7.12.10

Gostujući Borhes – Elegija o nemogućoj uspomeni








Šta ne bih dao za sećanje
na prašnjav puteljak sa niskim ogradama
i visokog konjanika što zoru ispunjava
(pohaban dugački pončo)
jednoga dana među danima ravnice,
jednoga dana bez datuma.
Šta ne bih dao za sećanje
na majku koja posmatra jutro
na estansiji Svete Irene
a ne zna da će se zvati Borhes.
Šta ne bih dao za sećanje
da sam se borio kod Sepede
i video Estanislaa Del Kampa
kako pozdravlja prvi kuršum
s radošću hrabra čoveka.
Šta ne bih dao za sećanje
na kapiju skrivenog letnjikovca
koju je moj otac zatvarao
pre no što bi se izgubio u snu
i koju je zatvorio poslednji put
četrnaestog februara 38.
Šta ne bih dao za sećanje
na Hengistove čunove
kako kreću sa peščanih obala Danske
da osvoje ostrvo
koje još Engleska ne beše.
Šta ne bih dao za sećanje
(imao sam ga i izgubio)
na jedno zlatasto Tarnerovo platno
široko kao muzika.
Šta ne bih dao za sećanje
da sam čuo Sokrata
kad je pred veče kukute
s vedrinom ispitivao problem
besmrtnosti,
naizmenično navodeći motive i razloge
dok se plava smrt penjala
iz već studenih nogu.
Šta ne bih dao za sećanje
da si mi rekla da me voliš
i da nisam spavao do zore,
bestidan i srećan.

(Preveo sa španskog Radivoje Konstantinović)

26.9.10

Poraz je najbolji učenik...












Prvo učenje je ovo:

Uzmi posudu
i napuni je do pola vodom.
Ti je doneseš.
Nasuo si.
Šta vidiš u toj posudi?
Vidiš da je posuda sasvim dobra,
jer može da primi još jednom toliko vode.
Vidiš da je najbolji učenik - prazan učenik,
jer možeš u njega da sipaš koliko ti je potrebno.
Poraz je najbolji učenik,
jer u poraz možeš da sipaš sve svoje buduće pobede
- koliko ti je potrebno.

6.6.10

Uverljivo se sećam svih epopeja sveta...











U meni kroz kikot škrguće

jedan briljantno vetropirasti
Don Kihot.

Od šest do osam,
i posle podne od 16 do 18,
uverljivo se sećam
svih epopeja sveta.

Možda to naoko izgleda
kao da samo treniram da se borim.
A ja se odistinski umorim
i odistinski umirem
dok se borim.

24.5.10

Kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera










Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

14.3.10

Nered radoznalosti nas koji sve više znamo da ne znamo...












Ogroman je trud moga razmišljanja ove noći.

Ništa ja ne znam o znanju, sine moj.
Istorija otkrića možda i nije red, nego
nered radoznalosti nas koji sve više znamo
da ne znamo.

Tebe će učiti znanju, ali se ne rugaj neznanju.
Evo da ti pročitam poruku Karela Čapeka:
"Zamisli onu tišinu, koja bi nastala na
svetu, kad bi ljudi govorili samo ono što znaju."

Muka je sve to sa znanjem, veruj mi. Ono se
zasiti sebe i prestaje da saznaje. Neznanje
je početak hiljadu novih početaka. I nemoj
ga se nikad stideti.

Svetlost znanja je slična svetlosti vasione.
Sve su se misli dogodile odavno, kao zvezde.
Lepota traženja nije u nalaženju, nego u našoj
odluci da tražimo.

14.2.10

Ja ta umeća nisam umeo...












Letenje je onaj trenutak, kad shvatite

da vas u svemu svako može zameniti
samo ne u sopstvenoj besmrtnosti.
Ja to najbolje znam. Ja ta umeća nisam umeo.
Strahovito sam ukopan. Strahovito sam smrtan.