Najmuškija pesma

Ostavite mi na miru moje rasejane dečake,
vi najjači u razred,
najglavniji u ulici,
vi što sve silom hoćete i vi što sve silom možete.
Ostavite mi na miru moje smešne i smušene,
moje dečake sa uskim ramenima
i očima što žmirkaju od kratkovidosti.

Znam, oni obično padnu ako se penju na drvo.
Video sam, njihovi klikeri uvek daleko promaše.
Uverio sam se, oni uvek dobiju batine kad se potuku.
Oni nisu za neke velike junačke igre
i ja vas molim:
ostavite mi na miru moje rasejane dečake.

Moji dečaci hodaju kao da lebde u vazduhu,
sede u razredu drveni i zamišljeni,
zabodu nos u knjigu i ne čuju šta ih pitate,
ali svaki od njih tegli u svojoj glavi
čudan i veliki svet koji vi možda nemate
svet u kome su oni najveće vojskovođe,
najveće poglavice,
najveći kapetani brodova,
svet u kome vide oštro kao kondori,
imaju široka ramena
i penju se na Himalaje
i putuju u Australiju.

Svet koji se produžuje do onamo.
I mnogo dalje od onamo.

Ostavite mi na miru moje rasejane dečake,
jer samo oni mogu sutra da nas odvedu
u neobično,
u nemoguće,
ako iznesu iz glava te svoje čudne svetove
i puste nas da zajednički u njima živimo
i mi sa uskim i mi sa širokim ramenima,
i vi najbolji i najlošiji klikeraši,
i vi najvažniji i najnevažniji u razredu.

Jer sve na kraju uvene.
I klikeri, ako nisi znao, uvenu kao trešnje.
Uvenu jaka ramena i uvenu lepe igre.
Uvene detinjstvo kao da nikad nije bilo.
Ostaju samo glave pune čarobnih svetova
koji se nikad ne tope,
koji se nikad ne troše,
koji se razlistavaju... razlistavaju...
iz kojih sutra rastu nove velike šume,
nove velike prerije,
novi beskrajni okeani,
nove fantastične planete,
iz ti rasejanih običnih detinjih glava
pametnih samo za tajanstveno,
za neizvodljivo i čudno,
pametnih samo za maštanje.