Crteži

Ponekad tako sebe damo za oči jedva upoznate.
I na rastanku ćutimo samo i ne tražimo da nas vrate.
Živimo posle u tom drugom sve dok mu oči svetom plamte.
I ne znamo što nas pamte dugo, kad ne tražimo da nas pamte.

Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

Koji su tvoji gradovi?

Draško Ređep: Koji su, zapravo, tvoji gradovi?
Mika: Kada sam se vraćao iz mornarice, bacao sam dinar - u kom gradu da se skrasim? A i tada i sada su postojala samo dva grada: Mostar i Novi Sad.
Draško Ređep: Zbog mostova?
Mika: Nikako. Zbog ljudi, zbog ljudi. U Novi Sad sam bez reči došao. Ali, kad mi se dogodi nevolja, ili kada sam u nekoj grdnoj čamotinji - idem u Mostar. Mostar je moja neiživljena ljubav. Ali, ipak, ima još jedan grad! To je Lucern. Čudesan švajcarski grad, tamo bih mogao čak i da umrem. U Beogradu sam bio gladan, bilo mi je zima, svi su nekud žurili, nikad nisu imali vremena za razgovor.

Povuci ruke kroz pređu Mlečenog puta...

Povuci ruke do lakata kroz pređu Mlečenog puta. I drži tako dok motam klube ogromne svetlosti, kao zlatni oreol oko svoje spostvene prelepe glave. Drži i reci kako neko može netoplokrvno da razmišlja o tome čime misao čuje i čime ovaj vid izmišlja, njuh sanja, ili ukus peva na vrhu jezika.
Sav ogrezao u šećer i gusto vino južnih zrenja, u svojoj sad već iskraćaloj mladosti, pažljivo baveći se tananom, nežnom igrarijom stvarnog odvajanja prostora od drugih, susednih prostora, ćutim i motrim ispod oka nadolazeća stoleća.
Najveća je brzina ne biti odmah brzoplet, nego pomalo namerno zakasniti. Usuđujem se da govorim sa valjenskom siugurnošću ludaka i prvosveštenika, da ću preuzeti na sebe da tako nekako i artikulišem budućnost.
Jedno je razmišljati o promenama, a drugo i činiti pokretljivost.

(Vranje, Borina nedelja, 1977.)

Najsrećniji su oni koji su teški naviše...

Ako znaš da si bio
pre mnogo hiljada godina,
i sagradio Balbek,
i porušio Troju,
ako se sećaš reptila,
Atlantide i mastodonata,
ko ti može oduzeti taj deo biografije?
Valja u sebi odgajiti
ogromnu plodnost vere
da bi se shvatio smisao
i pravi početak čoveka.
Neko bi mislio: sanjariš.
Ne. Ti to izbegavaš obmane.
Ko ne uma da izmisli
ne ume ni da opstane.
Najsrećniji su oni
koji su teški naviše.
Najsrećniji su oni
koji su prvi razumeli
da je temelj: već krov,
i semenka: već plod.
I pogled u nebo: već krilatost.
I zamisao: već doživljaj.
I htenje: već saznanje.
I odluka: već dejstvo.
Ako znaš da si leteo
van sunčevog sistema
i prestizao vreme,
i boravio u svetlosti,
i u nekoj budućnosti
zaboravio kapu,
ko ti može oduzeti
taj deo biografije?
Pitaš se: šta je suština?
Biti moguć u nemogućem.
Pitaš se: šta je cilj?
Tvoja spremnost da kreneš.
Pitaš se: gde je kraj?
Na kraju tvoga pitanja.
Kad uobličis misao,
uobličićes beskonačno.

Ima jedna nevolja

Sadik Šehić
Ima jedna nevolja

Uspomena na pjesnika Miroslava Antića

Pjesnik Miroslav Antić dva puta je učestvovao na nekadašnjoj Republičkoj kulturnoj manifestaciji ”Kikićevi susreti” (1980. i 1982.) u Gradačcu. Već tada mi je kazao koliko je Gradačac ”divan i lep gradić” i da bi to mogla biti druga ”pesnička Meka”, odmah poslije Mostara. Rekao je još i ovo: ”Moram se složiti sa nobelovcem Ivom Andrićem, kada je rekao ”da je Gradačac grad u kome se morao roditi pesnik”, da bi potom dodao ”to je grad u koji moraju dolaziti pesnici”...

I tako prebirajući po sjećanjima i uspomenama na pjesnika Miku Antića i na njegov boravak u Gradačcu i druženje sa ovom pjesničkom ljepotom od čovjeka, tog lijepog maja 1982. godine na starom Gradu na Konaku ”Zmaja od Bosne”, gore na Seir-čardaku, odakle puca krasan pogled na ravnu Posavinu, čak tamo do kasabe pjesnika nezaboravnih stihova o sevdahu i neimaštini Muse Ćazima Ćatića, negdje oko pola noći našla se pjesnička bratija da se onako za svoju dušu ispjevaju i raspolože. Među pjesnicima, pored ostalih, nalazila se i naša divna pjesnikinja Nasiha Kapidžić-Hadžić. Ta pjesnička noć ostala je nazaboravna za sve one koji su imali tu privilegiju da se u tom času zadese na Seir-čardaku. Ta noć ostaće nezaboravna i za ovdašnjeg legendarnog konobara rahmetli Mandžu koji je te večeri posluživao pjesničke velikane. To je bio svojevrsni pjesnički festival koji je trajao sve do pjeva prvih horozova!

