Rika jelena...

I onaj koji napada
i onaj koji se brani
imaju isto borilište
istu crkvu
istu fresku u glavi.

Pa čemu onda sukob?

To su,
u stvari,
dva ja jedne iste ličnosti.

Jedno ja poštuje te u borbi:
svesno,
razumno ja
i zato je unapred poraženo.

Drugo ja prkosi postojećem,
jer hoće da ga silom promeni
i zato je i ono unapred poraženo.

Svi su izgubili bitku već unapred.

I pobeđeni.

I pobednici.

Riču jeleni.
Tuku se čelima.
Stado košuta drhti kao lišće.

Vazduh se zgrušava od urlika.
Miriše ceo svet na snagu i na plodnost.

A onda:
upletu rogove
i umiru i pobeđeni i pobednik.

I dođe neki treći
mlitavi neki jelen
izlapeo,
neka poslednja vrebalica iz prikrajka
neko potpuno otrcano đubre od borca
i odvede sve košute.

Što ste maštali jeleni?
Što ste se ubijali jeleni?
I onaj koji napada
i onaj koji se brani
- imaju isto borilište
istu crkvu
istu fresku u glavi.
Bitku dobija treći.
Bitku dobija onaj koji je nije ni vodio.
Onaj koji jedino vreba sa strane.

Dva papirića neba...

Otišao sam,
eto,
a vi oprostite za jedan mali
zeleni san,
natrunjen mnoštvom zubatih,
a u pijanstvu i krezubih,
zvezdanih zalogaja
i mrva.

Bio sam nekad kristalno,
a nekad čađavo inje
iznad proklijale oranice.

I samo sam se u želje
do besvesti razumeo.

Pod zavojima ove bunovne
i posečene svakidašnjice
sačuvao sam dva oka:

čas dva blistava sunca,
čas dve vrtoglave ranice.
Čas dva papirića neba
zalepljena tek ovlaš
poljupcem ispod obrva.
Drukčije nisam umeo.

Posebno mi je čast,
ja vas u to uverevam,
izuzetno sam počašćen
što sam umeo kao ja,
a nisam kao drugi umeo.

Avgustovski intermezzo

Kao pesma...

Još se danas, rođena,
moglo plavo voleti
tu, gde kopni detinjstvo
i mladost se javlja.

Sutra će se sigurno
ceo svet razboleti
od drukčijeg osmeha
i drukčijeg zdravlja.

Dalje će ti zenice
zelenilom rađati
i znam da ćeš,
kao sneg,
iza svakih tragova
ostajati bela,
ostajati ista.

Al' u sebi,
zbunjena,
dugo ćeš pogađati
što si tako drukčija
kad si ipak ista.

O meni se ne brini.
Prepun divljih gugutki
ko seoski zvonik,
a vrelom dušom opružen
niz obzorja ravna,
jedini ću ostati
zubat ko harmonika,
bez bola u očima,
prost i jednostavan.

Znam, sutra će drukčije
tepati i voleti.
Naše stare osmehe
niko neće shvatiti.
Možda ćeš me tražiti.
Možda će te boleti.
Al se više nikada
neću tuda vratiti.

Predgrađe pod granama.
Zvezde su olistale.
Trepavice sumraka
uz okna se pletu.
Strah me je da ne umru
ove noći blistave
zadnja svetla nežnosti
u velikom svetu.

Julski intermezzo

Stvari koje ne potiču od razuma...

Ne želim da vas ućutkam, ako ne mogu da vas uverim. Ali moram vam priznati da stvarno postoje stvari koje ne potiču od razuma.
Moje je detinjstvo počelo negde posle pedesete. Šta sad sa njim da uradim?
(Portofino, 1983.)

In Memoriam (1932–1986)

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.








