S kim si, kuda prolaziš...šta gutaš...

Ako te uprlja blato i otruje gorčina,
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi. A vatre:
da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kuda prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

Dogodilo se na današnji dan...

1932. godine u Mokrinu rođen je Miroslav Mika Antić... pesnik sveta...Gospon Mika Garavih sokaka...Mika bači iz široke Bačke...paor i čoban iz ravnog Banata...filozof i bećar iz kićenog Srema...ciganski Knez i ružokradica...poslednji vojvoda Vojvodine... koji je umeo da postane... harmonika... ćemane... bas... truba... tambura... vino... cveće na stolu... koji je umeo da bude... kralj... Li Tai Po... Katul... Vijon... Ljermontov... na momente grk ko Jakšić... a opet da ga na ranu priviješ, ko Desanku... Na današnji dan rođen je Miroslav Mika Antić... živo čudo u čuđenju neprestanom...

Tekst u kurzivu predstavljaju delovi pesme Miroslavu Miki Antiću u spomen Branislava Petrovića.

Antićevi dani...

Vest (pre svega) za Novosađane... Kliknite na sličicu da biste videli program novoustanovljene manifestacije Antićevi dani koja se održava u Novom Sadu od 12. do 14. marta 2008. godine i pošaljite utiske ako posetite neki od događaja... :)

Dodatno: Uduženje „Tamburica Janike Balaža“ 13. marta u 20:30h u Pozorištu mladih organizuje program „Čovek od zvezda“. Ulaz je besplatan, a pozivnice se mogu rezervisati u „Bircuzu kod Džoa“.

Predprolećna...

Tvoje vatre su prisutne.
Danas. Davno pre danas.
I dugo iza svih danas.
Uvek ćemo se sretati.

Vraćaćeš se preobražen,
ponavljan neponovljivo
u krvotoku proleća
i plavim plotunima lasta.

U puzavicama kiša.
U grozdovima rose.

U strpljivoj tišini
što naslagama godova
grli i zida stabla
dok na njih namotava trajanje.

Nežnost...

Nežnost je zarazna. Ko me dodirne ili udahne usnama, biće romantičan. Nemoj da piješ iz moje čaše. Dobićeš potrebu da voliš ljude, ceo svet, čovečanstvo.

Ako ne postaneš čovek na čarobnoj stazi života...

Ništa ti ne razumeš, moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče koga je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja, pokrivao te i pazio.
Ti si za mene još uvek parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti i celu kuću potresa.

Ja sam te, namćoru lepi, naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti digao oči ka nebu sa prljavog poda
– a onda smo se,
odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem zaista ne razumeš
i kao da sve što umem – ti triput bolje umeš.

U redu, visočanstvo, ja sam te ljuljao... kupao...
ponosio se tobom...
nemušte reči sricao...
I dosta svoje mladosti zbog tebe sam polupao
pa kad je u svet trebalo – zbog tebe nisam se micao,
nego sam sivkasto čamio,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život vredeo i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš, sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od one sorte
što ne sme da zadrhti kad odapinje strele.
Možda je pomalo dockan, ali sve ću ti reći
i drugarski
i tužno
i grubo
i srneći.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao kad te drugi istuku.
Bio si moje najdraže i tu sam najteže pogrešio.
Četrnaest ti je godina i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam sve što ti odraslom fali?
– Tata, škripi u braku...
– Na poslu...
– Daj za džeparac...
A ja ti i dalje pomažem, jer te volim i žalim.
Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili.
I stvarali smo čuda, a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek na ovoj tek započetoj
čarobnoj stazi života,
- moram ti razbiti njušku,
makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.
Nikad te tukao nisam – to za dečake nije.
Al' sutra,
odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

Prvo pismo

Sebi u odbranu imao bih da navedem ona nedeljna popodneva u stanu koji sam s vama delio osam godina. Tri zida, a umesto četvrtog: veliki prozor što gleda na reku i most kojim tutnje vozovi.

Tristo metara levo, na samoj obali, nalazi se mesto gde je nekad, u svojim usamljeničkim šetnjama, dolazio Ajnštajn, da razgovara sam sa sobom, vo vremja ono kad je bio mladi zet Marićevih. Infeld za njega kaže: „Veruje se da danas stvarno vidimo tri četvrtine tog kosmosa koji je Ajnštajn obuhvatio samo mislima i jednačinama.“

Razumeti se u arhitekturu svemira, pre svih, i to tu, pod mojim prozorima, dok ja i dalje uporno i beslovesno zamuckujem prijateljima u kafani, večito istim prijateljima, u večito istim kafanama, večito iste stihove, uveren da svaki dan izgovaram nešto novo – pa to mora jednom i da zabrine.

