Parafraza XX

Srneći reći. Srneći.
Šta mi to znamo o sreći?
Sa suncem u sumrak leći.
Sa rekom u zoru poteći.
Šume za drugove steći.
Na mećavama se peći.
I biti u sebi sve veći.
Ali sve to mirno. Srneći.

Doručak s đavolom II

Za ovaj film, Miroslav Antić je na festivalu u Puli 1971. godine dobio Zlatnu arenu za scenario.

Doručak s đavolom I

Povodom filma, Antić je izjavio:

„Meni je veoma stalo da dokažem da Vojvodina nije samo Lala sa parčetom hleba i slanine u ruci! Ti, ljudi, Vojvođani, sudarili su se na ovom tlu sa dvema nevoljama, pre svega, sa prirodom i sami sa svojim uverenjima... Ja ne pravim film o otkupu, nego mi je otkup samo okvir, a slika su ljudi. Ne pravim film ni o poplavama iako su i one svojevrsni okvir. Na jednoj strani je priroda, na drugoj čovek...“

Čaraju vatre tuđim rukama...

Ovako sam to čuo. Valjda od Parandovskog.
Taj Poljak divno poznaje sve naše nedoumice.
"Ne misli gotovim mislima i ne osećaj gotovim
osećanjima."

Ima i takvih, koji nisu ni pokusali da budu viđeni
na raznim mestima u jednom istom trenutku,
onako kako mi to umemo.
Niti da budu nevidljivi, shvataš li?
Zamisli takav svet.

Oni ne uče ljubav na sebi, već na drugima.
Oni govore misao, a retko misle govor.
Čaraju vatre tuđim rukama i svećom traže sunce.
Mrežama vade vodu.
I ne poštuju pitanja koja sebi još nikad nisu postavili.

Umesto da se potrude da razumeju i nerazumljivo,
da vide i nevidljivo i čuju i ono što je
nemo,
da prolaze kroz zidove kao kroz godišnja doba,
kao kroz blizu i daleko, onako kako mi to
umemo,

umesto da izvade crtež iz knjige, da ga stave
u dlan i odvedu u šetnju, ili da nacrtaju na
ruci sat i da to bude tačno vreme njihovoga
života,
evo šta oni rade:

čim počne novi dan trče da kupe novine i traže u njima horoskop.
Traže da vide sudbinu.
Veruju proročanstvu znaka u kojem su rođeni.
A odrasli su, uglavnom, odaću ti i to,
rođeni samo jednom i samo jedanput žive i samo jedanput će umreti.
Sad vidiš kakav je to svet.

Potražiću te na tom putu...

Zar se nikad ne upitaš:
da li,
ovako privremeni,
ne prisustvujemo građenju jednog novog sveta,
koji,
rasparčan u svima nama,
iskonski ružno teži da se ponovo spoji
u raniju celinu?

Hoćeš li da se nađemo
kroz devet miliona godina
u nekoj budućoj maglini
na putu ka sazvežđu Sirijus?
Ja to već odavno nisam bila.

U redu,
(...)
kažem shvativši konačni smisao poraza.
Naći ćemo se.
Kroz devet miliona godina.
Potražiću te na tom putu.
I ja to već odavno nisam bio.

Svako mora naći središni put i pravu meru svog sna...

Nikada veliki svitac ne bi priznao
da se samrtno plaši svoje izluđujuće vere.

Dok iz pripitomljene paprati i ljutih kupinjaka
panjevi natrulim isparenjima dahću katran i otrove,

on sebi zastire ležaj između ničega i ničega
i u svom učaurenom neumeću ponavlja kao molitvu

fosilnu opomenu da svako mora naći
središni put i pravu meru svog sna.

I dotrajao tako do sipljivih odricanja,
sa nemom žaruljom uma i krtim vidom od sadre,

hrče usahlim usnama obeznađenu svoju žuč
i ne priznaje čak ni sebi da ovde vekovi strašno kasne.

Spasenje od spostvenih zabluda...

