Nikada veliki svitac ne bi priznao
da se samrtno plaši svoje izluđujuće vere.
Dok iz pripitomljene paprati i ljutih kupinjaka
panjevi natrulim isparenjima dahću katran i otrove,
on sebi zastire ležaj između ničega i ničega
i u svom učaurenom neumeću ponavlja kao molitvu
fosilnu opomenu da svako mora naći
središni put i pravu meru svog sna.
I dotrajao tako do sipljivih odricanja,
sa nemom žaruljom uma i krtim vidom od sadre,
hrče usahlim usnama obeznađenu svoju žuč
i ne priznaje čak ni sebi da ovde vekovi strašno kasne.