(...)

„Ja ne mislim da to dobro znam, ali znam: ni neznano mi nije.“ Ja stvarno ne mislim da vas dobro znam, ali ni neznani mi niste. Dozvolite, zato, da pljunem u pravcu onog grada gde ste me ostavili da vas čekam.

Valjalo bi posvetiti tri godine života crtanju geografskih karata. Na svakoj karti namerno izostaviti taj grad. Njega inače već odavno savršeno nema.

Februarski intermezzo

Sve u šta umem da poverujem...

Bio sam dete i, vrlo nepogrešivo,
dospevao sam do svega u šta umem da poverujem.

Oblikujući bezobličja, uzimao sam šaku ničega.
I ništa nisam dodavao. I ništa nisam oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu nešto novo.

Dostojanstvo bezazlenosti...

Kad upotrebim reč dete, pokušavam da joj dam dostojanstvo jedne ogromne bezazlenosti, koja je tako bar mislim, najveća svetlost u ljudima.

Bezbroj balavaca i švrća...

Svaka prava toplina ima u sebi bezbroj
prisnih malih toplota.

Svako veliko dete nosi u sebi bezbroj
balavaca i švrća.

Ovaj ogromni život prepun je kao saće
I sve te buvice sreće
i sumnji
i slutnji
i snova
- armija nežnosti cela,
moli nas da im svakom po jedno zrno srca
ćušnemo krišom pod krilo.

Jer bez tih malenih srca
što drhte duboko u nama
šćućurena i bela,
ne bi ni velikog srca,
ne bi ni velikog belog,
- ničega ne bi bilo.

pa i nas,
eto,
ovakvih;
čudnih i lepo ludih,
zar misliš da bi nas bio?

Nikad nas ne bi bilo.

Stare fotografije...

Svaki put kada pokušavam da pronađem odgovarujuću fotografiju za blog, poželim da ukradem neku staru sliku iz detinjstva ili mladosti ljudi koji žive oko mene. Mislim da najautentičnije uz reči Mike Antića idu slike na kojima smo upravo mi, naši roditelji, prijatelji, rođaci, i to u godinama kada je Mika stvarao – pedesete, šezdesete, sedamdesete i osamdesete... Pozivam vas ovim putem da mi šaljete stare fotografije iz svojih albuma na adresu miki.i.ostalim.cudima@gmail.com, a ja ću ih (anonimno, razume se) objavljivati u kombinaciji sa Mikinim stihovima. Uz ovaj post objavljujem fotografiju jedne meni bliske osobe (bez prethodne konsultacije sa istom :)) slikanu krajem sedamdesetih ili početkom osamdesetih, verovatno negde na selu, kod bake i deke, u jednoj od bivših YU republika...

Gospođica Mašta...

Mika: Često nisam uspevao da je dozovem. Tu maštu za koju sam govorio da treba, za sve dečake i devojčice, zagnjurene u jastuke noći, kao lokomotiva da juri.
Mašta je čarolija.
Možda ju je najtačnije definisala ona moja dugorepa, brbljiva, sveznajuća i prozračna ptica: najvažnije na svetu to je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada; umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus mesečine.
Mašta je moja prva ljubav.

Nikad nisam ni odrastao...

Kako mogu da želim da se vratim u detinjstvo, kad nikad nisam ni odrastao u svim tim mojim životima?
(Mokrin, u kući moga brata Voje Dražića. Neko je skinuo marku. Nemam datum.)

Ko zna glasove misli...

Pišem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam se bar jednom dnevno telefonom Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi. Ali ni reči odgovora. Znači da misle na nas. Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora. Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.

Parafraza XVIII

Veje, veje, veje...
To se mećava smeje.

Veje, veje, veje...
To se mećava greje.

Bos gazim sneg, a sve je:
Aleje srebra! Aleje...

Veje, veje, i veje...
Tražim joj stope. Gde je?