Postoji jedan neverovatan gad
koji se zove Miroslav Antić.
Ždere moj hleb.
Pravi moju decu.
Nosi moja odela.
Sa mojom ženom redovno leže u krevet
svake noći,
jer zna da sam ja tog trenutka
daleko negde, u Lenjingradu.
I taj Antić
koji me je upropastio i kao pisca
i kao čoveka,
dakle, taj Antić,
koji će jednog dana vrlo strpljivo
leći u moju sopstvenu grobnicu,
pita me jednog jutra:
šta vam je,
bogamu,
čoveče, izgledate mi nekako bolesni?
A šta se,
izvinite za izraz,
baš njega tiče kako mi je
i dokle ja to mogu.
O meni se najdivnije brinu
oni koji me ostavljaju na miru.
A on,
pere ruke mojom rakijom,
ima ključ od mog ateljea,
petlja sa mojim plavušama.
Ljudi,
taj me tera da čitam knjige,
ogovara me u rođenoj kući,
svašta laže,
mojoj deci,
zamislite svinjariju,
mojoj deci kupuje sladoled
i podmićuje ih.

Bio sam mornar.
Bežao sam.
Ili odem,
na primer,
u Pariz.
Pokrijem se ćebetom preko glave.
Pustim brkove.
A on me i tu pronađe,
u nekoj bednoj Ulici Žolive,
u nekom bednom hotelu,
i vrati kući,
i rasplače me.
Mati moja Melanija,
koja ne zna da je rodila mene,
a ne njega,
više ga voli,
više mu veruje,
i on to još kako koristi.
A on je ta upeglana stoka
kojoj ja pišem biografiju.
On je ta uvažena životinja
kojoj ja dižem spomenik,
ovako popljuvan i sam
i do krajnosti zgađen
što moram da mu javno pozajmim oči,
i dušu,
i ono malo para
koje sam jedva pozajmio.

Kad sam ja,
na primer,
skočio sa Petrovaradinske tvrđave,
on je uskakao u đačke čitanke.
Kad me je doktor Savić lečio
od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze
sa filmom.
Gde god se pojavim,
gurao me je da ga ne obrukam.
Mešao se u moje snove.
Primao je moje nagrade.
Cerekao se na prijemima.
Jedan licemer.
Jedan stvarni licemer.
Jedan - provincijalac.
Jedan što je trpeo sve ono
što ja nikada nisam mogao da istrpim.
I koji sada tako divno žuri
da crkne što pre umesto mene,
da bi umesto mene,
đubre jedno,
da bi umesto mene
što pre jedini živeo.

I ti se tako zoveš, samo se još nisi setio...

Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,

već kao svetlosni znak?

Zovem se slično odjeku. Ne nečeg što je bilo,

ne nečeg što je sada, ne nečeg što se

priprema.

Odjek sam svega zajedno.

I ti se tako zoveš, samo se još nisi setio.

Zoveš se kao pamćenje onoga što će nastati.

Kao žestoka mišljenja, koja strašno uzbuđuju

mogućnosti da sutra zaprepaste i zapanje

mirnoćom svoga unutra.

I mirnoćnom svoga spolja.

Šta je, uopšte, ime?

Ono je naša mogućnost da letimo kroz prostore
kao opiljci svemira, i da plodimo cvetanja
veštinom poverenja i majstorijom nade.

Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,
već kao boja života?

Načinjen od iskonske vatre, misleći je, ja
plamtim. I čuvam u tom požaru način
paljenja zvezda. Otud i takve čarolije u
dubini mog oka.

Znaš kako se ja zovem?
Zovem se: čekanje tebe.

Suze...

Suze se bruse strpljenjem.

(Kotor, 1973.)

Razneženi džambas...

Zdravica Dobrice Erića Miroslavu Antiću

Razneženi džambas s prazničnom buklijom srca kojom se pričešćuje i blagosilja svet oko sebe i s tajnom violinom duše koja u dugim samotničkim noćima cvili po zadimljenim birtijama žudnje i razvejava iskonske zvuke širom čas blatnjave a čas pšenicom pozlaćene beskrajne ravnice zavičaja – pesnik Miroslav Antić, ta živa i bogomdana zublja smolom tuge natopljena, plamti na ovoj nezahvalnoj ali plemenitoj sredokraći između starog i novog, između bivšeg i budućeg, kao dud međaš raskrečen između dva čaira, podjednako snažnih žila sa obe strane međe, tako da ni sam više ne zna na koju stranu da prekorači i kojim vetrovima da se okrene, plodan i tvrd kao i sama stara zemlja u koju se ukorenio i savitljiv opet kao i bagrem kraj puta kojim odlazi i vraća se i ono novo i zagonetno nebo iznad i ispod njega koje ga svojim neprotumačenim znacima mami i čupa iz berićetne zavičajne crnice, tako snažno da strepim da neće odoleti.

