Praznična poruka u stihu

Čudi se svemu bezazleno, kao da si se rodio prvi put. Ali ostavljaj dokaze iza sebe, oprezno kao da tu postojiš poslednji put. I voli najžešćom nežnošću, kao da živiš jedini put i nikad više.

A ti probaš i uspeš...

I odjednom sam shvatio: postoje reči
bez usana. I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga što je ispred nas,
kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti,
a ti probaš i uspeš.

Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš
i da se bojiš svetlosti.
A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto
od one lepe čarolije, od onog zlatastog
omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna
značenja svega što izgleda isto.

Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene. Mereno
od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja.

Čovek je sopstveni urlik...

Poveravanje? Poveravanje: stvarno sam strašno patio i okusio bolove, ali šta se to druge tiče? Čovek je sopstveni urlik i svoj najćutljiviji lek.
(Beočin, Stevina čarda, 1985.)

Decembarski intermezzo

Ršum o Miki

Miroslav Antej vojvođanski

Sve što on srcem dotakne
I sve što se njegovog srca tiče
U poeziju se pretvara

Nije Mika iz Mokrina samo
I nije samo iz Erdevika
On je odasvuda
Svetu izvor
Bujica dobrote
Zaludijani instrument
Na kome večnost izvija
Svetlosne melodije

A šta je Srem
Nego koleno na kome Antić ispisuje
IMA L` SREMA AKO ČUDA NEMA
I šta je čudo
Nego zemlja koja Anteju vojvođanskom
Daje snagu
Kad je dodirne rečju
Kad je mišlju pomiluje

Antić je istinu antičku
I istinu ovovremenu
Povezao stihom

Ima i živih i preživelih
Da čuju njegove poslanice
Biće i ludih i najsremskijih
Da ove poslanice vinom zaliju
Ali samo je jedna zemlja – majka
I samo je jedna zemlja – žena
I samo je jedna zemlja – sudbina
I pesnikova i ratnikova
O toj jedinoj
Miroslav Antić je najumeo da kaže
Najumniju reč

Sve što on dušom dotakne
I sve što njegovu dušu takne
U poeziju se pretvara

Premnogo staklenog umora...

Čovek sam, i slabost mi je da budem zaljubljen u svoje delo. A ipak sam joj kamenom smrskao glavu. Mojoj jedinoj ptici. Sigurno neponovljivoj, pa zato i najdragocenijoj koju sam ikada imao. Nebo se oko nje raspalo kao bolestan kristal. Otkačila se poput tega i razbila o zemlju. Ne mogu da objasnim zašto sam pomislio da su joj oči besmrtne. Drhtale su u pesku kao dva šarena klikera. Nije u njima bilo ni čudjenja, ni bola, samo premnogo umora. Šarenog staklenog umora.

Gostujući Bećković

Predivna ljubavna poema Matije Bećkovića umesto novembarskog intermezza...

Srce se nosi javno...

I ovako je rekao: „Ovo je seme ljubavi.“
Odabrao je jedno, dunuo je u njega,
protrljao ga o rukav i vide da je dobro.
Zatim ga kao značku okači o moj rever i
reče tako da upamtim: „Srce se nosi javno.“

Jedan topao san...

Pogledaj: pod oknom nebo izvrnulo dlan.

Lete trotoarima papirići jeseni
kao pregršt rumenih makova.

Tako bih želeo da ove noći svi usne
jedan topao san,
svi ovi što se mršte
i odvlače iz treće smene
umor i duše u trećerazredne sobe
svojih već zarđalih brakova,

pretplaćeni na ukus uhodane sigurnosti,
na isti ukus nežnosti i topline,
gde se istim lažima
iz dana u dan ispisuje
istovetna i bespomoćna hronika,

Gde, kad se probude,
ostavljaju samo oblike svoga tela
u vrelom zadahu posteljine
i kašlju u ogledalo dok se umivaju,
i riču dok pljuju u vedro
ispod umivaonika.

Zato i hoću da podelimo bez ikog
ovu poslednju krišku ćutanja
i sažvaćemo je
svako nad svojim krilom
halapljivo
i gladno.

Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
ova mala čekaonica
između lutanja
i lutanja?
Presedećemo još koji nestrpljivi sat,
a onda,
prvim jutarnjim vozom otputovati iznenadno.

Raduj se...

Ovo je meni prišapnuo persijski pesnik Saadi:
„Bio sam jednom nesrećan što nemam
cipela. Onda, prolazeći pored vrata džamije
u Damasku, videh čoveka koji nema
noge.“
Raduj se što si živ, sine moj. Mnogi uopšte
nikad nisu ni rođeni.

