3.6.08

Razneženi džambas...

Zdravica Dobrice Erića Miroslavu Antiću

Razneženi džambas s prazničnom buklijom srca kojom se pričešćuje i blagosilja svet oko sebe i s tajnom violinom duše koja u dugim samotničkim noćima cvili po zadimljenim birtijama žudnje i razvejava iskonske zvuke širom čas blatnjave a čas pšenicom pozlaćene beskrajne ravnice zavičaja – pesnik Miroslav Antić, ta živa i bogomdana zublja smolom tuge natopljena, plamti na ovoj nezahvalnoj ali plemenitoj sredokraći između starog i novog, između bivšeg i budućeg, kao dud međaš raskrečen između dva čaira, podjednako snažnih žila sa obe strane međe, tako da ni sam više ne zna na koju stranu da prekorači i kojim vetrovima da se okrene, plodan i tvrd kao i sama stara zemlja u koju se ukorenio i savitljiv opet kao i bagrem kraj puta kojim odlazi i vraća se i ono novo i zagonetno nebo iznad i ispod njega koje ga svojim neprotumačenim znacima mami i čupa iz berićetne zavičajne crnice, tako snažno da strepim da neće odoleti.

3 comments:

jelenaartpoezija said...

Nisam do skora znala koliko je pesnika pisalo o Miki i procitah o Pere Zubca- Ruke Anticeve, zlatne i evo sad okod tebe ovu od Dobrice.
Volim ovaj blog! :)

Anonymous said...

Evo ti i prica od Daria Dzamonje, sarajevskog pisca, bohema, legende.

LOSA PRIČA



Pišem jednu lošu priču, lošu da lošija ne može biti. Zašto je loša i, na kraju konca, zašto je pišem kad već znam da će biti loša?!

Pokušaću to objasniti sve nestrpljivijem čitaocu (ili, što je još važnije, kupcu) ovih novina. Loša će biti zato što sam se svetom šutnjom obavezao da neću otkriti ime jednog (glavnog) aktera ove priče, jer on već odavno spava s muzama (gdje mu je i mjesto), da neću otkriti izvor do kojeg sam sasvim slučajno došao, da neću (u sebi svojstvenom, već ogavnom maniru) iskoristiti svoju "fak?*tografiju" u svrhu veće ubjedljivosti, da će me, ipak, više obaveza?*ti dostojanstvena šutnja...

Najvažniji razlog jeste to što se od genijalne pjesme ne može napraviti čak ni prosječna priča.

Ali, neka ova loša priča najzad krene - od svog kraja prema početku.

Sjedili smo u bašti SDP-a. Taj dan su prvi put ove godine izni?*jeli stolove vani. ?*aroliko društvo se skupilo: Jana, Marko, Avdo, Miki, Nijaz, Seno, Neno... Ne, nismo ništa slavili nego nas je jed?*nostavno "krenulo" tog dana. Nijaz je pričao kako sam se u ratu učlanio u SDP i dobio člansku kartu s brojem 51, a on mi rekao:

"E, baš si ti sretan, Daco."

"?*to sam, bolan, sretan?"

"Pa, zato što prvih pedeset komada strijeljaju bez suđenja."

Neno me je pitao da mu napišem scenario za film: prijatelji smo od djetinjstva, a još ništa zajednički nismo napravili... "Hoću, kako da neću. Samo kad bih ja to znao", odgovorio sam.

Marko nam priča kako je ušao s jednim piscem u "foto-optik". Ovaj je tražio "naočale za pisanje". Prodavač ga je začuđeno pogledao:

"Gospodine, imamo samo naočale za čitanje, a prvi put čujem naočale za pisanje."

"E, jebiga. Čitati znam, ali da mi je još naučiti pisati."

Miki je (a šta bi drugo?) recitovao:

DA LI SAM SVUDA GDE SU MI TRAGOVI,

KO ZNA S ČIM SAM SE SPAJAO,

A NISAM GA NI TAKAO?

Ti stihovi mi se učiniše čudno poznatim, ali pojma nemam gdje sam ih prvi put čuo, a kad je nastavio:

MOŽDA SAM BORAVIO I U SVOM ŽIVOTU,

MOŽDA POSTOJE IZVESNI ZNACI,

ALI KAO DA JE NEKO STRAN.

Tad kao da sam propao u neki vremenski bunar i našao se opet na Internom odjeljenju ondašnje Vojne bolnice; prikačene mi flaše za infuziju, Goca mi drži jednu ruku, a neko koga ne prepoznajem, tihim, umirujućim glasom govori:

ALI IPAK UZ MENE SE MOŽE, MADA JE NEOBIČNO.

