Svetlosne reklame

Poštovanje njihovoj lakomislenosti
od ljubičaste duše
i staklene sluzokože.

Nije baš svako umeo
da u olujnim noćima,
dok ga razbijaju ledom
i komadima crepa

živi poslednji put
i umre poslednji put
namigujući.

Parafraza XX

Srneći reći. Srneći.
Šta mi to znamo o sreći?
Sa suncem u sumrak leći.
Sa rekom u zoru poteći.
Šume za drugove steći.
Na mećavama se peći.
I biti u sebi sve veći.
Ali sve to mirno. Srneći.

Doručak s đavolom II

Za ovaj film, Miroslav Antić je na festivalu u Puli 1971. godine dobio Zlatnu arenu za scenario.

Doručak s đavolom I

Povodom filma, Antić je izjavio:

„Meni je veoma stalo da dokažem da Vojvodina nije samo Lala sa parčetom hleba i slanine u ruci! Ti, ljudi, Vojvođani, sudarili su se na ovom tlu sa dvema nevoljama, pre svega, sa prirodom i sami sa svojim uverenjima... Ja ne pravim film o otkupu, nego mi je otkup samo okvir, a slika su ljudi. Ne pravim film ni o poplavama iako su i one svojevrsni okvir. Na jednoj strani je priroda, na drugoj čovek...“

Čaraju vatre tuđim rukama...

Ovako sam to čuo. Valjda od Parandovskog.
Taj Poljak divno poznaje sve naše nedoumice.
"Ne misli gotovim mislima i ne osećaj gotovim
osećanjima."

Ima i takvih, koji nisu ni pokusali da budu viđeni
na raznim mestima u jednom istom trenutku,
onako kako mi to umemo.
Niti da budu nevidljivi, shvataš li?
Zamisli takav svet.

Oni ne uče ljubav na sebi, već na drugima.
Oni govore misao, a retko misle govor.
Čaraju vatre tuđim rukama i svećom traže sunce.
Mrežama vade vodu.
I ne poštuju pitanja koja sebi još nikad nisu postavili.

Umesto da se potrude da razumeju i nerazumljivo,
da vide i nevidljivo i čuju i ono što je
nemo,
da prolaze kroz zidove kao kroz godišnja doba,
kao kroz blizu i daleko, onako kako mi to
umemo,

umesto da izvade crtež iz knjige, da ga stave
u dlan i odvedu u šetnju, ili da nacrtaju na
ruci sat i da to bude tačno vreme njihovoga
života,
evo šta oni rade:

čim počne novi dan trče da kupe novine i traže u njima horoskop.
Traže da vide sudbinu.
Veruju proročanstvu znaka u kojem su rođeni.
A odrasli su, uglavnom, odaću ti i to,
rođeni samo jednom i samo jedanput žive i samo jedanput će umreti.
Sad vidiš kakav je to svet.

Potražiću te na tom putu...

Zar se nikad ne upitaš:
da li,
ovako privremeni,
ne prisustvujemo građenju jednog novog sveta,
koji,
rasparčan u svima nama,
iskonski ružno teži da se ponovo spoji
u raniju celinu?

Hoćeš li da se nađemo
kroz devet miliona godina
u nekoj budućoj maglini
na putu ka sazvežđu Sirijus?
Ja to već odavno nisam bila.

U redu,
(...)
kažem shvativši konačni smisao poraza.
Naći ćemo se.
Kroz devet miliona godina.
Potražiću te na tom putu.
I ja to već odavno nisam bio.

Svako mora naći središni put i pravu meru svog sna...

Nikada veliki svitac ne bi priznao
da se samrtno plaši svoje izluđujuće vere.

Dok iz pripitomljene paprati i ljutih kupinjaka
panjevi natrulim isparenjima dahću katran i otrove,

on sebi zastire ležaj između ničega i ničega
i u svom učaurenom neumeću ponavlja kao molitvu

fosilnu opomenu da svako mora naći
središni put i pravu meru svog sna.