Praznična poruka u stihu

Čudi se svemu bezazleno, kao da si se rodio prvi put. Ali ostavljaj dokaze iza sebe, oprezno kao da tu postojiš poslednji put. I voli najžešćom nežnošću, kao da živiš jedini put i nikad više.

A ti probaš i uspeš...

I odjednom sam shvatio: postoje reči
bez usana. I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga što je ispred nas,
kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti,
a ti probaš i uspeš.

Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš
i da se bojiš svetlosti.
A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto
od one lepe čarolije, od onog zlatastog
omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna
značenja svega što izgleda isto.

Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene. Mereno
od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja.

Čovek je sopstveni urlik...

Poveravanje? Poveravanje: stvarno sam strašno patio i okusio bolove, ali šta se to druge tiče? Čovek je sopstveni urlik i svoj najćutljiviji lek.
(Beočin, Stevina čarda, 1985.)

Decembarski intermezzo

Ršum o Miki

Miroslav Antej vojvođanski

Sve što on srcem dotakne
I sve što se njegovog srca tiče
U poeziju se pretvara

Nije Mika iz Mokrina samo
I nije samo iz Erdevika
On je odasvuda
Svetu izvor
Bujica dobrote
Zaludijani instrument
Na kome večnost izvija
Svetlosne melodije

A šta je Srem
Nego koleno na kome Antić ispisuje
IMA L` SREMA AKO ČUDA NEMA
I šta je čudo
Nego zemlja koja Anteju vojvođanskom
Daje snagu
Kad je dodirne rečju
Kad je mišlju pomiluje

Antić je istinu antičku
I istinu ovovremenu
Povezao stihom

Ima i živih i preživelih
Da čuju njegove poslanice
Biće i ludih i najsremskijih
Da ove poslanice vinom zaliju
Ali samo je jedna zemlja – majka
I samo je jedna zemlja – žena
I samo je jedna zemlja – sudbina
I pesnikova i ratnikova
O toj jedinoj
Miroslav Antić je najumeo da kaže
Najumniju reč

Sve što on dušom dotakne
I sve što njegovu dušu takne
U poeziju se pretvara

Premnogo staklenog umora...

Čovek sam, i slabost mi je da budem zaljubljen u svoje delo. A ipak sam joj kamenom smrskao glavu. Mojoj jedinoj ptici. Sigurno neponovljivoj, pa zato i najdragocenijoj koju sam ikada imao. Nebo se oko nje raspalo kao bolestan kristal. Otkačila se poput tega i razbila o zemlju. Ne mogu da objasnim zašto sam pomislio da su joj oči besmrtne. Drhtale su u pesku kao dva šarena klikera. Nije u njima bilo ni čudjenja, ni bola, samo premnogo umora. Šarenog staklenog umora.

Gostujući Bećković

Predivna ljubavna poema Matije Bećkovića umesto novembarskog intermezza...

Srce se nosi javno...

I ovako je rekao: „Ovo je seme ljubavi.“
Odabrao je jedno, dunuo je u njega,
protrljao ga o rukav i vide da je dobro.
Zatim ga kao značku okači o moj rever i
reče tako da upamtim: „Srce se nosi javno.“

Jedan topao san...

Pogledaj: pod oknom nebo izvrnulo dlan.

Lete trotoarima papirići jeseni
kao pregršt rumenih makova.

Tako bih želeo da ove noći svi usne
jedan topao san,
svi ovi što se mršte
i odvlače iz treće smene
umor i duše u trećerazredne sobe
svojih već zarđalih brakova,

pretplaćeni na ukus uhodane sigurnosti,
na isti ukus nežnosti i topline,
gde se istim lažima
iz dana u dan ispisuje
istovetna i bespomoćna hronika,

Gde, kad se probude,
ostavljaju samo oblike svoga tela
u vrelom zadahu posteljine
i kašlju u ogledalo dok se umivaju,
i riču dok pljuju u vedro
ispod umivaonika.

Zato i hoću da podelimo bez ikog
ovu poslednju krišku ćutanja
i sažvaćemo je
svako nad svojim krilom
halapljivo
i gladno.

Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
ova mala čekaonica
između lutanja
i lutanja?
Presedećemo još koji nestrpljivi sat,
a onda,
prvim jutarnjim vozom otputovati iznenadno.

Raduj se...