SA MNOM JE OPASNO IĆI, JA SE NIKAD NE UMARAM.

Zamolio sam Mikija da mi napiše tekst te pjesme, jer ja sam više vizuelni tip, a i pomalo nagluh, pa, uprkos Mikijevom gromoglas?*nom glasu, jedva čujem nastavak:

VALJDA SAM JEDINI SVEDOK KOJI SUMNJA U SEBE

SVE ČE?*ĆE MI SE ČINI

DA NISAM NIKAKAV OBLIK

VEĆ DA SLOBODNO JEDRIM

KROZ SOPSTVENO PIJANSTVO -

PREPU?*TEN SUNČEVOM VETRU

ODLIVAM SE I DOLIVAM.

Da ne znam da nikad u životu nisam pisao pjesme (i to pogoto?*vo na ekavskom), glavu bih na panj stavio da sam to ja napisao: kao sad da se sjećam da sam Sabini upravo rekao, zamolio je da sa mnom ostane samo četrdeset osam sati:

ALI IPAK UZ MENE SE MOŽE, MADA JE NEOBIČNO,

SA MNOM JE OPASNO HTETI, JA NIKAD NE ODUSTAJEM.

I ne samo da me ti stihovi sunovraćaju u prošlost, nego me vraćaju nazad u surovu stvarnost:

NEISKVARENI ISKUSTVOM, POSEBAN SLUČAJ SAMOĆE.

PONEKAD IZMISLIM SADA?*NJOST,

DA IMAM GDE DA PRENOĆIM.

I SUVI?*E SAM VIDEO, DA BIH SMEO DA TVRDIM,

MNOGO TOGA SAM SAZNAO, DA BIH IMAO IJEDAN DOKAZ.

S jezom čitam nastavak, jer znam da me je neko, nekad zahva?*tio iglom i stavio pod leću mikroskopa, opisao sav moj život, i onaj koji sam živio i onaj koji mi nije preostao, jer me je Sabina, nakon četiri godine, ostavila kao prebijeno pseto i znam kako sam se osjećao:

ALI IPAK UZ MENE SE MOŽE, MADA JE NEOBIČNO,

SA MNOM JE OPASNO VOLETI, JA NIKAD NE ZABO?*RAVLJAM.

Već mi se plače, već mi je muka od tog nepoznatog koji secira moj život na najsitnije komadiće i ne znam šta hoće od mene i ne znam kojoj to svrsi služi:

POKU?*AVAM DA SHVATIM UČENJA KOJA MENE SHVATAJU.

NEJASNA MI JE VERA, SPREMNA U MENE DA VERUJE.

TE?*KO JE BITI OKOVAN U MOJU VRSTU SLOBODE.

LAKO MI JE S NEMIROM, NE MOGU DA UMIRIM MIR.

Teški, crni oblak se nadvio nad gradom i prijeti da će nam razjebati ovo sijelo. Nisam se prevario - kiša počinje da pljušti i mi silazimo u podrum... Odlažem taj trenutak kada ću morati da pročitam posljednju strofu ove pjesme koja je mene uzela za objekat, za inspiraciju, a znam da se i ona, kao i sve drugo, mora završiti:

ALI IPAK UZ MENE SE MOŽE, MADA JE NEOBIČNO,

SA MNOM JE ČUDNO ČAK I UMRETI...

...sad se pitam da li je jedna od tih munja što paraju nebo nami?*jenjena meni, i izazivam je: udri kurvo, više mi ne možeš nauditi!, ali uskoro sve utihne, sunce ponovo sija, mi se vraćamo u baštu, nas?*tavljamo se keseriti, ja pitam Nijaza: "Znaju li tvoji kući da ti pišeš?"

Nailazi Nermina i sklanja mi sijed čuperak s čela, a ja, krišom od samog sebe, virkam i gledam saldo mog života, kraj ove pjesme...

S neizrecivim olakšanjem čitam, nesvjesno naglas:

JER JA SE NE ZAVR?*AVAM.

Slijedi potpis autora čije ime (obećao sam na početku) neću otkriti i ja kažem konobaru: "Menso, daj nam rundu", a u sebi po?*navljam: "Hvala ti, hvala ti, Miko - sve do sada si bio u pravu. Izvini što te nisam prepoznao onog dana kad sam ležao u bolnici, volio bih da si sad s nama da trgneš jednu..."


Pozdrav, Orhan

Bilja said...

Jelenaartpoezija, biće još stihova o Miki iz pera drugih pesnika... :)

Orhane, hvala na priči protkanoj Mikinim stihovima... :)