Junski intermezzo

Mika Antić uživo...

Evo... Stiže sa zakašnjenjem audio zapis koji sam obećala... Mika recituje na Đoletovom B. koncertu... :) Neka vas zgreju i razvesele ovi iskreni zagrcnuti slogovi...

Niz raskršća koja se razilaze...

Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog
čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.

Krila su samo zalet...

Kad se dohvate dva strašna krilata stvora,
onaj koji je savladao umeće puzanja
– pobedio je.

Krila su samo zalet
i stvarno – ništa više.

Puzanje je najpouzdaniji način doskoka.

Ko teče uzvodno...

Postoje razbijači vremena, koji ti svakog dana
oduzimaju pomalo usitnjenog tebe.

Šta znači prijateljstvo? Biti u svemu prisutan, ali
nevidljiv. Bezglasan. Nenametljiv.

Šta znači ljubav? Dodirivati svet oko sebe,
ali ne kvariti ga. Biti vešt u vrlinama.

Biti promućuran u posmatranju, pripadanju,
uzbuđenju, dostojanstvu i naklonosti. Sređen.

Šta znači odanost? Biti u svemu čitak,
ali sa finim osećanjem mere. Bez opširnosti.

Ceniti sebe, znači birati nepristupačna mesta.
Ko teče uzvodno, ušće mu je u izvoru.

Od sumraka do svitanja...

Sačuvaj i jedan list sa Davidovim psalmom: "Jer hiljade su
godina pred tvojim očima kao jedan jedini dan."
Veruj mi, sve ih možeš proživeti od sumraka do svitanja. I kao
što je leptiru rođendan tvoje: ujutro, a starost tvoje: uveče,
baš takvi neka budu i tvoji mnogobrojni životi, a ne jednoliki u
nedogled, kao vekovna trapavost jedne sekvoje ili kornjače.

Majski intermezzo

Parafraza XV

Ogromno, lomno, ogromno.
Uvis. A vratolomno.

Pa opet u visine
da se do zvezda sine.

Pa opet u nizine
da se do običnog skine.

Ogromno. Lomno. Ogromno.
Pa nikni. Ustani. Šikni.

Jedna devojčica

Jedna devojčica
sa očima tako lepim
kakve nikada nisam uspeo da nacrtam...

(Ako ne veruješ,
dođi da probamo:
evo prva obrva,
evo onda druga lepa obrva,
a sada kapci i zenice...
Šta sam ti rekao!
Vidiš da je ispala razroka!
Crtež ne važi, nego idemo dalje.)

Dakle, ona lepa devojčica,
sa onim najlepšim očima,
sa jednom tako lepom loknom na glavi
kakvu nikada nisam uspeo da nacrtam...

(Ako ne veruješ,
dođi opet da probamo:
prvo glava okrugla kao bundeva,
onda lokna uvijena kao sarma...
Šta sam ti rekao!
Vidiš da je ispala ćelava!
Brišemo crtež i idemo dalje.)

Dakle, ona lepa devojčica,
sa onim najlepšim očima,
sa onom najlepšom loknom na glavi,
i sa rukama tako negovanim i lepim
i sa tako dugim i finom prstima
kakve nikada nisam uspeo da nacrtam...

(Ako i sada ne veruješ,
dođi još jednom da probamo:
evo prvo jedna crta za levu,
evo onda druga crta za desnu,
a onda deset, petnaest prstiju...
Šta sam ti rekao!
Vidiš da liče na viljuške!
Cepamo crtež, pa idemo dalje.)