I dotrajao tako do sipljivih odricanja,
sa nemom žaruljom uma i krtim vidom od sadre,

hrče usahlim usnama obeznađenu svoju žuč
i ne priznaje čak ni sebi da ovde vekovi strašno kasne.

Spasenje od spostvenih zabluda...

Sloboda nije deoba pojedinca od mnoštva, bežanje u samoću i nesputanost stvaranja. Sloboda, to je spasenje od svojih sopstvenih zabluda.
(Kod mene u ateljeu, 1975.)

Ili nemoj ni počinjati...

Ne ispijaj čašu sitnim gutljajima.
Kad počneš, posrči do dna, ili nemoj ni počinjati.

Ne piši sitnim slovima.
Ne pravi male figure.
Čim negde vidiš ogromnu praznu ravnicu,
stani pred nju i smišljaj kako da sazidaš planinu.

Pokušaj svak put
da izgovoriš po jedno: jeste.

Ko se usudi da kaže posve sigurno: nije,
taj mora biti da ima u rukavima dokaze
o nečem toliko malom da mu se ništa ne može oduzeti,
a u isti mah velikom da mu se ništa ne može dodati.

Taj mora biti da ima u rukama znanje
o nečem celom.

Ako misliš da je srce...

Svi imaju usred grudi
nešto čime žive.
Neko ima crven cvet,
neko ima slatku pčelu.
Neko sunce, neko potok,
ili šaren propeler.
Svi imaju usred grudi
neko lepo srce.
Ja ukrala jedan sat
i sakrila pod rebra.
Da ne budu grudi prazne.
Da ne duva kroz njih vetar.
Da ja imam nešto živo
unutra.
Lepo možeš da ga čuješ
kako kuca pod košuljom.
Ako misliš da je srce
- varaš se.
Srce mi je u petama
od kad sam se rodila.

Ej, da mi je tebe sresti...

Ej, da mi je niz aprile
tebe sresti.
Ej, da mi je da izludim,
a bagrenje rascvetano.
Ej, da mi je golih grudi,
sa košuljom poderanom.

Ej, da mi je da te ljubim
slab od ropca,
jak do krika
kad zabole zdravi zubi
harmonika.

Ej, da mi je u proleću
u milion vrelih boja.

Ej, umreću bos po cveću.
Samog sebe razboleću.
Ej, devojko, dušo moja.

Prilažem jednu belu tek procvetalu suzu...

Šefe,
molim vas, dole poštovanu šapku!
Pomislimo na duge.
Poklonimo se gologlavi budućoj kiši.

Evo, raskriljujem svoj zakovani zagrljaj.
Daljina se presijava kao krvoproliće.

Razdrljio sam revere.
Nateraću ja vetrove
da promuknu dok reže.

Prilažem jednu belu
tek procvetalu suzu
za venac svima koje se noćas rastaju,
usijani kao horizonti kad sviće
i ošamućeni do zuba od - ravnoteže.

Šefe,
ako boga znate, šefe
kad polazi poslednji voz
iz naše izgužvane kože?

Može li,
umesto novcem,
da vam se plati ovim cvećem?

U redu,
napišite mi dve karte
dokle se za jedan buket
u dva suprotna pravca može.

Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad poleće moj voz?
Kad u nebesa polećem?

Mornarski 22. Memorijal „Miroslav Antić“

Pomalo okasnela vest... Ipak... Autorka bloga nije bila u mogućnosti da poseti tradicionalni Memorijal u Mokrinu, pa može samo da postavi linkove ka člancima posvećenim toj temi...
Glas javnosti
Virtuelno selo Mokrin

Julski intermezzo

A lepo ste se mogli sresti...

Pronađes negde nekakvog Mišu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronađeš drugare nalik na sebe
i staneš tako i ne veruješ
da ima neko kao ti - isti,
baš isti na ovom drukčijem svetu.
I ništa ne mora da se kaže.
Sve se unapred zna i razume.
Možda te neke Mire sad traže.
Mozda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.
I ne znaš koliko kao ti - takvih
večeras ponovo nekog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti - istih
za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti - divni
samoćom svoje dane razblažili.
A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potražili.
I pođeš u život s pogrešnim nekim.
Drukčijim nekim.
Nekim dalekim.
A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja
jos uvek samo tebe sanja.