Ovo je meni prišapnuo persijski pesnik Saadi:
„Bio sam jednom nesrećan što nemam
cipela. Onda, prolazeći pored vrata džamije
u Damasku, videh čoveka koji nema
noge.“
Raduj se što si živ, sine moj. Mnogi uopšte
nikad nisu ni rođeni.

Svako na svetu ima po jednu dužnost koju
nikada nije imao niko drugi. Odgonetaj
je odmah. Nemoj da dočekaš godine, da
staneš nasred sveta i pitaš: šta ću biti?
Najteža zagonetka je detinjstvo, ali ono
jedino ima odgovor.

Raduj se što si dete. To je velika stvar. I
ponavljaj u sebi, ponavljaj jednu jedinu
ozbiljnu opomenu među svim igrama:
„Stići će samo onaj koji ide.“

„Vojvodina“ Mike Antića...

U izvođenju Mire Banjac...

Parafraza XXIV

Violine, violine,
pa u mozgu nešto sine.

Pa se dižem iz prašine,
u visine, u visine.

Nek suza iz oka mine.
Pitom sam od divljine.

Violine, violine.

Jer će uvek posle...kiše biti nama jedno...sunce...

Kad sunce sija
mi plačemo kao ludi,
jer će uvek posle jednog sunca
biti nama jedna strašna kiša.

Kad kiša pada
mi pevamo kao ludi,
jer će uvek posle jedne kiše
biti nama jedno lepo sunce.

Posle dobrog uvek dođe loše,
jer nikad nam ništa bolje
nije bilo iza najboljeg.

Posle lošeg mora doći dobro,
jer nikad nam ništa gore
nije bilo iza najgoreg.

Elektronsko prelistavanje...

U svetskoj dečijoj digitalnoj biblioteci elektronski možete prelistati sarajevsko izdanje Plavog čuperka iz 1973. godine (biblioteka Lastavica) sa nežnim ilustracijama Miće Mihajlovića, kao i knjigu Plavi čuperak u Garavom sokaku JRJ-a iz 2002. godine (ilustracije: Miomir Tomić). Iste ove stranice uz mnoge lepe knjige drugih autora nalaze se i u Srpskoj dečijoj digitalnoj biblioteci.

Samo jednom, u trenutku, do kraja...

Mala zmija iz sebe zrači smrtni strah.
Ima ga toliko ogromno,
da ga prenosi kao pucanj
na žabu.

Ko ima suviše straha u sebi,
hipnotisaće protivnika.
I umiraće svaki put još po malo
sa svakom svojom novom žrtvom,
jer nema hrabrosti za jednu jedinu
veliku smrt.

Heroji umiru samo jednom,
u trenutku,
do kraja.

Ko se nikada ne usudi...

Ko se nikada ne usudi, taj nikada nije ni živeo.
(Kod Ređepa, Boro Drašković i ja, povodom Brakusija: «Ko više nije dete, taj je umro». Telegram meni telefonom. 1986.)

„Mati moja Melanija...“

Mikina majka Melanija proslavila je nedavno 100. rođendan. Članke o tom događaju možete pročitati ovde (sedmi članak odozdo) i ovde.

Pesma za nas dvoje

Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Čupa drveću žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je već bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajući prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.

Oktobarski intermezzo

Kosmonautska pesma

Ja ne znam kako to drugi sa tatom razgovaraju,
al` mi smo dva muškarca,
– mi sve muški i rešimo.
Gledamo se u oči.
duše se širom otvaraju.
Iskreni smo kad valjamo.
Iskreni i kad grešimo.

Jer nikog drugog nemam sem tate, da mu kažem
sva ova zla i dobra što lome u meni kosti
i vrlo malo mi nude,
a sve od mene traže,
tvrdoglavog
i nežnog
na raskršću mladosti.

Dosta je ma i toliko: jedna šetnja uz reku.
Dosta je ruka u ruci: tako se samoća leči.
Istina, katkad kroz osmeh i neke suze poteku,
a nekad,
opet,
sve brige okopne i bez reči.

Ali dobro je tako!
Dobro je što se setimo
da od života ukrademo dve-tri sospstvene tajne.
I čini ti se: mi šetamo,
a ja i tata letimo
po nekom našem svemiru u visine beskrajne.

Imamo svoje komete i mrtvu prašinu zvezda.
Imamo svoja sunca.
Planete.
Magline blede.
Mi smo dva kosmonauta što su brži od svetlosti
mada se lagano gegaju kraj reke niz drvorede.

