25.8.08

Rika jelena...









I onaj koji napada
i onaj koji se brani
imaju isto borilište
istu crkvu
istu fresku u glavi.

Pa čemu onda sukob?

To su,
u stvari,
dva ja jedne iste ličnosti.

Jedno ja poštuje te u borbi:
svesno,
razumno ja
i zato je unapred poraženo.

Drugo ja prkosi postojećem,
jer hoće da ga silom promeni
i zato je i ono unapred poraženo.

Svi su izgubili bitku već unapred.

I pobeđeni.

I pobednici.

Riču jeleni.
Tuku se čelima.
Stado košuta drhti kao lišće.

Vazduh se zgrušava od urlika.
Miriše ceo svet na snagu i na plodnost.

A onda:
upletu rogove
i umiru i pobeđeni i pobednik.

I dođe neki treći
mlitavi neki jelen
izlapeo,
neka poslednja vrebalica iz prikrajka
neko potpuno otrcano đubre od borca
i odvede sve košute.

Što ste maštali jeleni?
Što ste se ubijali jeleni?
I onaj koji napada
i onaj koji se brani
- imaju isto borilište
istu crkvu
istu fresku u glavi.
Bitku dobija treći.
Bitku dobija onaj koji je nije ni vodio.
Onaj koji jedino vreba sa strane.

5 comments:

Anonymous said...

najteža i najljepša stvar na svijetu bilo je biti Mika Antić - bolno svijestan sve ljepote i sve boli i cijeloga sebe - ogromnog i malog sebe koji u nekom ludom i lucidnom životu ostvaljaju tragove u svemiru... koje onda poneki sretno-nesretni smrtnici prepoznaju jednostavno kao RIJEČI...
u Zagrebu jutra se bude u jeseni, a podneva u ljetu...
pozdrav ti šaljem, moja virtulana Biljo!

Anonymous said...

Prelepa pesma... Uvek čitam ovaj blog, nemoj da odustaješ od njega, pliz....... :*

Bilja said...

Pozdrav Ivani u ZG! :)

Anonimna, malo sam se ulenjila, ali ne odustajem... :)

Spartak said...

Dokazujemo da smo mocni pobedjujuci slabije.
Jaki su dovoljno snazni da se ne obaziru na nejake.

Veliki pozdrav

Bilja said...

I dovoljno snažni da ne budu u krdu... "Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da izdržiš samoću. Džinovske zvezde samuju na ivicama svemira. Sitne i zbunjene sabijaju se u jata."