Ovo što kuca u meni nije srce...

...danas kad uzalud tražim svoje srce, ja vidim da ga nemam, jer odavno sam ga podelio nekakvim morima, rekama, okeanima i barama, ko zna kakvim kitovima, crvenperkama, ajkulama i somovima. Ovo ovde što kuca u meni nije srce, nego reka, jedna žilava reka što teče protiv svih i nikom ne dozvoljava da me pomakne.

Unutrašnjost okrenuta ka spolja...

Više me uopšte ne čudi što nebo staje u baricu, a zemlja u sebe ne staje. U neki komadić sebe. To me je i naučilo da umem da obuhvatim, ali da pristanem pri tom da i sam budem obuhvaćen. To je ta jedina umetnost čija je unutrašnjost okrenuta ka spolja.
Ko nauči da želi, taj će me odmah razumeti. (Mostar, 1974.)

Besmrtna pesma

1.
Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.

2.
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budeš odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.

3.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su početak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

4.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Dvadeset i jednu godinu posle

24. jun 1986.

U popodnvenim vestima govore o tome da ja Antiću danas uručena nagrada Jovan Popović za životno delo.
Večeras, međutim, negde pre pola osam, javila Boba Latinović, kratko: „Mika je umro. Dođite!“
Na onom dugom, niskom stolu, za kojim je sedeo, ležao je podvezane brade, vezanih ruku, no nekako veoma prirodan, kao zaspao. Imao sam utisak da će se sad prenuti, progovoriti i ispraviti neki akcenat u stihu koji sam tek bio izgovorio.
Na postamentu za Soldatićevu skulpturu video sam još onu novu kožnu kravatu koju je i jutros bio vezao. Za Jovana Popovića.
Vest o smrti se raščula. Neko je uključio televizor, i na ekranu, u slaboj montaži, između sjajnih Latinovićevih kadrova iz filma o Antiću, neki ljudi, kao naišli odozdo, ali ne sa neba, ne sa neke druge planete, nešto su nesuvislo govorili, sedeo sam podalje, nisam baš sve razaznavao, ali dva lika sam uočio dobro. Prvi je nešto govorio iznad glava, drugi je bio sed, samozadovoljno se smešio, dobio je, eto, šansu. Neko je, srećom pogasio televizor.
Već uveliko iza ponoći otvoreno je pismo, adresovano Dudi, iz komšiluka, koje je apsolutno potvrdilo njegovu želju da izmakne malenim zamkama banalnih govora i oveštalih posmrtnih slova:
Dudo,
kad me iznose, neka pročitaju „Besmrtnu pesmu“. A kad me pokopaju neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira „Piro manđa korkoro“. Niko ne sme da mi drži govor.
M. Antić

Balada o nama

Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgaziće moju tršavu glavu i razliti pločnicima. Razbiću čelo o bandere i sva ću pluća izjecati i izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi noktima, koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po ivicama polako počinje da truli.

Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće dečaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.

Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove sestre u bolnici. Dezinfikovaće smisao tvoga osmeha na čaši iz koje si pila lekove. Obrisaće novinama reči koje si mi govorila kroz prozorsko staklo. I sve će svesti na brutalno.

Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u oblicima moga sna i jave, koje će sažaljevati ili nepoznavati ljudi u prolazu.

Sve ću kuće ocrniti katranom i tući one koji ne umeju da nariču kad se spomene tvoje ime. Jer laž su priče o novim sastancima, laž sve uspomene i posete rodbine nedeljom po podne. Nikada se više nećemo naći.

Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje će mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak. I sve lepo će s tobom umreti.

I svakog proleća krovovi će dugo plakati suzama okopnelog snega.