Dakle, ona lepa devojčica,
zamisli, molim te,
ta devojčica sa tako lepim očima,
sa tako lepom loknom na glavi,
sa trako lepim rukama,
sa haljinicom na cvetiće,
kakvu nikada nisam uspeo da nacrtam...

(Ako ne veruješ
dođi da i to probamo...
Nećeš?
Duriš se?
Onda se i ja durim
i neću više ni da ti pričam
o toj jednoj devojčici!)

Aprilski intermezzo

Ko neće dalje da čita – nek slobodno zažmuri...

Porama slušati večnost...

Poljubac, to je: videti stvari u slojevima. Zagrljaj: na dlanu imati duboke mekote usana. Dodir između dvoje: porama, a ne ušima, slušati večnost postojanja.
(Na godišnjicu Mikine operacije od raka, 9.april 1986.)

Bežim, trčim, tražim...

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet krećeš.
Nemoj da mi nešto petljaš.
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
To je ono za čim može da se pati.
To je ono čemu možeš srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
- moraš znati:
tu ćeš stati.
I ostati.

Očima se u svet trči.
Glavom rije mlako veče.
Od reke se dečak uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dečak uči
da zapara nebo sjajem
i od druma - da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija,
opasno je kao metak
kad u meni večno klija
i ćarlija moj početak.
A meni se u svet srlja.
Stisnem srce.
I zažmurim.
Al' kad pođem - neću stati,
jer jedino znam da žurim.
Ne znam kuda.
Ne znam zašto.
Ne znam šta se tamo skriva.
Znam jedino da ne mogu
tu, gde - kako pružim nogu -
vezuje me odmah neko,
zauzdava
i potkiva.

Opasno je kao munja.
Opasno je kao metak
kad u meni večno kunja
i muči me moj početak.
Zato bežim.
Trčim.
Tražim.
Stvaram zoru kad je veče.
Nek' od mene život uči
i da tepa i da teče.
Ja sam takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad krenem - krenem ludo,
nestrpljivo,
radoznalo...
Ne znam šta me tamo čeka
u maglama izdaleka,
al' ako se i pozlatim,
il' sve teško, gorko platim
ja ću uvek samo napred.

Nikad neću da se vratim.

Igraj se...

Nekad na svetu živeo je car Darije. To je
onaj koji je bičevao more. Rvao se sa
njim, kidao na komade i davio ga. Mrcvario
je okean da se osveti prirodi, što je
izgubio jednu veliku životnu bitku.
Danas ta bitka nikom ništa ne znači.

Mnoge će stvari, koje su sada najvažnije,
nekad izgledati takođe besmislene. Ujutro
počinješ da se boriš. Nikad to nemoj
činiti sasvim ozbiljno. Bori se kao i dosad:
igraj se.
Možda ćeš tako i poraze sutra videti kao
pobede.

S kim si, kuda prolaziš...šta gutaš...

Ako te uprlja blato i otruje gorčina,
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi. A vatre:
da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kuda prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

Dogodilo se na današnji dan...

1932. godine u Mokrinu rođen je Miroslav Mika Antić... pesnik sveta...Gospon Mika Garavih sokaka...Mika bači iz široke Bačke...paor i čoban iz ravnog Banata...filozof i bećar iz kićenog Srema...ciganski Knez i ružokradica...poslednji vojvoda Vojvodine... koji je umeo da postane... harmonika... ćemane... bas... truba... tambura... vino... cveće na stolu... koji je umeo da bude... kralj... Li Tai Po... Katul... Vijon... Ljermontov... na momente grk ko Jakšić... a opet da ga na ranu priviješ, ko Desanku... Na današnji dan rođen je Miroslav Mika Antić... živo čudo u čuđenju neprestanom...

Tekst u kurzivu predstavljaju delovi pesme Miroslavu Miki Antiću u spomen Branislava Petrovića.

Antićevi dani...

Vest (pre svega) za Novosađane... Kliknite na sličicu da biste videli program novoustanovljene manifestacije Antićevi dani koja se održava u Novom Sadu od 12. do 14. marta 2008. godine i pošaljite utiske ako posetite neki od događaja... :)

Dodatno: Uduženje „Tamburica Janike Balaža“ 13. marta u 20:30h u Pozorištu mladih organizuje program „Čovek od zvezda“. Ulaz je besplatan, a pozivnice se mogu rezervisati u „Bircuzu kod Džoa“.

Predprolećna...

Tvoje vatre su prisutne.
Danas. Davno pre danas.
I dugo iza svih danas.
Uvek ćemo se sretati.

Vraćaćeš se preobražen,
ponavljan neponovljivo
u krvotoku proleća
i plavim plotunima lasta.

U puzavicama kiša.
U grozdovima rose.

U strpljivoj tišini
što naslagama godova
grli i zida stabla
dok na njih namotava trajanje.

Nežnost...

Nežnost je zarazna. Ko me dodirne ili udahne usnama, biće romantičan. Nemoj da piješ iz moje čaše. Dobićeš potrebu da voliš ljude, ceo svet, čovečanstvo.

Ako ne postaneš čovek na čarobnoj stazi života...

Ništa ti ne razumeš, moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče koga je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja, pokrivao te i pazio.
Ti si za mene još uvek parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti i celu kuću potresa.

Ja sam te, namćoru lepi, naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti digao oči ka nebu sa prljavog poda
– a onda smo se,
odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem zaista ne razumeš
i kao da sve što umem – ti triput bolje umeš.

U redu, visočanstvo, ja sam te ljuljao... kupao...
ponosio se tobom...
nemušte reči sricao...
I dosta svoje mladosti zbog tebe sam polupao
pa kad je u svet trebalo – zbog tebe nisam se micao,
nego sam sivkasto čamio,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život vredeo i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš, sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od one sorte
što ne sme da zadrhti kad odapinje strele.
Možda je pomalo dockan, ali sve ću ti reći
i drugarski
i tužno
i grubo
i srneći.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao kad te drugi istuku.
Bio si moje najdraže i tu sam najteže pogrešio.
Četrnaest ti je godina i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam sve što ti odraslom fali?
– Tata, škripi u braku...
– Na poslu...
– Daj za džeparac...
A ja ti i dalje pomažem, jer te volim i žalim.
Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili.
I stvarali smo čuda, a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek na ovoj tek započetoj
čarobnoj stazi života,
- moram ti razbiti njušku,
makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.
Nikad te tukao nisam – to za dečake nije.
Al' sutra,
odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

Prvo pismo

Sebi u odbranu imao bih da navedem ona nedeljna popodneva u stanu koji sam s vama delio osam godina. Tri zida, a umesto četvrtog: veliki prozor što gleda na reku i most kojim tutnje vozovi.

Tristo metara levo, na samoj obali, nalazi se mesto gde je nekad, u svojim usamljeničkim šetnjama, dolazio Ajnštajn, da razgovara sam sa sobom, vo vremja ono kad je bio mladi zet Marićevih. Infeld za njega kaže: „Veruje se da danas stvarno vidimo tri četvrtine tog kosmosa koji je Ajnštajn obuhvatio samo mislima i jednačinama.“

Razumeti se u arhitekturu svemira, pre svih, i to tu, pod mojim prozorima, dok ja i dalje uporno i beslovesno zamuckujem prijateljima u kafani, večito istim prijateljima, u večito istim kafanama, večito iste stihove, uveren da svaki dan izgovaram nešto novo – pa to mora jednom i da zabrine.

(...)

„Ja ne mislim da to dobro znam, ali znam: ni neznano mi nije.“ Ja stvarno ne mislim da vas dobro znam, ali ni neznani mi niste. Dozvolite, zato, da pljunem u pravcu onog grada gde ste me ostavili da vas čekam.

Valjalo bi posvetiti tri godine života crtanju geografskih karata. Na svakoj karti namerno izostaviti taj grad. Njega inače već odavno savršeno nema.

Februarski intermezzo

Sve u šta umem da poverujem...

Bio sam dete i, vrlo nepogrešivo,
dospevao sam do svega u šta umem da poverujem.

Oblikujući bezobličja, uzimao sam šaku ničega.
I ništa nisam dodavao. I ništa nisam oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu nešto novo.

