Nered radoznalosti nas koji sve više znamo da ne znamo...

Ogroman je trud moga razmišljanja ove noći.
Ništa ja ne znam o znanju, sine moj.
Istorija otkrića možda i nije red, nego
nered radoznalosti nas koji sve više znamo
da ne znamo.

Tebe će učiti znanju, ali se ne rugaj neznanju.
Evo da ti pročitam poruku Karela Čapeka:
"Zamisli onu tišinu, koja bi nastala na
svetu, kad bi ljudi govorili samo ono što znaju."

Muka je sve to sa znanjem, veruj mi. Ono se
zasiti sebe i prestaje da saznaje. Neznanje
je početak hiljadu novih početaka. I nemoj
ga se nikad stideti.

Svetlost znanja je slična svetlosti vasione.
Sve su se misli dogodile odavno, kao zvezde.
Lepota traženja nije u nalaženju, nego u našoj
odluci da tražimo.

Svakodnevne, sasvim obične stvari...

Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari,
koje su mnogima tajna.

"Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena,
kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.

Citat

(...) u dnu, jedva sam prepoznao rukopis Ludviga Berna:
„Misli u živom svetu, a živi u izmišljenom“.

Od sumraka do svitanja...

Sačuvaj i jedan list sa Davidovim psalmom: "Jer hiljade su
godina pred tvojim očima kao jedan jedini dan."
Veruj mi, sve ih možeš proživeti od sumraka do svitanja. I kao
što je leptiru rođendan tvoje: ujutro, a starost tvoje: uveče,
baš takvi neka budu i tvoji mnogobrojni životi, a ne jednoliki u
nedogled, kao vekovna trapavost jedne sekvoje ili kornjače.

Igraj se...

Nekad na svetu živeo je car Darije. To je
onaj koji je bičevao more. Rvao se sa
njim, kidao na komade i davio ga. Mrcvario
je okean da se osveti prirodi, što je
izgubio jednu veliku životnu bitku.
Danas ta bitka nikom ništa ne znači.

Mnoge će stvari, koje su sada najvažnije,
nekad izgledati takođe besmislene. Ujutro
počinješ da se boriš. Nikad to nemoj
činiti sasvim ozbiljno. Bori se kao i dosad:
igraj se.
Možda ćeš tako i poraze sutra videti kao
pobede.

Ko zna glasove misli...

Pišem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam se bar jednom dnevno telefonom Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi. Ali ni reči odgovora. Znači da misle na nas. Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora. Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.

Praznična poruka u stihu

Čudi se svemu bezazleno, kao da si se rodio prvi put. Ali ostavljaj dokaze iza sebe, oprezno kao da tu postojiš poslednji put. I voli najžešćom nežnošću, kao da živiš jedini put i nikad više.

Raduj se...

Ovo je meni prišapnuo persijski pesnik Saadi:
„Bio sam jednom nesrećan što nemam
cipela. Onda, prolazeći pored vrata džamije
u Damasku, videh čoveka koji nema
noge.“
Raduj se što si živ, sine moj. Mnogi uopšte
nikad nisu ni rođeni.

Svako na svetu ima po jednu dužnost koju
nikada nije imao niko drugi. Odgonetaj
je odmah. Nemoj da dočekaš godine, da
staneš nasred sveta i pitaš: šta ću biti?
Najteža zagonetka je detinjstvo, ali ono
jedino ima odgovor.

Raduj se što si dete. To je velika stvar. I
ponavljaj u sebi, ponavljaj jednu jedinu
ozbiljnu opomenu među svim igrama:
„Stići će samo onaj koji ide.“

Treba odrasti do deteta...

Da li je istina ono što piše u Kalevali: „Ruka
što daje, uvek je iznad ruke koja prima?“
Da li je istina ono što govore u Basri: „Ljubav
je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad
je nećeš stići. Ako joj okreneš leđa,
pratiće te.“

Neko je negde rekao i hvala mu: „Da bi se
istinski volelo, treba odrasti do deteta.“

Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek.
Nema male sreće i male bolesti. Nema
male krađe i male smrti. Nema maloga
rata niti malog poštenja. Nema maloga
prijatelja i male tajne.

Nema maloga čoveka i male ljubavi.

Čaraju vatre tuđim rukama...

Ovako sam to čuo. Valjda od Parandovskog.
Taj Poljak divno poznaje sve naše nedoumice.
"Ne misli gotovim mislima i ne osećaj gotovim
osećanjima."

Ima i takvih, koji nisu ni pokusali da budu viđeni
na raznim mestima u jednom istom trenutku,
onako kako mi to umemo.
Niti da budu nevidljivi, shvataš li?
Zamisli takav svet.

Oni ne uče ljubav na sebi, već na drugima.
Oni govore misao, a retko misle govor.
Čaraju vatre tuđim rukama i svećom traže sunce.
Mrežama vade vodu.
I ne poštuju pitanja koja sebi još nikad nisu postavili.

Umesto da se potrude da razumeju i nerazumljivo,
da vide i nevidljivo i čuju i ono što je
nemo,
da prolaze kroz zidove kao kroz godišnja doba,
kao kroz blizu i daleko, onako kako mi to
umemo,

umesto da izvade crtež iz knjige, da ga stave
u dlan i odvedu u šetnju, ili da nacrtaju na
ruci sat i da to bude tačno vreme njihovoga
života,
evo šta oni rade:

čim počne novi dan trče da kupe novine i traže u njima horoskop.
Traže da vide sudbinu.
Veruju proročanstvu znaka u kojem su rođeni.
A odrasli su, uglavnom, odaću ti i to,
rođeni samo jednom i samo jedanput žive i samo jedanput će umreti.
Sad vidiš kakav je to svet.

Svemu će probati da te iz knjiga nauče

Svemu će probati da te iz knjiga nauče. Možeš
naučiti da izgovaraš laž kao istinu. Da
izražavaš kako to dolikuje, ili da imitiraš
žalost i sreću.
Da budeš privržen, ili na izgled privržen. Da
budeš hrabar, ili na izgled hrabar. Da budeš
iskreno ili pritvorno zadovoljan malim.

Da sebe ceniš toliko koliko se žrtvuješ. Da imaš
sažaljenja, ili da nemaš milosti.
Naučiće te da budes čak i pomalo darovit, tek
da bi kunjajući proživeo svoj vek.

Sve se, sine moj, može naučiti iz knjiga, osim
četiri stvari. Osim vrline nadanja,
veštine verovanja, vizionarstva budućnosti
i umetnosti strpljenja.

Kant je baš tako mislio

Valjda se treba ponašati onako kako je nameravao to Kant da kaže: Gledaj na život kao na dečju igru, u kojoj ništa nije ozbiljno, sem poštenja.

Možda sam ja to izvrnuo ili sam sasvim izmenio, ali jedno sam siguran: Kant je baš tako mislio.

Kad misliš da sanjaš...

Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogađač,
lažljivi čitač zvezda, koji od silnog gledanja
u ovozemaljske stvari, ređe nego ti vidi nebo.

Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi
svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao
najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si
obuhvaćen.

Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak
kad nisi svestan pesme. I najveći je
život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da
sanjaš.

Ako ne vidiš...

Ako ne vidiš zvezde, upali baklje.
Ako ne vidiš sunca, uveži vatre u krug.
Ako ne vidiš šarenilo, upali sebe i prskaj, kao
one šašave prskalice za Novu godinu.
Pobacaj pregršti svitaca i makar fosfornom
svetlošću obasjaj tamu.