23.6.07

Dvadeset i jednu godinu posle

24. jun 1986.

U popodnvenim vestima govore o tome da ja Antiću danas uručena nagrada Jovan Popović za životno delo.
Večeras, međutim, negde pre pola osam, javila Boba Latinović, kratko: „Mika je umro. Dođite!“
Na onom dugom, niskom stolu, za kojim je sedeo, ležao je podvezane brade, vezanih ruku, no nekako veoma prirodan, kao zaspao. Imao sam utisak da će se sad prenuti, progovoriti i ispraviti neki akcenat u stihu koji sam tek bio izgovorio.
Na postamentu za Soldatićevu skulpturu video sam još onu novu kožnu kravatu koju je i jutros bio vezao. Za Jovana Popovića.
Vest o smrti se raščula. Neko je uključio televizor, i na ekranu, u slaboj montaži, između sjajnih Latinovićevih kadrova iz filma o Antiću, neki ljudi, kao naišli odozdo, ali ne sa neba, ne sa neke druge planete, nešto su nesuvislo govorili, sedeo sam podalje, nisam baš sve razaznavao, ali dva lika sam uočio dobro. Prvi je nešto govorio iznad glava, drugi je bio sed, samozadovoljno se smešio, dobio je, eto, šansu. Neko je, srećom pogasio televizor.
Već uveliko iza ponoći otvoreno je pismo, adresovano Dudi, iz komšiluka, koje je apsolutno potvrdilo njegovu želju da izmakne malenim zamkama banalnih govora i oveštalih posmrtnih slova:
Dudo,
kad me iznose, neka pročitaju „Besmrtnu pesmu“. A kad me pokopaju neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira „Piro manđa korkoro“. Niko ne sme da mi drži govor.
M. Antić

5 comments:

Anonymous said...

Ovoga puta
umro je netko blizu

Rekvijem
u sivom parku
pod zatvorenim nebom

Žene su pošle za mrtvim tijelom
smrt je ostala u praznoj sobi
i spustila zavjesu

Osjetite
svijet je postao lakši
za jedan ljudski mozak

Prijatna tišina poslije ručka
bosonog dječak sjedi na kapiji
i jede grožđe

Zar itko ostane vjeran
onome što izgubi

Ne žurite se sa smrću
nitko na nikog ne liči
sinovi misle na igračke

I ne opraštajte se pri odlasku
to je smiješno
i pogrdno

Miodrag Pavlović

Oprosti na ijekavavici...izgubilo se time nesto od originala...ipak... ja volim tu pjesmu pa eto...
tebi pozdrav!

Bilja said...

Hvala na pesmi i pozdravu! :)

Volela bih da znam kako se zoveš ili da te i daljem zovem ZG čitateljka? :)

Veliki pozdrav!

Anonymous said...

"...Šta je, uopšte, ime?
Ono je naša mogućnost da letimo kroz
prostor kao opiljci svemira, i da plodimo cvetanje veštinom poverenja i majstorijom nade..."
(Mika, Hodajući na rukama)

Ivana

Bilja said...

Hvala što si udovoljila mojoj radoznalosti, Ivana! :) Evo, i današnji post biće posvećen imenima... :)

Bilja

Orhan Zappa said...

Evo pjesme koju je Mika Antic neposredno pred smrt poslao svojem sarajevskom prijatelju Muhamedu Abadzicu kojeg spominje i u Ulepsavanju nevidljivog:


UZ MENE SE MOZE


Da li sam svuda gde su mi tragovi,
Ko zna s čim sam se spajao,
A nisam ni takao?

Možda sam boravio i u svom životu,
Možda postoje izvesni znaci,
Ali kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe
Sve češće mi se čini
Da nisam nikakav oblik
Već da slobodno jedrim kroz sopstveno
Pijanstvo – prepušten sunčevom vetru
Odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
Da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim,
Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.

Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.



Mika Antic



Pozdrav!