28.10.06

Ekspres za sever










XI

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.
Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.
Sa nosom dečački prilepljenim
uz okno vagona,
nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,
i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,
putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu jos neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,
da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.
Da malo nemam plan.
Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.
Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

22.10.06

Magnoveno...

Sada, na vremenskoj distanci, razmišljam o Antiću, njegovoj poeziji i burnom životu. Ono što me je kod njega najviše privlačilo bila je buntovna priroda. Iza nje krio se jedan nepresušan dar za mnoge oblasti, za poeziju u prvom redu, a poslije za film, slikarstvo, novinarstvo. Bio je zaljubljenik raznih borilačkih vještina – boksa, džudoa… Kad su mu sinovi pošli u školu, počeli su da se podučavaju iz navedenih vještina. Pitajući za njih kako su, rado bi mi rekao da su uznapredovali, pomenuvši neke pojaseve u koje se ja veoma malo razumijem.

Antić je imao preveliku energiju za jedan život. Zato ga je bezdušno rasipao, na sve strane. U tome je nalazio zadovoljstvo i okrepu, iako znam da je skupa cijena takvog življenja.

Mislim da je živio magnoveno, od trena i za tren. Za njega nije bilo prepreka. Ili ako ih je bilo, smatrao ih je motivskim predloškom za pjesničko nadahnuće. Prezent i futur kod njega su uvijek kucali istim bilom. Duhom je ukidao sve udaljenosti, prostorne i vremenske. Dovoljno je pročitali njegovu knjigu „Mit o ptici“ i uvjeriti se koliko je tajanstveno imanentno našem biću. Ptica je središte toga tajanstva. Let njeno suštastvo. Nebo vječni izazov.

Možda se Antićevo shvatanje vremena i života poklapa sa Prustovim. I kod jednog i kod drugog osjeća se potreba u traganju za vremenom, što je ujedno i traganje za samim sobom. Dvije su stvari za biće nužne. Da se trenucima transferira vječnost. Tako prisvojeno vrijeme postaje pobijeđeno vrijeme. Ptica kao simbol u Antićevoj poeziji ima takvo označenje.

Pomenuli smo Antićevu energiju, s razlogom. To se vidi po broju pjesničkih djela koja su, sva bezmalo, našla blisko utočište kod brojnog čitateljstva. Posebno zbirka za djecu „Plavi čuperak“, doživjevši mnoga izdanja i nesuzdržane pohvale. Niko vrijeme zaljubljivanja nije tako vjerno i tako kristalisano dočarao kao ovaj poeta. Zvukovi se skladno pretvaraju u posebnu omamu, a riječi kao prenosioci subjekta, profilišu ono najljepše što se talasa u mlađahnom biću. To je ono stanje kad želja želju pretiče. Baš u tom preticanju žive zanos i smisao. U zbirci „Plavi čuperak“ želja se preobraća u taj zanos. A mi znamo da je zanos najljepša karika života. Otuda tolika jagma mladeži za ovim djelom.

Kad smo već kod djela ovog pisca, pomenimo „Plavo nebo“, „Koncert za 1001 bubanj“, „Roždenstvo tvoje“, „Nasmejani svet“, „Boje i reči“… Tu su i filmovi „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće„, „Strašan lav“ i drugi. (Žarko Đurović)

Mart











Kad mi dođe da idem,

mnogo moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno dokle ću.
Došlo mi je da idem
i ja idem kao lud

- unutra u mene.

Vetar mi je gudalo.
Ja sam violina.
Vetar svira na meni
u „E“ žicu kad plačem,
u „E“ žicu kad pevam,
u „E“ žicu kad sanjam,
jer ja nemam drugu žicu
osim „E“

- unutra u mene.

Za travu se tabanima hvatam
da me vetar nikud ne oduva.

Al kad dođe da idem,
strašno moram da idem.

Nije važno kuda ću.
Nije važno zašto ću.

Krv se sva u žeravicu pretvori.
Nebo dlanom poravnava puteve.
Široko me kiše zaobilaze.
Obuva mi sunce žute cipele.
Kad mi tako strašno mnogo dođe
samo idem, idem kao lud

- unutra u mene.

13.10.06

Plava zvezda











Iza šuma, iza gora,
iza reka, iza mora,
žbunja, trava,

opet noćas tebe čeka
čudna neka zvezda plava,

zvezda prava.

