8.10.07

Kosmonautska pesma










Ja ne znam kako to drugi sa tatom razgovaraju,
al` mi smo dva muškarca,
– mi sve muški i rešimo.
Gledamo se u oči.
duše se širom otvaraju.
Iskreni smo kad valjamo.
Iskreni i kad grešimo.

Jer nikog drugog nemam sem tate, da mu kažem
sva ova zla i dobra što lome u meni kosti
i vrlo malo mi nude,
a sve od mene traže,
tvrdoglavog
i nežnog
na raskršću mladosti.

Dosta je ma i toliko: jedna šetnja uz reku.
Dosta je ruka u ruci: tako se samoća leči.
Istina, katkad kroz osmeh i neke suze poteku,
a nekad,
opet,
sve brige okopne i bez reči.

Ali dobro je tako!
Dobro je što se setimo
da od života ukrademo dve-tri sospstvene tajne.
I čini ti se: mi šetamo,
a ja i tata letimo
po nekom našem svemiru u visine beskrajne.

Imamo svoje komete i mrtvu prašinu zvezda.
Imamo svoja sunca.
Planete.
Magline blede.
Mi smo dva kosmonauta što su brži od svetlosti
mada se lagano gegaju kraj reke niz drvorede.

Istine se pred nama ljušte i same otvaraju.
Iskreni smo kad valjamo.
Iskreni i kad grešimo.

Ja ne znam kako to drugi sa tatom razgovaraju,
al` mi smo dva muškarca,
pa sve muški i rešimo.


No comments: