Gospođica Mašta...

Mika: Često nisam uspevao da je dozovem. Tu maštu za koju sam govorio da treba, za sve dečake i devojčice, zagnjurene u jastuke noći, kao lokomotiva da juri.
Mašta je čarolija.
Možda ju je najtačnije definisala ona moja dugorepa, brbljiva, sveznajuća i prozračna ptica: najvažnije na svetu to je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada; umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus mesečine.
Mašta je moja prva ljubav.

Dvadeset i jednu godinu posle

24. jun 1986.

U popodnvenim vestima govore o tome da ja Antiću danas uručena nagrada Jovan Popović za životno delo.
Večeras, međutim, negde pre pola osam, javila Boba Latinović, kratko: „Mika je umro. Dođite!“
Na onom dugom, niskom stolu, za kojim je sedeo, ležao je podvezane brade, vezanih ruku, no nekako veoma prirodan, kao zaspao. Imao sam utisak da će se sad prenuti, progovoriti i ispraviti neki akcenat u stihu koji sam tek bio izgovorio.
Na postamentu za Soldatićevu skulpturu video sam još onu novu kožnu kravatu koju je i jutros bio vezao. Za Jovana Popovića.
Vest o smrti se raščula. Neko je uključio televizor, i na ekranu, u slaboj montaži, između sjajnih Latinovićevih kadrova iz filma o Antiću, neki ljudi, kao naišli odozdo, ali ne sa neba, ne sa neke druge planete, nešto su nesuvislo govorili, sedeo sam podalje, nisam baš sve razaznavao, ali dva lika sam uočio dobro. Prvi je nešto govorio iznad glava, drugi je bio sed, samozadovoljno se smešio, dobio je, eto, šansu. Neko je, srećom pogasio televizor.
Već uveliko iza ponoći otvoreno je pismo, adresovano Dudi, iz komšiluka, koje je apsolutno potvrdilo njegovu želju da izmakne malenim zamkama banalnih govora i oveštalih posmrtnih slova:
Dudo,
kad me iznose, neka pročitaju „Besmrtnu pesmu“. A kad me pokopaju neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira „Piro manđa korkoro“. Niko ne sme da mi drži govor.
M. Antić

Beskraj i zvezdano nebo...

Mika: Zmaj je imao teleskop. I ja imam tu spravu. Zmaj nije njome „privlačio“ s onog kameničkog vidikovca bečke lađe, koje su plovile ka Zemunu, nego zvezde. Meni su, opet, zvezde bliže nego ikad. Nosim u sebi beskraj, kao i zvezdano nebo nad ulicom Mihaila Babinke.

„Sad je o filmu reč“

Mika: Volim Andreja Tarkovskog i Luisa Bunjuela. Često, međutim, gledam Brus Lija, avanturističke filmove. Svejedno, uprkos ljubavi za Rubljova, koji se isto zove Andrej kao i Tarkovski, moj Doručak sa đavolom, ipak je, sve u svemu pamtio moj roman Sveti vetar. A to je isto kao da sam snimio film po Uzoranoj ledini Mihaila Šolohova. Ne zaboravi, međutim, da je Tarkovski rekao kako u jednom zrnu haiku poezije, koju piše moj prevodilac, sjajni prevodilac Aleksandar Nejgebauer*, može da stane čitav kosmos!

* Aleksandar Nejgebauer (1930-1989), prevodilac, književni kritičar, profesor engleske i američke književnosti, objavio prvu jugoslovensku knjigu haiku pesama (Haiku), preveo na engleski Mikin Mit o ptici