Čak i ako ne veruješ.
probaj toga da se setiš.
Kad žamuriš i kad zaspiš,
ti pokušaj da je čuješ,
da osetiš,
da je stigneš i uhvatiš
i sačuvaš kad se vratiš.
Ali pazi ako nije
sasvim plava, sasvim prava,
mora lepše da se spava:
da se sanja do svitanja.
Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.
Mora druga da se nađe.
Treća.
Peta.
Mora u snu da se zađe
na kraj sveta.
I još dalje iza kraja:

do beskraja.
Mora biti takve zvezde.
Što se čudiš?
Pazi samo da je negde
ne ispustiš dok se budiš.
Jednog dana,
jedne noći,
ne znam kada, al znam tačno,
izgledaće nebo bez nje
tako prazno, tako mračno.
I sva sunca
sve lepote
i sve oči što se jave,
nikad bez nje neće biti
sasvim tvoje, sasvim prave.
Ja ti neću reći šta je
ova zvezda čudna, sjajna.
Kad je nađeš - sam ćeš znati.
Sad je tajna.

12.10.06

Došao sam da oglasim dolazak proleća

Pamtim ga kad je jedne noći, dakako pripit, ali još više uznijet pjesničkim zanosom, banuo u Klub pisaca Beogradskog univerziteta u Balkanskoj četiri, na petom spratu i glasno počeo da recituje stihove iz tek objavljene zbirke pjesama ”Ispričano za proleća”, o kojoj je Davičo, petnaestak dana prije toga, izrekao najlaskavije ocjene. Tada Antić nije imao ni punih dvadeset godina.

Petar Kerečki, predsjednik Kluba, zamolio je pridošlicu da se stiša i urazumi, ističući da je ovo skup pisaca, a ne kočijaša.

– Boli me briga kakav je skup! – vikao je Antić. Došao sam da u ovoj zimskoj noći oglasim dolazak proleća!

Kerečki je tražio da se nezvani gost izbaci iz Kluba, na što smo se usprotivili Brato Pavlović i ja. Kerečki je, uz saglasnost prisutnih, zahtijevao da i mi zajedno sa ”uljezom” napustimo klupske prostorije. To smo i učinili i sa Antićem pošli u kafanu ”Triglav”, koja se nalazila na samom rubu pijace Zeleni venac. Tu smo i zoru dočekali i sa njome patrolu milicije, koja nas je, usljed narušavanja javnog reda i mira privela u milicijsku stanicu u Knez Mihajlovoj ulici, nadomak kafane ”Grčka kraljica”.

Antić se obratio šefu smjene sa molbom da, iako priveden, recituje stihove, prvo Jesenjinove, a poslije svoje. Ovaj mu je uslišio molbu.

Odjekivali su Jesenjinovi stihovi (tada su bili u modi). Iz druge prostorije došli su milicioneri da slušaju razbarušenog pjesnika, zaboravljajući na službene obaveze. Antić je recitovao Jesenjinovu pjesmu ”Pismo ženi” da bi se tome recitovanju pridružio i Pavlović sa omiljenom pjesmom ”Šemsa”. Recitovao sam i ja pjesmu sličnog sadržaja, svoju.

Odobrovoljeni šef smjene izvadio je nešto novca i dao ih Pavloviću.

– Zaslužujete jednu turu pića! – rekao je.

– Važno je da nismo dobili po turu! – uzvratio je Antić.

Od toga trenutka, koje je bilo i prvo poznanstvo, održavao sam bliske odnose sa Antićem. Najčešće u kafanama, mada smo se na obostrano zadovoljstvo, sastajali i tamo gdje je radio u ”Dnevniku” kao novinar, u Novom Sadu, blizu bivše banovinske zgrade. (Žarko Đurović)

8.10.06

Epilog












Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.

To se

u stvari

Jutro po sebi peni i ra
zapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi

Da je život nešto prosto u meni,

- a nije baš tako prosto.

Ja sam mislio da ću ići pravo

dok se ne pretvorim u lenjir,

a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gosdpođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli,
ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno,
nešto golubije.

Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas - mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.

Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali ja,
koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.

Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.

Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.

Neko pričom govor muti, neko priča i kad ćuti...

Dve čašice

Pesnik Mika Antić je voleo Srem i rado je dolazio. Jedno vreme je gotovo svakodnevno boravio u Beočinu gde je nameravao da uredi atelje na tavanu Starog dvorca. Taj posao se odužio, jer je Mika više vremena provodio za kafanskim stolom, dole, u prizemlju, nego gore, na tavanu. Prijatelji su ga često zaticali kako sedi sam sa dve čašice vinjaka. Neko ga je pitao:
- Zašto naručuješ dve čašice za sebe?
- Jedna je za mene - rekao je Mika - a druga za moje drugo ja. Da imam s kim da se kucnem!