Ballada o nas

Jeśli odejdziesz, szeroka szara stopa miejskiego nieba przygniecie moją zwichrzoną głowę i stratuje na bruku, rozbiję czoło o latarnię, wyszlocham i wyjęczę płuca, zerwę koszulę i skórę z piersi paznokciami, czarnymi jak liście butwiejące na krawędziach,

bo wszystko mi ciebie przypomina, na rogach ulic będą sprzedawać smak twojej krwi wraz z jeżynami,

ciepło twojego łóżka wypiorą pielęgniarki w szpitalu, zdezynfekują sens twojego uśmiechu na szklance, z której piłaś lekarstwa, wytrą szmatami słowa, które mi powiedziałaś przez szkło okienne, i wszystko powróci do trywialności,

jeśli odejdziesz, zabierzesz mnie ze sobą, a siebie zostawisz w kształcie mojego ubrania, któremu będą współczuć i które nie będzie poznawać znajomych.

Wszystkie domy poczernię smołą i bić się będę z ludźmi o płacz na dźwięk twojego imienia,
bo kłamstwem są bajki o spotkaniach po odejściu, kłamstwem wszystkie wspomnienia i odwiedzanie rodziny, w niedzielę po południu, kłamstwem wszystkie pomniki, bo nigdy już więcej nie spotkamy się,

zostanę sam pod świdrem lampy na suficie, która mi się wwierci w potylicę, i wszystko umrze,

a każdej wiosny dachy długo płakać będą łzami topniejącego śniegu.

(Preveo na poljski: Julian Przyboś)

Večni i privremeni

Večan je samo onaj ko nema pojma šta je kalendar, sat i istorija. Privremeni su izmislili vreme.
(Pred Puškinovim spomenikom, Moskva, 1974.)

Junski intermezzo

Platiti izlaz

Hteli ste silom da me naterate
na vaš preživeli način kretanja.
Način kretanja tvrdih i sporih stvari.

Grlili ste me,
a ipak niste znali gde sam.
U tom očajničkom neznanju,
tražili ste da odredite svoje mesto u meni.

Jedno je: platiti ulaznicu,
a drugo: platiti izlaz.

Ko uđe, a ne ume da iziđe,
nije trebalo ni da se bavi kretanjem.

Moje sutra je pradavno započelo

Moji su preci dojahali ovamo sa Avarima i Hunima.
I pripremali put.

Ja sam te ritmove igrao već jednom u budućnosti.

Pakleni ritam vetrova.
Pakleni ritam pokolja.
Pakleni ritam puzanja.
Pakleni ritam stojanja.

Ja imam pravo da objašnjavam pokret.

Jer moje sutra je davno,
pradavno započelo.

Beskraj i zvezdano nebo...

Mika: Zmaj je imao teleskop. I ja imam tu spravu. Zmaj nije njome „privlačio“ s onog kameničkog vidikovca bečke lađe, koje su plovile ka Zemunu, nego zvezde. Meni su, opet, zvezde bliže nego ikad. Nosim u sebi beskraj, kao i zvezdano nebo nad ulicom Mihaila Babinke.

Strašno rastegljiva dubina...

Slika je strašno rastegljiva dubina. Kako on to ume da veže boju i moje disanje?
(Atelje Miće Mihajlovića, 1978.)

Nemoć svih divljih...

Ako hoćeš da pobediš divlju zver,
kaže klovn,
ne govori joj režanjem ili urlikom.
Ne laj na lava
i ne rokći na krokodila.

Pevaj im.
Šapući.
Tepaj im jezikom ptica
ili jezikom dece.

Čim čuje jezik risa
- ris kolje.
Čim čuje jezik tigra
- tigar razdire.

Nemoć svih divljih je u tome
što nasedaju drugom načinu izražavanja.

Borac snage se plaši tuđe vrste.
Klovn je borac iz plemena izbezumljene smejurije.
Ukrotitelj.
I šarlatan.
On pobeđuje neozbiljnošću.

Zubi su mekši od usana.
Čuvaj se poljupca
i budi na oprezu.