Dostojanstvo bezazlenosti...

Kad upotrebim reč dete, pokušavam da joj dam dostojanstvo jedne ogromne bezazlenosti, koja je tako bar mislim, najveća svetlost u ljudima.

Bezbroj balavaca i švrća...

Svaka prava toplina ima u sebi bezbroj
prisnih malih toplota.

Svako veliko dete nosi u sebi bezbroj
balavaca i švrća.

Ovaj ogromni život prepun je kao saće
I sve te buvice sreće
i sumnji
i slutnji
i snova
- armija nežnosti cela,
moli nas da im svakom po jedno zrno srca
ćušnemo krišom pod krilo.

Jer bez tih malenih srca
što drhte duboko u nama
šćućurena i bela,
ne bi ni velikog srca,
ne bi ni velikog belog,
- ničega ne bi bilo.

pa i nas,
eto,
ovakvih;
čudnih i lepo ludih,
zar misliš da bi nas bio?

Nikad nas ne bi bilo.

Stare fotografije...

Svaki put kada pokušavam da pronađem odgovarujuću fotografiju za blog, poželim da ukradem neku staru sliku iz detinjstva ili mladosti ljudi koji žive oko mene. Mislim da najautentičnije uz reči Mike Antića idu slike na kojima smo upravo mi, naši roditelji, prijatelji, rođaci, i to u godinama kada je Mika stvarao – pedesete, šezdesete, sedamdesete i osamdesete... Pozivam vas ovim putem da mi šaljete stare fotografije iz svojih albuma na adresu miki.i.ostalim.cudima@gmail.com, a ja ću ih (anonimno, razume se) objavljivati u kombinaciji sa Mikinim stihovima. Uz ovaj post objavljujem fotografiju jedne meni bliske osobe (bez prethodne konsultacije sa istom :)) slikanu krajem sedamdesetih ili početkom osamdesetih, verovatno negde na selu, kod bake i deke, u jednoj od bivših YU republika...

Gospođica Mašta...

Mika: Često nisam uspevao da je dozovem. Tu maštu za koju sam govorio da treba, za sve dečake i devojčice, zagnjurene u jastuke noći, kao lokomotiva da juri.
Mašta je čarolija.
Možda ju je najtačnije definisala ona moja dugorepa, brbljiva, sveznajuća i prozračna ptica: najvažnije na svetu to je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada; umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus mesečine.
Mašta je moja prva ljubav.

Nikad nisam ni odrastao...

Kako mogu da želim da se vratim u detinjstvo, kad nikad nisam ni odrastao u svim tim mojim životima?
(Mokrin, u kući moga brata Voje Dražića. Neko je skinuo marku. Nemam datum.)

Ko zna glasove misli...

Pišem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam se bar jednom dnevno telefonom Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi. Ali ni reči odgovora. Znači da misle na nas. Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora. Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.

Parafraza XVIII

Veje, veje, veje...
To se mećava smeje.

Veje, veje, veje...
To se mećava greje.

Bos gazim sneg, a sve je:
Aleje srebra! Aleje...

Veje, veje, i veje...
Tražim joj stope. Gde je?

Praznična poruka u stihu

Čudi se svemu bezazleno, kao da si se rodio prvi put. Ali ostavljaj dokaze iza sebe, oprezno kao da tu postojiš poslednji put. I voli najžešćom nežnošću, kao da živiš jedini put i nikad više.

A ti probaš i uspeš...

I odjednom sam shvatio: postoje reči
bez usana. I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga što je ispred nas,
kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti,
a ti probaš i uspeš.

Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš
i da se bojiš svetlosti.
A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto
od one lepe čarolije, od onog zlatastog
omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna
značenja svega što izgleda isto.

Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene. Mereno
od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja.

Čovek je sopstveni urlik...

Poveravanje? Poveravanje: stvarno sam strašno patio i okusio bolove, ali šta se to druge tiče? Čovek je sopstveni urlik i svoj najćutljiviji lek.
(Beočin, Stevina čarda, 1985.)

