Ne razumem se ja
u ovo kamenje što miruje,
i to mi je sva krivica.
Možda sam samo zbog ljuljaški
imao obraza da ostanem
ovom svetu u gostima.
Šta inače da radim,
ovako divno pogrešan
sa ovih milijardu ptica
u mojoj krvi i kostima.
Možda postoji molitva
koja sve rešava
i sve prašta?
Možda i u kockama
uzidanim u drumove
zivi nekakav nemir,
neprestan
i dug?
Ali šta ćemo,
kad nas ima i ovakvih
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao bašta,
od aprila do septembra,
pa od septembra do aprila,
i onda ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo u krug.
