Ja ta umeća nisam umeo...

Letenje je onaj trenutak, kad shvatite
da vas u svemu svako može zameniti
samo ne u sopstvenoj besmrtnosti.
Ja to najbolje znam. Ja ta umeća nisam umeo.
Strahovito sam ukopan. Strahovito sam smrtan.

Gde je sve tvoje...

Zar te ne uplaši pomisao
s kim luta tvoja svest kad zaspiš?

S kim se izležava tvoj san
sad, dok si budan?

Gde je sve ono što si zaboravio da si bio?
Gde je sve ono što si sad, a ne znaš da to jesi?

Gde je sve tvoje
Svaki put kad ga tražiš?

***
Frightening: Who roams my conscious self when I sleep?
Who lies around with my sleep now that I wake?

Where is all I forgot I had been?
Where is all I am now, without knowing?

Where is all that`s mine, each time I don`t know?

(translated by Aleksandar Nejgebauer)

Ljubičasto-sivi zagrljaj...

Dan, isuviše pognut, zalazio je za brda natovaren obiljem ljubičastog i sivog.
Kakvo neverovatno slepilo, razmišljao sam posmatrajući odlazak boja.
Nešto mi je govorilo da sam uspeo da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja.
Ne znam kako drukčije da nazovem taj zagrljaj što se prostire iz unutrašnjosti u svim pravcima.

Bio sam divno čist i bezazlen tih godina...

Jedino, možda je trebalo da joj ponešto kažem
i o ružnoći. O zlu i smrti.
O kvarljivosti materije.

Ali bio sam divno čist i bezazlen tih godina.
Bavio sam se neograničenim poverenjem u lepo.
Bio sam taj što se raspituje o snu.

Imao sam sva nemoguća čula
koja se mogu dogoditi u prvoj mladosti.

U prevelikom zanosu, zbog mrve savršenstva,
događalo se da počinim obilje neoprostivih grešaka.
Najveća od njih je bila sto sam se bavio znacima,
umesto da pazim na predznak.

Sve u šta umem da poverujem...

Bio sam dete i, vrlo nepogrešivo,
dospevao sam do svega u šta umem da poverujem.

Oblikujući bezobličja, uzimao sam šaku ničega.
I ništa nisam dodavao. I ništa nisam oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu nešto novo.

Premnogo staklenog umora...

Čovek sam, i slabost mi je da budem zaljubljen u svoje delo. A ipak sam joj kamenom smrskao glavu. Mojoj jedinoj ptici. Sigurno neponovljivoj, pa zato i najdragocenijoj koju sam ikada imao. Nebo se oko nje raspalo kao bolestan kristal. Otkačila se poput tega i razbila o zemlju. Ne mogu da objasnim zašto sam pomislio da su joj oči besmrtne. Drhtale su u pesku kao dva šarena klikera. Nije u njima bilo ni čudjenja, ni bola, samo premnogo umora. Šarenog staklenog umora.

Jedan beli gest

U redu, rekoh. Poznao sam vas, ptico.
Sad vidim da vas nisam stvorio hotimice,
niti mi se vaš izvanredni oblik iznenada dogodio.

Vi ste nešto od mene samog, lepa ptico,
i vraćeni ste mi sasvim prirodno,
kao što su mi, kad sam rođen,
polako vraćeni zubi,
čvrstina pršljenova, radoznalost, ili dar govora.

Vi ste vrhunac kretanja. Mog i vašeg.
Zanemarivanje vremena. Mog i vašeg.
Sažetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest.

Ili nemoj ni počinjati...

Ne ispijaj čašu sitnim gutljajima.
Kad počneš, posrči do dna, ili nemoj ni počinjati.

Ne piši sitnim slovima.
Ne pravi male figure.
Čim negde vidiš ogromnu praznu ravnicu,
stani pred nju i smišljaj kako da sazidaš planinu.

Pokušaj svak put
da izgovoriš po jedno: jeste.

Ko se usudi da kaže posve sigurno: nije,
taj mora biti da ima u rukavima dokaze
o nečem toliko malom da mu se ništa ne može oduzeti,
a u isti mah velikom da mu se ništa ne može dodati.

Taj mora biti da ima u rukama znanje
o nečem celom.

Platiti izlaz

Hteli ste silom da me naterate
na vaš preživeli način kretanja.
Način kretanja tvrdih i sporih stvari.

Grlili ste me,
a ipak niste znali gde sam.
U tom očajničkom neznanju,
tražili ste da odredite svoje mesto u meni.

Jedno je: platiti ulaznicu,
a drugo: platiti izlaz.

Ko uđe, a ne ume da iziđe,
nije trebalo ni da se bavi kretanjem.

Svetlost sa fantastičnim talentom ubrzanja

Velike prisutnosti nisu uvek i velika trajanja.
Velika stvaranja nisu uvek i velika ostvarenja.

Strpljivim odučavanjem od imitiranja
prave se krila da bi se postigla nezavisnost.

Letenje je vrhunac nezadovoljstva,
ali nezadovoljstva sobom, a ne drugima.

Ko uspe da ume da neće i ono što mora da hoće,
uspeo je da otkrije i savršenu pokretljivost.

Pokretljivost stvaranja.
Stvaranje poezije.

A poezija je po hemijskom sastavu svetlost
sa fantastičnim talentom ubrzanja.

Promašaj ili čarolija

Isto delo, gledano iz raznih pobuda,
može da bude promašaj ili da bude čarolija.
Ista daljina, merena raznim potrebama,
može da bude tu negde, ili da bude čak onamo.

Ista svetlost za nekoga je melem,
za nekoga opekotina.
Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgraničnost.
Ne menjaju se reči, nego njihovo značenje.

Silom se ne može biti ni krilat ni darovit

Primite (...) s rezervom dokaze jednog nosoroga
da je lebdenje lakše ili teže izvodljiv posao,
makar on posvetio takvoj dirljivoj nauci
čitav svoj preozbiljni i uvaženi život.

Postoji nešto što se ne da naučiti.
Ko može govoriti lišću kako se menjaju boje?
Ko vatri da bude vrela, i izvoru da bude pitak?
Gde se to zvezda školuje da sija?
Koji nas je to učitelj uputio u disanje?

Silom se ne može biti ni krilat ni darovit.