Zubi ujedu za trenutak.
Poljubac za ceo život.

Čak ni vetar...

Danima sam putovao tamo kod vas. Poenkad sam se pravio da mi je svejedno. Ostavljao sam vam neke sitnice pred vratima. Pola čašice konjaka. Ili ono lišće. Možda niste razumeli. Ali svakako znate da to nije mogao biti niko drugi sem mene. Čak ni vetar.

Svetlost sa fantastičnim talentom ubrzanja

Velike prisutnosti nisu uvek i velika trajanja.
Velika stvaranja nisu uvek i velika ostvarenja.

Strpljivim odučavanjem od imitiranja
prave se krila da bi se postigla nezavisnost.

Letenje je vrhunac nezadovoljstva,
ali nezadovoljstva sobom, a ne drugima.

Ko uspe da ume da neće i ono što mora da hoće,
uspeo je da otkrije i savršenu pokretljivost.

Pokretljivost stvaranja.
Stvaranje poezije.

A poezija je po hemijskom sastavu svetlost
sa fantastičnim talentom ubrzanja.

Gorka pesma

Moj tata i moja mama
nikada nisu imali
sedam, deset, jedanaest,
ili trinaest godina.
Oni su odmah rođeni
namršteni i nervozni,
sa bezbroj otužnih svađa
i sitnih prebacivanja.
Oni su, čim su prohodali,
počeli da se sapliću.
I čim su progledali,
odmah su bili kratkovidi.
Zato posmatraju život
očima rođaka, suseda,
očima dnevnih listova,
očima vesti na radiju,
očima tuđih navika
i tuđih običaja.
Očima tuđe pameti.
I čim su progovorili,
progunđali su i, potajno,
počeli među bebama
da ogovaraju život.
I sad ga ogovaraju.
Znaju sve pravde i nepravde
i večito isteruju
nekakve svoje istine
u zadihanoj želji
da objasne, da poprave,
da spasu ovaj svet.
A nevolja je u tome
što svet uopšte i ne zna
da oni u njemu postoje.
Moj tata i moja mama,
jednostavno, ne umeju
nijednu stvar da shvate
neozbiljno i luckasto
kao patkasto geganje
meseca iznad krovova,
kao skakutanje drveća
na jednoj nozi duž drumova
i namigavanje svetiljki
i reklama kroz noć.
Pa su im zato i pobegle
najlepše detinje godine
kao srebrne ribe
iz sporih, nespretnih ruku.
Njima je čvornovat i drven
svaki trenutak života.
I nezgode i ljubav.
I crna kafa i pletivo.
I oni sve ređi izlasci
u pozorište i bioskop.
I svakodnevne jurnjave
na tamo neki posao.
Slušam iz druge sobe.
Pa oni čak ne umeju
prirodno ni da se svađaju,
nego se stalno ponavljaju
kao da su pre toga
napamet uvežbavali
jedan te isti bes.
I bojim se, na kraju,
kad budu umirali,
veštački će i vrištati,
kao da su pre toga
dugo nameštali usta
i uvežbavali strah.
Moj tata i moja mama
nikada nisu bili
bezbrižna, bucmasta deca.
I meni ih je ponekad
tako iskreno žao
što nikad neće shvatiti
da jedna nađena krpica
može u našim glavama
da liči na balsku haljinu.
Da jedna stara stolica
na kojoj se klimatamo,
može divno da zameni
sve avione i brodove.
Da šaka peska, kad hoćeš,
vredi više od pustinje.
I malo vode na dlanu
više od okeana.
A neprekidno ponavljaju,
stalno mi isto ulivaju
u ovu tršavu glavu
i teraju me da verujem:
jedno je biti stvoren,
a drugo - biti ostvaren.
Postoje roditelji
koji od dece zahtevaju
da ih u svemu naslede
i jednom, kad odrastu,
da sasvim na njih liče.
Ja hoću da ličim na sebe.
Ako mi se to nudi:
da budem kao oni,
nikad se neću ostvariti.
Ostaću stalno započet.
Čak i kad su najsrećniji,
ja vidim kako su nesrećni.
Valjda im zato i opraštam.
I još ću im opraštati.
Jedino nikada neću
umeti da se ne naježim
kad se rukuju mlitavo.
Ko se mlitavo rukuje,
znači da mlitavo misli
i da mlitavo vekuje.
I neću im oprostiti
što su potrošili godine
a nisu doznali zašto su
došli na ovaj svet.
Živeti ne znači: biti.
Desiti se. Postojati.
Živeti znači: nadživeti.