Vozovi

Mika: U vozovima sam proživeo dobar deo života. Rani novosadski vozovi za Beograd, vozovi Francuske, vozovi sa regrutima koji ih neispavane odvode u nepoznato, vozovi do Sombora ili Subotice... I jedan voz iz kog smo, vraćajući se iz Osijeka, pre nekih trideset godina, naglo iz sna probuđeni, skakali u visoki sneg. Bila je Gajdobra! A Gajdobru i stajalište Orlovat pamte valjda svi đaci Vojvodine! Vozovi nisu samo romantika mog života. Kupe je bio moj svet! Seti se: Onda je kupe pun nekih novih gospođa beskrajno belih kao sibirski predeo...
Imao sam svoje lične vozove, kao što sam imao svoje lične ljubavi. Od braka do konjaka samo pola koraka. Od druma do ruma samo razroka šuma uma. A te korake sam, često, činio baš u vozovima ovog života. I sad čujem kako tutnje točkovi mojih vozova. Gde sam to stigao? Ne znam. Putuje jesen. Putuje luda i krivudava. Putuje niz predgrađa...

Na fotografiji: Mika Antić i Pero Zubac + dečica u vozu

Istinski umni

Možda su istinski umni tek oni koji istrajno
i pažljivo napuštaju naviku objašnjavanja stvari?

Oni govore malo, jer nema nevažnih reči;
u svakoj treperi žiška starostavne mudrosti.

Oni govore kratko, uzdržano i oprezno,
i retko veruju drugima, a sebi ni na samrti.

Njiva u kamenu

Mika: Ja sam bio mornar. Bilo bi logično da sam napisao i pesmu o moru, kao što imam pesmu i o Vojvodini. Ni kao dete, ni kao mladić, nisam video more. Dobrovoljno sam se javio ranije da idem u vojsku, da bih mogao da biram, da odaberem mornaricu, da dođem na more. Putovali smo putničkim vagonima, čitav voz je bio pun regruta, negdje oko Kaštela neko je viknuo: „More!“ Svi regruti su bili sa kopna, kontinentalci, i svi su se nagnuli na prozore da vide to famozno more. Zakrčili su sve prozore prema moru, tako da je meni preostalo da gledam na drugu stranu. I šta sam tu video? Video sam kamen i malu njivu crvene zemlje. Kameni zid, još. Nešto zeleno, i nešto maleno crveno. Onda smo opet prolazili pored druge takve njive, ograđene debelim zidovima, njive u kamenu. Za mene bar, to je bilo more. Ta njiva u kamenu.

Svako ima svoju pesmu

Draško Ređep: Imao si svoju pesmu?
Mika: Svako ima svoju pesmu. Ja nemam svoju ženu, svoj tip žene. Sve žene na svetu su mi se dopadale, i sve muzike na svetu. Oduševljavao sam se Rimskim Korsakovim, Čajkovskim, Betovenom, čak i nekim teškim Vagnerovim partijama, a u isto vreme bio spreman da lumpujem uz grčke i makedonske pesme. Olivera Dragojevića i neke dalmatinske pesme slušao sam i pedeset puta. Kao uostalom i neke međimurske i meksičke pesme. Bio sam u stanju da slušam besomučno sve od regtajma do najmodernijeg džeza. Sve orkestre, sve pravce, sve stihove. Kako sam blistavo vreme provodio u Nju Orleansu! I istovremeno mislio na dane i noći provedene sa čika Janikom Balažom.

Koji su tvoji gradovi?

Draško Ređep: Koji su, zapravo, tvoji gradovi?
Mika: Kada sam se vraćao iz mornarice, bacao sam dinar - u kom gradu da se skrasim? A i tada i sada su postojala samo dva grada: Mostar i Novi Sad.
Draško Ređep: Zbog mostova?
Mika: Nikako. Zbog ljudi, zbog ljudi. U Novi Sad sam bez reči došao. Ali, kad mi se dogodi nevolja, ili kada sam u nekoj grdnoj čamotinji - idem u Mostar. Mostar je moja neiživljena ljubav. Ali, ipak, ima još jedan grad! To je Lucern. Čudesan švajcarski grad, tamo bih mogao čak i da umrem. U Beogradu sam bio gladan, bilo mi je zima, svi su nekud žurili, nikad nisu imali vremena za razgovor.