Decembarski intermezzo

Ršum o Miki

Miroslav Antej vojvođanski

Sve što on srcem dotakne
I sve što se njegovog srca tiče
U poeziju se pretvara

Nije Mika iz Mokrina samo
I nije samo iz Erdevika
On je odasvuda
Svetu izvor
Bujica dobrote
Zaludijani instrument
Na kome večnost izvija
Svetlosne melodije

A šta je Srem
Nego koleno na kome Antić ispisuje
IMA L` SREMA AKO ČUDA NEMA
I šta je čudo
Nego zemlja koja Anteju vojvođanskom
Daje snagu
Kad je dodirne rečju
Kad je mišlju pomiluje

Antić je istinu antičku
I istinu ovovremenu
Povezao stihom

Ima i živih i preživelih
Da čuju njegove poslanice
Biće i ludih i najsremskijih
Da ove poslanice vinom zaliju
Ali samo je jedna zemlja – majka
I samo je jedna zemlja – žena
I samo je jedna zemlja – sudbina
I pesnikova i ratnikova
O toj jedinoj
Miroslav Antić je najumeo da kaže
Najumniju reč

Sve što on dušom dotakne
I sve što njegovu dušu takne
U poeziju se pretvara

Premnogo staklenog umora...

Čovek sam, i slabost mi je da budem zaljubljen u svoje delo. A ipak sam joj kamenom smrskao glavu. Mojoj jedinoj ptici. Sigurno neponovljivoj, pa zato i najdragocenijoj koju sam ikada imao. Nebo se oko nje raspalo kao bolestan kristal. Otkačila se poput tega i razbila o zemlju. Ne mogu da objasnim zašto sam pomislio da su joj oči besmrtne. Drhtale su u pesku kao dva šarena klikera. Nije u njima bilo ni čudjenja, ni bola, samo premnogo umora. Šarenog staklenog umora.

Gostujući Bećković

Predivna ljubavna poema Matije Bećkovića umesto novembarskog intermezza...

Srce se nosi javno...

I ovako je rekao: „Ovo je seme ljubavi.“
Odabrao je jedno, dunuo je u njega,
protrljao ga o rukav i vide da je dobro.
Zatim ga kao značku okači o moj rever i
reče tako da upamtim: „Srce se nosi javno.“

Jedan topao san...

Pogledaj: pod oknom nebo izvrnulo dlan.

Lete trotoarima papirići jeseni
kao pregršt rumenih makova.

Tako bih želeo da ove noći svi usne
jedan topao san,
svi ovi što se mršte
i odvlače iz treće smene
umor i duše u trećerazredne sobe
svojih već zarđalih brakova,

pretplaćeni na ukus uhodane sigurnosti,
na isti ukus nežnosti i topline,
gde se istim lažima
iz dana u dan ispisuje
istovetna i bespomoćna hronika,

Gde, kad se probude,
ostavljaju samo oblike svoga tela
u vrelom zadahu posteljine
i kašlju u ogledalo dok se umivaju,
i riču dok pljuju u vedro
ispod umivaonika.

Zato i hoću da podelimo bez ikog
ovu poslednju krišku ćutanja
i sažvaćemo je
svako nad svojim krilom
halapljivo
i gladno.

Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
ova mala čekaonica
između lutanja
i lutanja?
Presedećemo još koji nestrpljivi sat,
a onda,
prvim jutarnjim vozom otputovati iznenadno.

Raduj se...

Ovo je meni prišapnuo persijski pesnik Saadi:
„Bio sam jednom nesrećan što nemam
cipela. Onda, prolazeći pored vrata džamije
u Damasku, videh čoveka koji nema
noge.“
Raduj se što si živ, sine moj. Mnogi uopšte
nikad nisu ni rođeni.

Svako na svetu ima po jednu dužnost koju
nikada nije imao niko drugi. Odgonetaj
je odmah. Nemoj da dočekaš godine, da
staneš nasred sveta i pitaš: šta ću biti?
Najteža zagonetka je detinjstvo, ali ono
jedino ima odgovor.