7.10.06

Toliko ličim na Dunav...

Toliko ličim na Dunav da se ponekad pitam ko se u kome ogleda. Teći punim životom znači ploviti nizvodno sa podjednakom strašću kao i ploviti protiv sebe: stvarati limane i virove, imati kristalne slapove i ustajale ritove, kidati rubove obala i donositi poplave, opadati i rasti, i uvek usrkavati u sebe okeane.

6.10.06

Parafraza XIII












Čekaću, čekaću, čekaću
i biti jeka.

Jeka ću biti,
tu gde ne odjekuje
ali se vekuje, vekuje.

Odvajaću se, odvajaću.
A kajaću se, kajaću.

U prostor, u prostor, iz preka ću.
Al volim te. I čekaću, čekaću.

O Andriću

Draško Ređep: Toliko je knjiga objavljeno o tome šta je sve, i kome, Andrić govorio!

Mika: Ne verujem da je baš govorio. Kada je bio Kongres književnika u Sarajevu, Izet Sarajlić, Lojze Krakar, Slobodan Marković, Dragoslav Grbić, Stevan Raičković i ja smo se družili, i zaželeli da nas neko upozna s Andrićem. Tada još nije bio dobio Nobelovu nagradu, ali je jednako bio veliki pisac. Rekli su nam: „Nemojte sad, sad ste pijani, nezgodno je“. To je bio moj prvi sustret sa Andrićem. A drugi susret mi se desio u Aranđelovcu. Andrić se odmarao, ručavao je u zasebnoj sali „Starog zdanja“, a ja sam tamo bio sa reprezentacijom u džudou. I odmah da ti kazem: džudo nije fudbal. Džudo je nešto drugo. Svi iz reprezentacije su hteli da se upoznaju s Andrićem. Obratili su se meni, ti si pisac, vele, iz istog si esnafa, itd. Rekao sam to direktoru hotela, on se brzo vratio s odgovorom. Odgovor je bio negativan. Andrić je rekao da ga to ne zanima. Sećam se kao da je sada: gledali smo, kroz one velike prozore „Starog zdanja“, kako naš nobelovac sedi i jede, jednako kao i mi. Nije bilo drugih susreta, inače. A ipak, ja bih, možda, čitavu knjigu, eto, mogao da napišem, baš jednu lepu knjigu o tome kako su izgledali moji susreti s Andrićem. Čudo je njegovo ćutanje. Čuo sam od Veljka Petrovića kako je bio kadar, taj isti Andrić, da ćuti po dva sata. Veljko je, još, govorio kako i on i ja, uostalom, stalno pričamo, svašta, o svačemu. Zato ćemo uvek, kazivao je, biti u sneci.

4.10.06

Čarobna pesma












Vidim te već,
istina – kao u nekoj srebrnoj magli,
ali divno te vidim:
na nogama ti čizme od sedam milja,
u ruci Aladinova lampa;
putuješ na onom čudotvornom tepihu iz Bagdada
i prelećeš sve planine i mora
i dižeš se visoko prema zvezdama.

Možda i ne slutiš koliko volim tvoju tršavu glavu,
detinju glavu koja miriše na sapun i aprilski vetar,
glavu u kojoj stanuju samo boje
visoke,
ogromne i nedostižne,
glavu koja će shvatiti daljine svetlosnih godina,
nerazumljive cifre i geometrijske krivulje
i hrabrost svemirskih brodova
što će krenuti sutra na nova neznana sunca.

Ja sam sva putovanja protutnjao u svojoj glavi
i tu su stali prostori o kojima i ne sanjaš:
četiri ulice tamo i tri ovamo
tako sam jednom leteo čak do Kumove Slame;
jedna čaša piva u restoranu kraj reke
– tako sam beskrajno lebdeo kroz udaljena sazvežđa;
jedan običan osmeh i jedno jesenje veče
– tako sam tražio nove, neobične galaksije.

Tako sam našao i jednu tihu mudrost
od koje rastu krila.

Zato i hoću samo to da te zamolim:
preleti beskonačnost i pobedi vreme i maštu,
ali ne zaboravi kako se korača po zemlji.

Dodirni rukama nemateriju,
ali ne zaboravi kako se korača po zemlji.
Budi veliki nebeski fenjerdžija i pali metagalaksije,
ali ne zaboravi kako se korača po zemlji.
Jer srca su ljudska zasađena nisko kao kupine
tu gde su svici jedine zvezde
i oči jedina sunca,
tu gde smo od sebe načinili mali svemir,
pa ipak dovoljno beskrajan da se u njemu izgubimo,
daleki jedni od drugih:
ja daleko od tebe kao Alfa Centauri,
ti daleko od mene kao Halejeva kometa.