Putevi

A to sa putevima i njihovim dosezanjem, to je najgora prevara. Put koji nije pogrešan, nije uvek i pravi put. (Buhara, Azija, 1971.)

Ureži svoju ljubav...

Ako hoćeš da digneš
spomenik svoje nade,
ne piši ljubavna pisma.
To samo smušeni rade.
Ko, kome, čime da piše
kako se večnost diše?
Pisma se pišu tajno,
a čitaju javno.
I svima ispadne smešno
to što je tebi ljubavno.
Uzmi ti oštru britvu
pa nekom maleckom boru
ureži svoju ljubav
u nežnu mirisnu koru.
Borovi su stražari
i najbolji čuvari.
Oni su pisma za večnost
i živi spomenari.

„Sad je o filmu reč“

Mika: Volim Andreja Tarkovskog i Luisa Bunjuela. Često, međutim, gledam Brus Lija, avanturističke filmove. Svejedno, uprkos ljubavi za Rubljova, koji se isto zove Andrej kao i Tarkovski, moj Doručak sa đavolom, ipak je, sve u svemu pamtio moj roman Sveti vetar. A to je isto kao da sam snimio film po Uzoranoj ledini Mihaila Šolohova. Ne zaboravi, međutim, da je Tarkovski rekao kako u jednom zrnu haiku poezije, koju piše moj prevodilac, sjajni prevodilac Aleksandar Nejgebauer*, može da stane čitav kosmos!

* Aleksandar Nejgebauer (1930-1989), prevodilac, književni kritičar, profesor engleske i američke književnosti, objavio prvu jugoslovensku knjigu haiku pesama (Haiku), preveo na engleski Mikin Mit o ptici

Sve one ergele konja...

Nikad nemoj da kukaš nad izgubljenim životom. Možda ga nisi ni živeo sasvim, do poslednje ljuske. Jer ne može se izgubiti neka stvar koju nemaš.
Probaj da izgubiš, recimo, more koje ja sanjam. Ili probaj da izgubiš sve one ergele konja koje sam izmislio da bih izdvojio sebi dva najbelja, najbesnija. Izgubi ako možeš vizije kojima crtam svoje dane u vremenu, dok nevidljivo rastem i kidam sa sebe suvišno.
Jedno je: umeti primiti, a drugo: umeti tegliti! Jedno je: umeti imati, a drugo: umeti dodati.

Kao bašta...od aprila do septembra

Ne razumem se ja
u ovo kamenje što miruje,
i to mi je sva krivica.
Možda sam samo zbog ljuljaški
imao obraza da ostanem
ovom svetu u gostima.

Šta inače da radim,
ovako divno pogrešan
sa ovih milijardu ptica
u mojoj krvi i kostima.

Možda postoji molitva
koja sve rešava
i sve prašta?

Možda i u kockama
uzidanim u drumove
zivi nekakav nemir,
neprestan
i dug?

Ali šta ćemo,
kad nas ima i ovakvih
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao bašta,

od aprila do septembra,
pa od septembra do aprila,

i onda ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo u krug.

Svemu će probati da te iz knjiga nauče

Svemu će probati da te iz knjiga nauče. Možeš
naučiti da izgovaraš laž kao istinu. Da
izražavaš kako to dolikuje, ili da imitiraš
žalost i sreću.
Da budeš privržen, ili na izgled privržen. Da
budeš hrabar, ili na izgled hrabar. Da budeš
iskreno ili pritvorno zadovoljan malim.