Istine se pred nama ljušte i same otvaraju.
Iskreni smo kad valjamo.
Iskreni i kad grešimo.

Ja ne znam kako to drugi sa tatom razgovaraju,
al` mi smo dva muškarca,
pa sve muški i rešimo.

Treba odrasti do deteta...

Da li je istina ono što piše u Kalevali: „Ruka
što daje, uvek je iznad ruke koja prima?“
Da li je istina ono što govore u Basri: „Ljubav
je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad
je nećeš stići. Ako joj okreneš leđa,
pratiće te.“

Neko je negde rekao i hvala mu: „Da bi se
istinski volelo, treba odrasti do deteta.“

Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek.
Nema male sreće i male bolesti. Nema
male krađe i male smrti. Nema maloga
rata niti malog poštenja. Nema maloga
prijatelja i male tajne.

Nema maloga čoveka i male ljubavi.

Jeleni i vetar

Telegrafski stubovi: krdo jelena vezalo vetar za rogove i – prisluškuje. (Pančevo, stanica Vojlovica, 1952.)

Septembarski intermezzo

Pobrkali smo snove...

Sišao sam do izvora. Devojčica se prenula
kao da vidi avet.

„Napokon ste se rodili“, reče i pokaza rukom
na moje lice u vodi. „Već danima vas tu
nalazim“.

I ja sam stajao zbunjen. Ona je videla mene,
ja sam video nju. Znači da se mi zajedno,
na istom mestu stvaramo, iz mozga ove
planine.
Zemlja nas zajedno misli.

Nisam bio uobražen kao neki dečaci u
petanestoj godini i pošteno sam priznao da
je sve to za mene teško i nerazumljivo.

Ona se nevešto osmehnu: „Pobrkali smo
snove. Sad ćemo se zameniti.
Vi meni vratite mene, ja ću vama vratiti vas“.

Prvi rođendančić

Prošlo je nešto više od godinu dana od pokretanja bloga „Miki i ostalim čudima“.

Kroz brojeve…
151 post.
77 komentara.
U proseku oko 600 poseta i 300 posetilaca mesečno.

Kroz reči…
Šašave, bosonoge, gorke, najmuškije, rođendanske, najmanje pesme...
Mnoštvo parafraza, jedna basna i jedna balada...
Promiču Odisej, Kant, Andrić, Parandovski i Desanka...
Putuje se uglavnom vozovima...
Dominantna reka je Dunav...
Nebo u svim fazama, plavo, osunčano, ozvezdano, kišno...
Nezaobilazni gospodin Vetar i gospođica Mašta...
Putevi, pravi i krivi, dostignuti i izmaštani...
Pregršt snova...
More...
Trava...
Čuperci...
...

I eto… Nastavljam i dalje da postavljam Mikine stihove, nekad manje, nekad više intenzivno, bez jasnog cilja, iz čiste ljubavi prema njihovoj neposrednosti i toplini, istinama i lažama u njima, uspomenama koje umeju da ožive...

Pozdrav svim vernim čitaocima i slučajnim prolaznicima…

Trijumfalna kapija

Grad koji nema trijumfalnu kapiju
– uopšte i nije grad.

Kako deca mogu da pohađaju školu bez toga?
Kako vojnici mogu da pođu u rat bez toga?

Kako uopšte može da postoji grad
koji nema tebe
i mene,
i jednu kapiju ljubavi
i kapiju sramote?

Bori se...

Boliš me, telo moje, boliš me.
Voliš me, punjena budalo, ne voliš me, voliš me.

Otkidam latice svetlosti da te smrt manje peče.
Prolećem kao stoleće. Kao proleće ponad tebe tečem.

Boliš me. Ne preboliš me. Razboliš me.
Razbolim te. Mrzim te. Ne prebolim te.

Gorim te. A ogoliš me. Goriš me. A ogolim te.
Volim te. Stvorim. Oborim. Ne volim. Volim te.

Otkidam lance vremena. O, veruj mi, u nas će
grunuti topovi mržnje, i u ljubav urašće.

A da li će zarasti to more ljubomore? Moli me.
Otvori se. Bori se. Borim se. Ne preboli me.

Jedan beli gest

U redu, rekoh. Poznao sam vas, ptico.
Sad vidim da vas nisam stvorio hotimice,
niti mi se vaš izvanredni oblik iznenada dogodio.