I poslije te pjesničke noći sa Seir-čardaka, iz tog prelijepog maja hiljadu devetstotina osamdeset i druge Miroslav Antić je izrazio želju da se opet i još jednom, ”prije nego što odem preko reke”, kako mi je rekao na rastanku, kao da je slutio da mu je to i naše posljednje druženje u Gradačcu, posjeti Gradačac. Čvrsto obeća da ćemo mu javiti tačan datum kada se budu održavali naredni ”Kikićevi susreti”, i naravno da ga željno očekujemo u našoj sredini.

I slijedećeg tamo majskog dana 1983. godine stiže pismo sa ovim sadržajem:

”Dragi drugovi,

Zahvaljujem Vam se na pozivu. Ja ću doći u Gradačac 12. maja do dva popodne. Ima jedna nevolja, pa Vas molim da me shvatite. Dolazim svojim kolima sa ženom i dva najmlađa sina. Biću u Gradačcu nekoliko dana na svoj račun. Meni se prošli put kod Vas toliko svidelo, da smo Haso (Hasan, pr.a.) Fazlić i ja sa porodicama ostali još dva dana za svoju dušu. Ja snosim troškove boravka moje dece i žene, ali nevolja je u tome što ne znam koji je hotel, pa Vas molim da mi rezervišete jednu trokrevetnu sobu.

Inače, dosta loše sam prošao februara. Bio sam dvadeset dana u bolnici. Srce. Zato i ne smem bez žene da se krećem na daleke puteve. Ona mi je i šofer, i lekar, i savest.

Drugarski pozdrav svima

Miroslav Antić.”

Pred Hotelom Banje Ilidža u Gradačcu tog 12.maja 1983.godine čekasmo u dva popodne Miku Antića. Čekali smo i čekali, da bi se u tom iščekivanju pojavio poštar na ”kolibriću” sa telegramom ove sadržine:

”Dragi drugovi, oprostite što ne mogu doći, jer moje bolno srce ne da mi da se pomerim iz kreveta.

Za lep uspeh Kikićevih susretima, Vama domaćinima i svim mojim drugarima srdačne drugarske pozdrave

Vaš Mika Antić”

A vijest da je prestalo da kuca to bolno pjesničko srce silno je rastužilo njegove gradačačke drugare i sve poklonike lijepe pisane riječi ne samo Kikićevog Gradačca i Posavine.

Na Mikinom grobu svirala je tužna muzika čuvenog vojvođanskog tamburaša Janike Balaša. Zaista, tužno da tužnije nije moglo biti!

Druga strana vetra

Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio
i kao da je upola živeo.
...
More je kad čovek u sebi nađe
mudrost kako se budan sanja
i kad su dani slani i sivi.
Mudrost kako se sasvim živi.

Mornari se, u stvari, ne rađaju.
Postaju od svoje mašte najzlatnije.
Sami se od sebe sebi događaju,
svaki put čudnije...neverovatnije...
Zažmure i pogode kad da se dogode
i na kom mestu da se dogode.
...
Mornari i zvezde čudesno znaju
da večno namiguju
i večno traju.
...
Kad vidiš mornara,
ne pitaj šta mu je.
Pusti ga.
On mnogo voli da samuje.
On samo trepne i – kad god hoće
stvori parčence divne samoće.

Dotrči bliže zori

I svaki put kad te slome,

pa moraš nov san da stvaraš,

ne sanjaj ga u mraku

Dotrči bliže zori.

Izbroj u sebi do deset

i to u večnost pretvori.

I sve što žmureći smisliš

ostaće zauvek tako.

Bosih stopala trag

Ako u nekome ostavimo bosih stopala trag, al' urezan u kamen od ogromne upornosti, onda je postojati ili ne postojati potpuno ista stvar. Ostaje staza koja vodi u našem smeru. Ostaje smer ka kom će neko ipak stići. Ostaje stizanje koje vodi u nemoguće. Ostaje nemoguće koje vodi u sve mogućnosti. (Zenica Pive, 1974.)

Rođendanska pesma

Ja mislim da smo svi redom
iz lepe ljubavi rođeni,
ogromne, čudne i drhtave
kao jasike zelene.
posle su došle kolevke,
cucle i zubi, i ostalo.
i noć kad smo kmečali.
i pelene, pelene, pelene.
Svejedno je dali su oblaci
jesenjim nebom tumarali,
ili je košava bila,
ili je mećava bila,
ja mislim: oni su videli
sva sunca kad su nas stvorili.
Zato je kosa bebama
meka i topla kao svila.
Ja mislim da su se voleli
i mislim da su zamišljali
najlepše usne za nas,
najlepše oko i dlan.
I želeli su da budemo
najbolji na ovom svetu.
Da li se ikad upitaš,
ličiš li na njihov san?

Jedino čulo

Jedino čisto čulo to je dodir njene i moje ruke. Sve ostalo uopšte nisu čula. (Čortanovci, 1973.)

Basna

Roda, odevena u kostim od novog prolećnjeg perja, i jedan sasvim olinjali, ćelavi đeram, ćaskali - stojeći na jednoj nozi - i mudrovali iz dosade.
A znaš li, kazala roda, znaš li da nikad nećeš poleteti, jer ravnodušni se linjaju, a krila rastu samo od prevelikih želja.
Đeram ocedi kap vode s njuške i reče, žmirkajući limeno prema suncu: lako je vama, gospođo, kad ste udati za vetar, a ja sam se zemljom oženio.
Pouka ove basne izgubljena je u perju roda koje su odletele.