Da sebe ceniš toliko koliko se žrtvuješ. Da imaš
sažaljenja, ili da nemaš milosti.
Naučiće te da budes čak i pomalo darovit, tek
da bi kunjajući proživeo svoj vek.

Sve se, sine moj, može naučiti iz knjiga, osim
četiri stvari. Osim vrline nadanja,
veštine verovanja, vizionarstva budućnosti
i umetnosti strpljenja.

Nije da se hvalim... :)

Parafraza XVI

Ćuti mi, ćuti mi, ćuti mi.
Samo pre smrti ne sluti mi.

Ćutaću, ćutaću, ćutaću.
Na sveću ličim. Gutaću.

I srce prepoluti mi.
Od voska prsti žuti mi.

Sebe zapaliću ti.
Al ćuti, molim te, ćuti.

Kant je baš tako mislio

Valjda se treba ponašati onako kako je nameravao to Kant da kaže: Gledaj na život kao na dečju igru, u kojoj ništa nije ozbiljno, sem poštenja.

Možda sam ja to izvrnuo ili sam sasvim izmenio, ali jedno sam siguran: Kant je baš tako mislio.

Ušunjam se u tvoj jastuk...

Ušunjam se u tvoj jastuk
kao tišina perja,
kao tršave šiške večeri
mirisave od lišća,
od mesečine na peščanim obalama,
od uvele svežine oktobra,
- baš tako se ušunjam
i slušam,
slušam šta sanjaš.

(…)

Nikome neću kazati.
Ali hoću da znaš:
čuo sam,
čuo sam sve što sanjaš,
jer drugo ništa i ne znam
samo se u snove razumem,
kao što se kauboji razumeju u laso,
kao što se tvoj tata razume u politiku,
kao što se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.

(…)

U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produžujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produžujemo se kroz oči i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive šare ptičjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez čizama od sedam milja,
ošamućeni od bajke koja se zove detinjstvo.

Ušunjam se u tvoj jastuk
da ne znaš,
ušunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noć,
a pre no što se probudiš
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo ništa i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao poštari pisma
velikom belom kočijom
koja neću da ti kažem kako se zove,
ali sam ćeš se setiti.

Kad mašem nekom oblaku...

Ne smatram da sam uvrnut
kad ulicom razgovaram
sa kućama i drvećem
kao sa živim bićima.

Kad namigujem travi.
Kad mašem nekom oblaku.

Kao što ne smatram grešnim
što sam duboko uveren
da su sve istine lažne
osim detinjih laži.

Vozovi

Mika: U vozovima sam proživeo dobar deo života. Rani novosadski vozovi za Beograd, vozovi Francuske, vozovi sa regrutima koji ih neispavane odvode u nepoznato, vozovi do Sombora ili Subotice... I jedan voz iz kog smo, vraćajući se iz Osijeka, pre nekih trideset godina, naglo iz sna probuđeni, skakali u visoki sneg. Bila je Gajdobra! A Gajdobru i stajalište Orlovat pamte valjda svi đaci Vojvodine! Vozovi nisu samo romantika mog života. Kupe je bio moj svet! Seti se: Onda je kupe pun nekih novih gospođa beskrajno belih kao sibirski predeo...
Imao sam svoje lične vozove, kao što sam imao svoje lične ljubavi. Od braka do konjaka samo pola koraka. Od druma do ruma samo razroka šuma uma. A te korake sam, često, činio baš u vozovima ovog života. I sad čujem kako tutnje točkovi mojih vozova. Gde sam to stigao? Ne znam. Putuje jesen. Putuje luda i krivudava. Putuje niz predgrađa...

Na fotografiji: Mika Antić i Pero Zubac + dečica u vozu

Promašaj ili čarolija

Isto delo, gledano iz raznih pobuda,
može da bude promašaj ili da bude čarolija.
Ista daljina, merena raznim potrebama,
može da bude tu negde, ili da bude čak onamo.

