O Andriću

Draško Ređep: Toliko je knjiga objavljeno o tome šta je sve, i kome, Andrić govorio!

Mika: Ne verujem da je baš govorio. Kada je bio Kongres književnika u Sarajevu, Izet Sarajlić, Lojze Krakar, Slobodan Marković, Dragoslav Grbić, Stevan Raičković i ja smo se družili, i zaželeli da nas neko upozna s Andrićem. Tada još nije bio dobio Nobelovu nagradu, ali je jednako bio veliki pisac. Rekli su nam: „Nemojte sad, sad ste pijani, nezgodno je“. To je bio moj prvi sustret sa Andrićem. A drugi susret mi se desio u Aranđelovcu. Andrić se odmarao, ručavao je u zasebnoj sali „Starog zdanja“, a ja sam tamo bio sa reprezentacijom u džudou. I odmah da ti kazem: džudo nije fudbal. Džudo je nešto drugo. Svi iz reprezentacije su hteli da se upoznaju s Andrićem. Obratili su se meni, ti si pisac, vele, iz istog si esnafa, itd. Rekao sam to direktoru hotela, on se brzo vratio s odgovorom. Odgovor je bio negativan. Andrić je rekao da ga to ne zanima. Sećam se kao da je sada: gledali smo, kroz one velike prozore „Starog zdanja“, kako naš nobelovac sedi i jede, jednako kao i mi. Nije bilo drugih susreta, inače. A ipak, ja bih, možda, čitavu knjigu, eto, mogao da napišem, baš jednu lepu knjigu o tome kako su izgledali moji susreti s Andrićem. Čudo je njegovo ćutanje. Čuo sam od Veljka Petrovića kako je bio kadar, taj isti Andrić, da ćuti po dva sata. Veljko je, još, govorio kako i on i ja, uostalom, stalno pričamo, svašta, o svačemu. Zato ćemo uvek, kazivao je, biti u sneci.