Pronađi nove svetove i izatkaj im nebo,
podari im vazduh da mogu da dišu i žive,
ali ne zaboravi kako se korača po zemlji,
jer moramo se sutra jedan drugom približiti.

Četiri ulice tamo i tri ovamo,
dve čaše piva u restoranu kraj reke
i jedne iskrene oči i jedno jesenje veče,
– to je prostranstvo koje hoću da pomirim
od moje zvezde do tvoje.

3.10.06

Sećanje na Miku...

No, najvece „čudo“ s kojim sam proveo dobar deo života bio je Mika Antić. Da bi se ocenio njegov „lik i delo“, trebalo bi sastaviti konzilijum književnih, likovnih, muzičkih i birtaških kritičara, verovatno još i sociologa, lekara i sveštenika (kao lekara za dušu). Jednom sam u kafani zalepio parolu „Piće nikom nije dobro donelo“. A Mika je, onako šarmantno mucajući, tražio olovku i dopisa „... Ali ni odnelo“.

Petkom, kad mu je izlazila redovna kolumna u „Dnevniku“ („Obično petkom“), u mojoj kafani je bilo ritualno čitanje njegovog teksta. Na svako oduševljavanje pesnikovim tekstom Mika je redovno reagovao: „Je l', burazeru, imaš dva soma na zajam?“

Sve bi nas „ocarinio“, ali je kompjuterski pamtio od koga je uzeo pare i redovno vraćao dugove kad dobije honorar. Obično sredom, kad se kod mene okupljalo udruženje Mikinih poverilaca.
Đorđe Randelj

Posveta na darovanoj knjizi...

Svi smo mi Cigani. Nismo Romi ali volimo pesme, volimo skitnju. Sanjamo i nemamo mira. A to je to. Još uz to malo i slažemo pa smo kompletni. Peri i Bobi, da zavole i nas Cigane.
Mika. Miroslav Antić 7/X 78

(Miroslav Antić i Garavi sokak, 1978. Petru i Slobodanki - Bobi Latinović, novosadskim prijateljima, crni flomaster, ćirilicom.)

2.10.06

Malilini












Mora biti da sam pošašavio

- načisto.

Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja.

Nemam dukat da te kupim.
Nemam braću da te otmem.
Nemam majku da te uvračamo.

Da odem u vojsku
dve-tri godine,
rano mi je za vojsku,
a i šta ću bez tebe.

Da idem po vašarima,
Da sviram po birtijama,
da kupujem perje,
da se kockam, pa da zaradim,

- udaćes se za nekog
dok se vratim, nesrećo.

Beži mi sa mojih očiju.
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.

Nisi ti ni lepa,
Malilini.
nisi ti ni kao ptica
od šarenog perja.

Ima takvih u ciganskom rodu
i jos lepših - barem hiljadu.

Da te kupim za dukat,
da ga odmah potrošiš.
Šta će meni braća,
pa da se u tebe zaljube.

Da je živa moja mati,
ti bi u nju pogledala
urokljivim očima,
i mater bi moju pretvorila
u vrbu.

A možda i ne bi,
Malilini.
Eto šta ja govorim.
Teško meni: lud sam!

Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja - priznajem!

Nemoj da me kljuješ
u to moje grlo
sa tim lepim očima.

Ne mogu da dišem
od tebe.
U nosu mi duša,
nesrećo.

Ja žvaćem tvoju kosu.
Ti žvaćes moju krv.
Ja žvaćem tvoje ruke.
Ti žvaćes moje srce.

Ja žvacem tvoju crvenu maramu.
Ti žvaces moj nikakvi život.
I moju nikakvu sudbinu.

Tako si me dovela u nešto
glupavo
pa govorim,
a ne znam šta govorim.

Pa osećam,
a ne znam šta osećam.
Pa ja plačem
i ne plačem ujedno.

Sad moram da idem
da probam da nađem
neki drugi život
i drukčiju sudbinu.
Idem u vojnike.
baš me briga za tebe.
Idem odmah sutra
da budem oficir.

Baš je meni
život lep.
Otkud da je nikakav.

Nakriviću kapu preko uveta.
Četa mirno!
Četa napred marš!

Eto vidiš šta govorim.
sve - koješta.
šalim se.
Oprosti.

Mora biti da sam pošašavio
- načisto.