Vi ste nešto od mene samog, lepa ptico,
i vraćeni ste mi sasvim prirodno,
kao što su mi, kad sam rođen,
polako vraćeni zubi,
čvrstina pršljenova, radoznalost, ili dar govora.

Vi ste vrhunac kretanja. Mog i vašeg.
Zanemarivanje vremena. Mog i vašeg.
Sažetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest.

Avgustovski intermezzo

Svetlosne reklame

Poštovanje njihovoj lakomislenosti
od ljubičaste duše
i staklene sluzokože.

Nije baš svako umeo
da u olujnim noćima,
dok ga razbijaju ledom
i komadima crepa

živi poslednji put
i umre poslednji put
namigujući.

Parafraza XX

Srneći reći. Srneći.
Šta mi to znamo o sreći?
Sa suncem u sumrak leći.
Sa rekom u zoru poteći.
Šume za drugove steći.
Na mećavama se peći.
I biti u sebi sve veći.
Ali sve to mirno. Srneći.

Doručak s đavolom II

Za ovaj film, Miroslav Antić je na festivalu u Puli 1971. godine dobio Zlatnu arenu za scenario.

Doručak s đavolom I

Povodom filma, Antić je izjavio:

„Meni je veoma stalo da dokažem da Vojvodina nije samo Lala sa parčetom hleba i slanine u ruci! Ti, ljudi, Vojvođani, sudarili su se na ovom tlu sa dvema nevoljama, pre svega, sa prirodom i sami sa svojim uverenjima... Ja ne pravim film o otkupu, nego mi je otkup samo okvir, a slika su ljudi. Ne pravim film ni o poplavama iako su i one svojevrsni okvir. Na jednoj strani je priroda, na drugoj čovek...“

Čaraju vatre tuđim rukama...

Ovako sam to čuo. Valjda od Parandovskog.
Taj Poljak divno poznaje sve naše nedoumice.
"Ne misli gotovim mislima i ne osećaj gotovim
osećanjima."

Ima i takvih, koji nisu ni pokusali da budu viđeni
na raznim mestima u jednom istom trenutku,
onako kako mi to umemo.
Niti da budu nevidljivi, shvataš li?
Zamisli takav svet.

Oni ne uče ljubav na sebi, već na drugima.
Oni govore misao, a retko misle govor.
Čaraju vatre tuđim rukama i svećom traže sunce.
Mrežama vade vodu.
I ne poštuju pitanja koja sebi još nikad nisu postavili.

Umesto da se potrude da razumeju i nerazumljivo,
da vide i nevidljivo i čuju i ono što je
nemo,
da prolaze kroz zidove kao kroz godišnja doba,
kao kroz blizu i daleko, onako kako mi to
umemo,

umesto da izvade crtež iz knjige, da ga stave
u dlan i odvedu u šetnju, ili da nacrtaju na
ruci sat i da to bude tačno vreme njihovoga
života,
evo šta oni rade:

čim počne novi dan trče da kupe novine i traže u njima horoskop.
Traže da vide sudbinu.
Veruju proročanstvu znaka u kojem su rođeni.
A odrasli su, uglavnom, odaću ti i to,
rođeni samo jednom i samo jedanput žive i samo jedanput će umreti.
Sad vidiš kakav je to svet.

Potražiću te na tom putu...

Zar se nikad ne upitaš:
da li,
ovako privremeni,
ne prisustvujemo građenju jednog novog sveta,
koji,
rasparčan u svima nama,
iskonski ružno teži da se ponovo spoji
u raniju celinu?

Hoćeš li da se nađemo
kroz devet miliona godina
u nekoj budućoj maglini
na putu ka sazvežđu Sirijus?
Ja to već odavno nisam bila.

U redu,
(...)
kažem shvativši konačni smisao poraza.
Naći ćemo se.
Kroz devet miliona godina.
Potražiću te na tom putu.
I ja to već odavno nisam bio.

Svako mora naći središni put i pravu meru svog sna...

Nikada veliki svitac ne bi priznao
da se samrtno plaši svoje izluđujuće vere.

Dok iz pripitomljene paprati i ljutih kupinjaka
panjevi natrulim isparenjima dahću katran i otrove,

on sebi zastire ležaj između ničega i ničega
i u svom učaurenom neumeću ponavlja kao molitvu

fosilnu opomenu da svako mora naći
središni put i pravu meru svog sna.

