plaši tuđe vrste.
Klovn je borac iz plemena izbezumljene smejurije.
Ukrotitelj.
I šarlatan.
On pobeđuje neozbiljnošću.

Zubi su mekši od usana.
Čuvaj se poljupca
i budi na oprezu.

Zubi ujedu za trenutak.
Poljubac za ceo život.

12.5.07

Čak ni vetar...









Danima sam putovao tamo kod vas. Poenkad sam se pravio da mi je svejedno. Ostavljao sam vam neke sitnice pred vratima. Pola čašice konjaka. Ili ono lišće. Možda niste razumeli. Ali svakako znate da to nije mogao biti niko drugi sem mene. Čak ni vetar.