Sloboda nije deoba pojedinca od mnoštva, bežanje u samoću i nesputanost stvaranja. Sloboda, to je spasenje od svojih sopstvenih zabluda.
(Kod mene u ateljeu, 1975.)

Ili nemoj ni počinjati...

Ne ispijaj čašu sitnim gutljajima.
Kad počneš, posrči do dna, ili nemoj ni počinjati.

Ne piši sitnim slovima.
Ne pravi male figure.
Čim negde vidiš ogromnu praznu ravnicu,
stani pred nju i smišljaj kako da sazidaš planinu.

Pokušaj svak put
da izgovoriš po jedno: jeste.

Ko se usudi da kaže posve sigurno: nije,
taj mora biti da ima u rukavima dokaze
o nečem toliko malom da mu se ništa ne može oduzeti,
a u isti mah velikom da mu se ništa ne može dodati.

Taj mora biti da ima u rukama znanje
o nečem celom.

Ako misliš da je srce...

Svi imaju usred grudi
nešto čime žive.
Neko ima crven cvet,
neko ima slatku pčelu.
Neko sunce, neko potok,
ili šaren propeler.
Svi imaju usred grudi
neko lepo srce.
Ja ukrala jedan sat
i sakrila pod rebra.
Da ne budu grudi prazne.
Da ne duva kroz njih vetar.
Da ja imam nešto živo
unutra.
Lepo možeš da ga čuješ
kako kuca pod košuljom.
Ako misliš da je srce
- varaš se.
Srce mi je u petama
od kad sam se rodila.

Ej, da mi je tebe sresti...

Ej, da mi je niz aprile
tebe sresti.
Ej, da mi je da izludim,
a bagrenje rascvetano.
Ej, da mi je golih grudi,
sa košuljom poderanom.

Ej, da mi je da te ljubim
slab od ropca,
jak do krika
kad zabole zdravi zubi
harmonika.

Ej, da mi je u proleću
u milion vrelih boja.

Ej, umreću bos po cveću.
Samog sebe razboleću.
Ej, devojko, dušo moja.

Prilažem jednu belu tek procvetalu suzu...

Šefe,
molim vas, dole poštovanu šapku!
Pomislimo na duge.
Poklonimo se gologlavi budućoj kiši.

Evo, raskriljujem svoj zakovani zagrljaj.
Daljina se presijava kao krvoproliće.

Razdrljio sam revere.
Nateraću ja vetrove
da promuknu dok reže.

Prilažem jednu belu
tek procvetalu suzu
za venac svima koje se noćas rastaju,
usijani kao horizonti kad sviće
i ošamućeni do zuba od - ravnoteže.

Šefe,
ako boga znate, šefe
kad polazi poslednji voz
iz naše izgužvane kože?

Može li,
umesto novcem,
da vam se plati ovim cvećem?

U redu,
napišite mi dve karte
dokle se za jedan buket
u dva suprotna pravca može.

Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad poleće moj voz?
Kad u nebesa polećem?

Mornarski 22. Memorijal „Miroslav Antić“

Pomalo okasnela vest... Ipak... Autorka bloga nije bila u mogućnosti da poseti tradicionalni Memorijal u Mokrinu, pa može samo da postavi linkove ka člancima posvećenim toj temi...
Glas javnosti
Virtuelno selo Mokrin

Julski intermezzo

A lepo ste se mogli sresti...

Pronađes negde nekakvog Mišu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronađeš drugare nalik na sebe
i staneš tako i ne veruješ
da ima neko kao ti - isti,
baš isti na ovom drukčijem svetu.
I ništa ne mora da se kaže.
Sve se unapred zna i razume.
Možda te neke Mire sad traže.
Mozda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.
I ne znaš koliko kao ti - takvih
večeras ponovo nekog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti - istih
za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti - divni
samoćom svoje dane razblažili.
A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potražili.
I pođeš u život s pogrešnim nekim.
Drukčijim nekim.
Nekim dalekim.
A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja
jos uvek samo tebe sanja.