Svako na svetu ima po jednu dužnost koju
nikada nije imao niko drugi. Odgonetaj
je odmah. Nemoj da dočekaš godine, da
staneš nasred sveta i pitaš: šta ću biti?
Najteža zagonetka je detinjstvo, ali ono
jedino ima odgovor.

Raduj se što si dete. To je velika stvar. I
ponavljaj u sebi, ponavljaj jednu jedinu
ozbiljnu opomenu među svim igrama:
„Stići će samo onaj koji ide.“

„Vojvodina“ Mike Antića...

U izvođenju Mire Banjac...

Parafraza XXIV

Violine, violine,
pa u mozgu nešto sine.

Pa se dižem iz prašine,
u visine, u visine.

Nek suza iz oka mine.
Pitom sam od divljine.

Violine, violine.

Jer će uvek posle...kiše biti nama jedno...sunce...

Kad sunce sija
mi plačemo kao ludi,
jer će uvek posle jednog sunca
biti nama jedna strašna kiša.

Kad kiša pada
mi pevamo kao ludi,
jer će uvek posle jedne kiše
biti nama jedno lepo sunce.

Posle dobrog uvek dođe loše,
jer nikad nam ništa bolje
nije bilo iza najboljeg.

Posle lošeg mora doći dobro,
jer nikad nam ništa gore
nije bilo iza najgoreg.

Elektronsko prelistavanje...

U svetskoj dečijoj digitalnoj biblioteci elektronski možete prelistati sarajevsko izdanje Plavog čuperka iz 1973. godine (biblioteka Lastavica) sa nežnim ilustracijama Miće Mihajlovića, kao i knjigu Plavi čuperak u Garavom sokaku JRJ-a iz 2002. godine (ilustracije: Miomir Tomić). Iste ove stranice uz mnoge lepe knjige drugih autora nalaze se i u Srpskoj dečijoj digitalnoj biblioteci.

Samo jednom, u trenutku, do kraja...

Mala zmija iz sebe zrači smrtni strah.
Ima ga toliko ogromno,
da ga prenosi kao pucanj
na žabu.

Ko ima suviše straha u sebi,
hipnotisaće protivnika.
I umiraće svaki put još po malo
sa svakom svojom novom žrtvom,
jer nema hrabrosti za jednu jedinu
veliku smrt.

Heroji umiru samo jednom,
u trenutku,
do kraja.

Ko se nikada ne usudi...

Ko se nikada ne usudi, taj nikada nije ni živeo.
(Kod Ređepa, Boro Drašković i ja, povodom Brakusija: «Ko više nije dete, taj je umro». Telegram meni telefonom. 1986.)

„Mati moja Melanija...“

Mikina majka Melanija proslavila je nedavno 100. rođendan. Članke o tom događaju možete pročitati ovde (sedmi članak odozdo) i ovde.

Pesma za nas dvoje

Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Čupa drveću žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je već bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajući prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.

Oktobarski intermezzo

Kosmonautska pesma

Ja ne znam kako to drugi sa tatom razgovaraju,
al` mi smo dva muškarca,
– mi sve muški i rešimo.
Gledamo se u oči.
duše se širom otvaraju.
Iskreni smo kad valjamo.
Iskreni i kad grešimo.

Jer nikog drugog nemam sem tate, da mu kažem
sva ova zla i dobra što lome u meni kosti
i vrlo malo mi nude,
a sve od mene traže,
tvrdoglavog
i nežnog
na raskršću mladosti.

Dosta je ma i toliko: jedna šetnja uz reku.
Dosta je ruka u ruci: tako se samoća leči.
Istina, katkad kroz osmeh i neke suze poteku,
a nekad,
opet,
sve brige okopne i bez reči.

Ali dobro je tako!
Dobro je što se setimo
da od života ukrademo dve-tri sospstvene tajne.
I čini ti se: mi šetamo,
a ja i tata letimo
po nekom našem svemiru u visine beskrajne.

Imamo svoje komete i mrtvu prašinu zvezda.
Imamo svoja sunca.
Planete.
Magline blede.
Mi smo dva kosmonauta što su brži od svetlosti
mada se lagano gegaju kraj reke niz drvorede.

Istine se pred nama ljušte i same otvaraju.
Iskreni smo kad valjamo.
Iskreni i kad grešimo.

Ja ne znam kako to drugi sa tatom razgovaraju,
al` mi smo dva muškarca,
pa sve muški i rešimo.