Raduj se što si dete. To je velika stvar. I
ponavljaj u sebi, ponavljaj jednu jedinu
ozbiljnu opomenu među svim igrama:
„Stići će samo onaj koji ide.“

„Vojvodina“ Mike Antića...

U izvođenju Mire Banjac...

Parafraza XXIV

Violine, violine,
pa u mozgu nešto sine.

Pa se dižem iz prašine,
u visine, u visine.

Nek suza iz oka mine.
Pitom sam od divljine.

Violine, violine.

Jer će uvek posle...kiše biti nama jedno...sunce...

Kad sunce sija
mi plačemo kao ludi,
jer će uvek posle jednog sunca
biti nama jedna strašna kiša.

Kad kiša pada
mi pevamo kao ludi,
jer će uvek posle jedne kiše
biti nama jedno lepo sunce.

Posle dobrog uvek dođe loše,
jer nikad nam ništa bolje
nije bilo iza najboljeg.

Posle lošeg mora doći dobro,
jer nikad nam ništa gore
nije bilo iza najgoreg.

Elektronsko prelistavanje...

U svetskoj dečijoj digitalnoj biblioteci elektronski možete prelistati sarajevsko izdanje Plavog čuperka iz 1973. godine (biblioteka Lastavica) sa nežnim ilustracijama Miće Mihajlovića, kao i knjigu Plavi čuperak u Garavom sokaku JRJ-a iz 2002. godine (ilustracije: Miomir Tomić). Iste ove stranice uz mnoge lepe knjige drugih autora nalaze se i u Srpskoj dečijoj digitalnoj biblioteci.

Samo jednom, u trenutku, do kraja...

Mala zmija iz sebe zrači smrtni strah.
Ima ga toliko ogromno,
da ga prenosi kao pucanj
na žabu.

Ko ima suviše straha u sebi,
hipnotisaće protivnika.
I umiraće svaki put još po malo
sa svakom svojom novom žrtvom,
jer nema hrabrosti za jednu jedinu
veliku smrt.

Heroji umiru samo jednom,
u trenutku,
do kraja.

Ko se nikada ne usudi...

Ko se nikada ne usudi, taj nikada nije ni živeo.
(Kod Ređepa, Boro Drašković i ja, povodom Brakusija: «Ko više nije dete, taj je umro». Telegram meni telefonom. 1986.)

„Mati moja Melanija...“

Mikina majka Melanija proslavila je nedavno 100. rođendan. Članke o tom događaju možete pročitati ovde (sedmi članak odozdo) i ovde.

Pesma za nas dvoje

Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Čupa drveću žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je već bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajući prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.

Oktobarski intermezzo

Kosmonautska pesma

Ja ne znam kako to drugi sa tatom razgovaraju,
al` mi smo dva muškarca,
– mi sve muški i rešimo.
Gledamo se u oči.
duše se širom otvaraju.
Iskreni smo kad valjamo.
Iskreni i kad grešimo.

Jer nikog drugog nemam sem tate, da mu kažem
sva ova zla i dobra što lome u meni kosti
i vrlo malo mi nude,
a sve od mene traže,
tvrdoglavog
i nežnog
na raskršću mladosti.

Dosta je ma i toliko: jedna šetnja uz reku.
Dosta je ruka u ruci: tako se samoća leči.
Istina, katkad kroz osmeh i neke suze poteku,
a nekad,
opet,
sve brige okopne i bez reči.

Ali dobro je tako!
Dobro je što se setimo
da od života ukrademo dve-tri sospstvene tajne.
I čini ti se: mi šetamo,
a ja i tata letimo
po nekom našem svemiru u visine beskrajne.

Imamo svoje komete i mrtvu prašinu zvezda.
Imamo svoja sunca.
Planete.
Magline blede.
Mi smo dva kosmonauta što su brži od svetlosti
mada se lagano gegaju kraj reke niz drvorede.

Istine se pred nama ljušte i same otvaraju.
Iskreni smo kad valjamo.
Iskreni i kad grešimo.

Ja ne znam kako to drugi sa tatom razgovaraju,
al` mi smo dva muškarca,
pa sve muški i rešimo.