Ista svetlost za nekoga je melem,
za nekoga opekotina.
Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgraničnost.
Ne menjaju se reči, nego njihovo značenje.

Predvečerje

U uglu trepavica ovog prastarog neba
postoji jedan zagonetni osmeh u predvečerje.

On me uverava, dok nosim teret svojih radoznalosti,
da ovo čime se bavim, makar izgledalo i besmisleno,

može da bude jedan od boljih načina
da se usnama dotakne svoj pravi mir u večnosti.

Dečaštva ne kopne...

Imam petnaest godina i ovo, što sam dečak,
to je sve čemu pripadam. To je sva moja
večnost.
Jer dečaštva ne kopne. Neću se ja izmeniti
ni kroz hiljadu godina. Onaj ko ne veruje,
neka slobodno navrati.

Videće da sam ostao, iako mnogi narodi, koji
su danas moćni, i mnoge istorije koje su
danas najglasnije,
iako mnoge časti, koje su danas najzlatnije,
neće više postojati.

Ko ne veruje, nek sačeka.

Komadić sebe

A sigurno je važno
i od svega najpreče
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš pseći,
i bude najcrnje veče,
umeti svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je i ovo,
važnije od najprečeg:
kad se toliko lepote
u sebi čuva,
i ima,
umeti da niko ne zna
bar komadić tog nečeg
spakovati u pismo
i razaslati svima.

Tako će vek tvoj biti
manje plesniv i zao.
Sa manje briga,
samoće,
plača,
straha
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao,
ličiće svet na tebe
više nego na druge.

Aprilski intermezzo

Oni drugi

Postoje ljudi koji žive pravolinijski. Stepenicu po stepenicu, pouzdano i sigurno, penju se do nekakve svoje prave mogućnosti. Postoje i oni drugi. Čas odlete u nebo. Čas ih polupane dižeš sa zemlje i lepiš.

Do okovratnika...

Ovo je pesma jedne košulje zaljubljene do okovratnika u jednu sasvim banalnu drvenu štipaljku, i glasi:
Držiš me na ovoj ljuljašci da ne okliznem. Da mi suze ispare na suncu. Zahvaljujući tebi moći ću malo da se našalim sa stokom i živinom u ovom dvorištu.
Nadimaću se. Raskopčaću svu dugmad na svom platnenom telu. Celo prepodne biću zastava koja rukavima šamara vetar i miriše na sapunicu i nebo.
Drži me čvrsto, ali nemoj da mi zavidiš. Mene popodne peglaju.
(Novi Sad, 1954., zora, Beogradski kej)

Bile su kiše, prošle su kiše...

Sunce se, eno,
kao vreteno
nad gradom vrti
i glavom klima.
Sve je u meni
danas šareno.
I u tebi je
možda šareno.
U nama svima šarenog ima.
Bila je zima.
Prošla je zima.
Tu negde, blizu
al ne znam gde je,
vetar se topli
vrti i smeje,
čupka nam kosu
i krošnje njiše.
Bile su kiše.
Prošle su kiše.
Sad sunce, eno,
kao vreteno
ispreda gradom
nešto šareno
i - miriše.

Istinski umni

Možda su istinski umni tek oni koji istrajno
i pažljivo napuštaju naviku objašnjavanja stvari?

Oni govore malo, jer nema nevažnih reči;
u svakoj treperi žiška starostavne mudrosti.

Oni govore kratko, uzdržano i oprezno,
i retko veruju drugima, a sebi ni na samrti.

Silom se ne može biti ni krilat ni darovit

Primite (...) s rezervom dokaze jednog nosoroga
da je lebdenje lakše ili teže izvodljiv posao,
makar on posvetio takvoj dirljivoj nauci
čitav svoj preozbiljni i uvaženi život.

Postoji nešto što se ne da naučiti.
Ko može govoriti lišću kako se menjaju boje?
Ko vatri da bude vrela, i izvoru da bude pitak?
Gde se to zvezda školuje da sija?
Koji nas je to učitelj uputio u disanje?

Silom se ne može biti ni krilat ni darovit.