Raduj se...

Ovo je meni prišapnuo persijski pesnik Saadi:
„Bio sam jednom nesrećan što nemam
cipela. Onda, prolazeći pored vrata džamije
u Damasku, videh čoveka koji nema
noge.“
Raduj se što si živ, sine moj. Mnogi uopšte
nikad nisu ni rođeni.

Svako na svetu ima po jednu dužnost koju
nikada nije imao niko drugi. Odgonetaj
je odmah. Nemoj da dočekaš godine, da
staneš nasred sveta i pitaš: šta ću biti?
Najteža zagonetka je detinjstvo, ali ono
jedino ima odgovor.

Raduj se što si dete. To je velika stvar. I
ponavljaj u sebi, ponavljaj jednu jedinu
ozbiljnu opomenu među svim igrama:
„Stići će samo onaj koji ide.“