Ršum o Miki

Miroslav Antej vojvođanski

Sve što on srcem dotakne
I sve što se njegovog srca tiče
U poeziju se pretvara

Nije Mika iz Mokrina samo
I nije samo iz Erdevika
On je odasvuda
Svetu izvor
Bujica dobrote
Zaludijani instrument
Na kome večnost izvija
Svetlosne melodije

A šta je Srem
Nego koleno na kome Antić ispisuje
IMA L` SREMA AKO ČUDA NEMA
I šta je čudo
Nego zemlja koja Anteju vojvođanskom
Daje snagu
Kad je dodirne rečju
Kad je mišlju pomiluje

Antić je istinu antičku
I istinu ovovremenu
Povezao stihom

Ima i živih i preživelih
Da čuju njegove poslanice
Biće i ludih i najsremskijih
Da ove poslanice vinom zaliju
Ali samo je jedna zemlja – majka
I samo je jedna zemlja – žena
I samo je jedna zemlja – sudbina
I pesnikova i ratnikova
O toj jedinoj
Miroslav Antić je najumeo da kaže
Najumniju reč

Sve što on dušom dotakne
I sve što njegovu dušu takne
U poeziju se pretvara

Desanka o Miki

Znam ljude s mislima koje ne smeju da se misle
Znam buntovnike s rečima koje neće moći da se izreknu
Znam zaljubljene sa suzama koje ne smeju da poteku
Znam paćenike koji bol guše u smehu
Znam željne odmazde sa rukom koja mora da se sputava
Znam pesnike sa pesmama koje se samo za sebe pišu
Znam ljude sudbinom pritisnute a još dišu
I znala sam pesnika za koga sam verovala
da nikad ne može i neće umreti
a sada mu držimo pomen
(Desanka Maksimović)