Sasvim mala subota...

Sasvim mala, mala zabludela subota
Sa žiponom od taftanog praskozorja
I brošem uličnog fenjera od prekoputa.

***

Svi se polako prodaju u bescenje,
A nebo su,
Verovatno,
Izmislili tek onako uzgred
Nekakvi pitomi i licemerni besposličari.

***

Odnesi me bolje nekud,
Daleko,
Gde je jesen već zalutala neprimetno i meko
Do članaka u prozeble barice.

Jedan topao san...

Pogledaj: pod oknom nebo izvrnulo dlan.

Lete trotoarima papirići jeseni
kao pregršt rumenih makova.

Tako bih želeo da ove noći svi usne
jedan topao san,
svi ovi što se mršte
i odvlače iz treće smene
umor i duše u trećerazredne sobe
svojih već zarđalih brakova,

pretplaćeni na ukus uhodane sigurnosti,
na isti ukus nežnosti i topline,
gde se istim lažima
iz dana u dan ispisuje
istovetna i bespomoćna hronika,

Gde, kad se probude,
ostavljaju samo oblike svoga tela
u vrelom zadahu posteljine
i kašlju u ogledalo dok se umivaju,
i riču dok pljuju u vedro
ispod umivaonika.

Zato i hoću da podelimo bez ikog
ovu poslednju krišku ćutanja
i sažvaćemo je
svako nad svojim krilom
halapljivo
i gladno.

Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
ova mala čekaonica
između lutanja
i lutanja?
Presedećemo još koji nestrpljivi sat,
a onda,
prvim jutarnjim vozom otputovati iznenadno.

Prilažem jednu belu tek procvetalu suzu...

Šefe,
molim vas, dole poštovanu šapku!
Pomislimo na duge.
Poklonimo se gologlavi budućoj kiši.

Evo, raskriljujem svoj zakovani zagrljaj.
Daljina se presijava kao krvoproliće.

Razdrljio sam revere.
Nateraću ja vetrove
da promuknu dok reže.

Prilažem jednu belu
tek procvetalu suzu
za venac svima koje se noćas rastaju,
usijani kao horizonti kad sviće
i ošamućeni do zuba od - ravnoteže.

Šefe,
ako boga znate, šefe
kad polazi poslednji voz
iz naše izgužvane kože?

Može li,
umesto novcem,
da vam se plati ovim cvećem?

U redu,
napišite mi dve karte
dokle se za jedan buket
u dva suprotna pravca može.

Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad poleće moj voz?
Kad u nebesa polećem?