I dotrajao tako do sipljivih odricanja,
sa nemom žaruljom uma i krtim vidom od sadre,

hrče usahlim usnama obeznađenu svoju žuč
i ne priznaje čak ni sebi da ovde vekovi strašno kasne.

Spasenje od spostvenih zabluda...

Sloboda nije deoba pojedinca od mnoštva, bežanje u samoću i nesputanost stvaranja. Sloboda, to je spasenje od svojih sopstvenih zabluda.
(Kod mene u ateljeu, 1975.)

Ili nemoj ni počinjati...

Ne ispijaj čašu sitnim gutljajima.
Kad počneš, posrči do dna, ili nemoj ni počinjati.

Ne piši sitnim slovima.
Ne pravi male figure.
Čim negde vidiš ogromnu praznu ravnicu,
stani pred nju i smišljaj kako da sazidaš planinu.

Pokušaj svak put
da izgovoriš po jedno: jeste.

Ko se usudi da kaže posve sigurno: nije,
taj mora biti da ima u rukavima dokaze
o nečem toliko malom da mu se ništa ne može oduzeti,
a u isti mah velikom da mu se ništa ne može dodati.

Taj mora biti da ima u rukama znanje
o nečem celom.

Ako misliš da je srce...

Svi imaju usred grudi
nešto čime žive.
Neko ima crven cvet,
neko ima slatku pčelu.
Neko sunce, neko potok,
ili šaren propeler.
Svi imaju usred grudi
neko lepo srce.
Ja ukrala jedan sat
i sakrila pod rebra.
Da ne budu grudi prazne.
Da ne duva kroz njih vetar.
Da ja imam nešto živo
unutra.
Lepo možeš da ga čuješ
kako kuca pod košuljom.
Ako misliš da je srce
- varaš se.
Srce mi je u petama
od kad sam se rodila.

Ej, da mi je tebe sresti...

Ej, da mi je niz aprile
tebe sresti.
Ej, da mi je da izludim,
a bagrenje rascvetano.
Ej, da mi je golih grudi,
sa košuljom poderanom.

Ej, da mi je da te ljubim
slab od ropca,
jak do krika
kad zabole zdravi zubi
harmonika.

Ej, da mi je u proleću
u milion vrelih boja.

Ej, umreću bos po cveću.
Samog sebe razboleću.
Ej, devojko, dušo moja.

Prilažem jednu belu tek procvetalu suzu...

Šefe,
molim vas, dole poštovanu šapku!
Pomislimo na duge.
Poklonimo se gologlavi budućoj kiši.

Evo, raskriljujem svoj zakovani zagrljaj.
Daljina se presijava kao krvoproliće.

Razdrljio sam revere.
Nateraću ja vetrove
da promuknu dok reže.

Prilažem jednu belu
tek procvetalu suzu
za venac svima koje se noćas rastaju,
usijani kao horizonti kad sviće
i ošamućeni do zuba od - ravnoteže.

Šefe,
ako boga znate, šefe
kad polazi poslednji voz
iz naše izgužvane kože?

Može li,
umesto novcem,
da vam se plati ovim cvećem?

U redu,
napišite mi dve karte
dokle se za jedan buket
u dva suprotna pravca može.

Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad poleće moj voz?
Kad u nebesa polećem?

Mornarski 22. Memorijal „Miroslav Antić“

Pomalo okasnela vest... Ipak... Autorka bloga nije bila u mogućnosti da poseti tradicionalni Memorijal u Mokrinu, pa može samo da postavi linkove ka člancima posvećenim toj temi...
Glas javnosti
Virtuelno selo Mokrin

Julski intermezzo

A lepo ste se mogli sresti...

Pronađes negde nekakvog Mišu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronađeš drugare nalik na sebe
i staneš tako i ne veruješ
da ima neko kao ti - isti,
baš isti na ovom drukčijem svetu.
I ništa ne mora da se kaže.
Sve se unapred zna i razume.
Možda te neke Mire sad traže.
Mozda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.
I ne znaš koliko kao ti - takvih
večeras ponovo nekog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti - istih
za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti - divni
samoćom svoje dane razblažili.
A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potražili.
I pođeš u život s pogrešnim nekim.
Drukčijim nekim.
Nekim dalekim.
A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja
jos uvek samo tebe sanja.