Otišao sam,
eto,
a vi oprostite za jedan mali
zeleni san,
natrunjen mnoštvom zubatih,
a u pijanstvu i krezubih,
zvezdanih zalogaja
i mrva.
Bio sam nekad kristalno,
a nekad čađavo inje
iznad proklijale oranice.
I samo sam se u želje
do besvesti razumeo.
Pod zavojima ove bunovne
i posečene svakidašnjice
sačuvao sam dva oka:
čas dva blistava sunca,
čas dve vrtoglave ranice.
Čas dva papirića neba
zalepljena tek ovlaš
poljupcem ispod obrva.
Drukčije nisam umeo.
Posebno mi je čast,
ja vas u to uverevam,
izuzetno sam počašćen
što sam umeo kao ja,
a nisam kao drugi umeo.
