Treba odrasti do deteta...

Da li je istina ono što piše u Kalevali: „Ruka
što daje, uvek je iznad ruke koja prima?“
Da li je istina ono što govore u Basri: „Ljubav
je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad
je nećeš stići. Ako joj okreneš leđa,
pratiće te.“

Neko je negde rekao i hvala mu: „Da bi se
istinski volelo, treba odrasti do deteta.“

Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek.
Nema male sreće i male bolesti. Nema
male krađe i male smrti. Nema maloga
rata niti malog poštenja. Nema maloga
prijatelja i male tajne.

Nema maloga čoveka i male ljubavi.

Jeleni i vetar

Telegrafski stubovi: krdo jelena vezalo vetar za rogove i – prisluškuje. (Pančevo, stanica Vojlovica, 1952.)

Septembarski intermezzo

Pobrkali smo snove...

Sišao sam do izvora. Devojčica se prenula
kao da vidi avet.

„Napokon ste se rodili“, reče i pokaza rukom
na moje lice u vodi. „Već danima vas tu
nalazim“.

I ja sam stajao zbunjen. Ona je videla mene,
ja sam video nju. Znači da se mi zajedno,
na istom mestu stvaramo, iz mozga ove
planine.
Zemlja nas zajedno misli.

Nisam bio uobražen kao neki dečaci u
petanestoj godini i pošteno sam priznao da
je sve to za mene teško i nerazumljivo.

Ona se nevešto osmehnu: „Pobrkali smo
snove. Sad ćemo se zameniti.
Vi meni vratite mene, ja ću vama vratiti vas“.

Prvi rođendančić

Prošlo je nešto više od godinu dana od pokretanja bloga „Miki i ostalim čudima“.

Kroz brojeve…
151 post.
77 komentara.
U proseku oko 600 poseta i 300 posetilaca mesečno.

Kroz reči…
Šašave, bosonoge, gorke, najmuškije, rođendanske, najmanje pesme...
Mnoštvo parafraza, jedna basna i jedna balada...
Promiču Odisej, Kant, Andrić, Parandovski i Desanka...
Putuje se uglavnom vozovima...
Dominantna reka je Dunav...
Nebo u svim fazama, plavo, osunčano, ozvezdano, kišno...
Nezaobilazni gospodin Vetar i gospođica Mašta...
Putevi, pravi i krivi, dostignuti i izmaštani...
Pregršt snova...
More...
Trava...
Čuperci...
...

I eto… Nastavljam i dalje da postavljam Mikine stihove, nekad manje, nekad više intenzivno, bez jasnog cilja, iz čiste ljubavi prema njihovoj neposrednosti i toplini, istinama i lažama u njima, uspomenama koje umeju da ožive...

Pozdrav svim vernim čitaocima i slučajnim prolaznicima…

Trijumfalna kapija

Grad koji nema trijumfalnu kapiju
– uopšte i nije grad.

Kako deca mogu da pohađaju školu bez toga?
Kako vojnici mogu da pođu u rat bez toga?

Kako uopšte može da postoji grad
koji nema tebe
i mene,
i jednu kapiju ljubavi
i kapiju sramote?

Bori se...

Boliš me, telo moje, boliš me.
Voliš me, punjena budalo, ne voliš me, voliš me.

Otkidam latice svetlosti da te smrt manje peče.
Prolećem kao stoleće. Kao proleće ponad tebe tečem.

Boliš me. Ne preboliš me. Razboliš me.
Razbolim te. Mrzim te. Ne prebolim te.

Gorim te. A ogoliš me. Goriš me. A ogolim te.
Volim te. Stvorim. Oborim. Ne volim. Volim te.

Otkidam lance vremena. O, veruj mi, u nas će
grunuti topovi mržnje, i u ljubav urašće.

A da li će zarasti to more ljubomore? Moli me.
Otvori se. Bori se. Borim se. Ne preboli me.

Jedan beli gest

U redu, rekoh. Poznao sam vas, ptico.
Sad vidim da vas nisam stvorio hotimice,
niti mi se vaš izvanredni oblik iznenada dogodio.

Vi ste nešto od mene samog, lepa ptico,
i vraćeni ste mi sasvim prirodno,
kao što su mi, kad sam rođen,
polako vraćeni zubi,
čvrstina pršljenova, radoznalost, ili dar govora.

Vi ste vrhunac kretanja. Mog i vašeg.
Zanemarivanje vremena. Mog i vašeg.
Sažetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest.

Avgustovski intermezzo

Svetlosne reklame

Poštovanje njihovoj lakomislenosti
od ljubičaste duše
i staklene sluzokože.

Nije baš svako umeo
da u olujnim noćima,
dok ga razbijaju ledom
i komadima crepa

živi poslednji put
i umre poslednji put
namigujući.

Parafraza XX

Srneći reći. Srneći.
Šta mi to znamo o sreći?
Sa suncem u sumrak leći.
Sa rekom u zoru poteći.
Šume za drugove steći.
Na mećavama se peći.
I biti u sebi sve veći.
Ali sve to mirno. Srneći.

Doručak s đavolom II

Za ovaj film, Miroslav Antić je na festivalu u Puli 1971. godine dobio Zlatnu arenu za scenario.

Doručak s đavolom I

Povodom filma, Antić je izjavio:

„Meni je veoma stalo da dokažem da Vojvodina nije samo Lala sa parčetom hleba i slanine u ruci! Ti, ljudi, Vojvođani, sudarili su se na ovom tlu sa dvema nevoljama, pre svega, sa prirodom i sami sa svojim uverenjima... Ja ne pravim film o otkupu, nego mi je otkup samo okvir, a slika su ljudi. Ne pravim film ni o poplavama iako su i one svojevrsni okvir. Na jednoj strani je priroda, na drugoj čovek...“

Čaraju vatre tuđim rukama...

Ovako sam to čuo. Valjda od Parandovskog.
Taj Poljak divno poznaje sve naše nedoumice.
"Ne misli gotovim mislima i ne osećaj gotovim
osećanjima."

Ima i takvih, koji nisu ni pokusali da budu viđeni
na raznim mestima u jednom istom trenutku,
onako kako mi to umemo.
Niti da budu nevidljivi, shvataš li?
Zamisli takav svet.

Oni ne uče ljubav na sebi, već na drugima.
Oni govore misao, a retko misle govor.
Čaraju vatre tuđim rukama i svećom traže sunce.
Mrežama vade vodu.
I ne poštuju pitanja koja sebi još nikad nisu postavili.

Umesto da se potrude da razumeju i nerazumljivo,
da vide i nevidljivo i čuju i ono što je
nemo,
da prolaze kroz zidove kao kroz godišnja doba,
kao kroz blizu i daleko, onako kako mi to
umemo,

umesto da izvade crtež iz knjige, da ga stave
u dlan i odvedu u šetnju, ili da nacrtaju na
ruci sat i da to bude tačno vreme njihovoga
života,
evo šta oni rade:

čim počne novi dan trče da kupe novine i traže u njima horoskop.
Traže da vide sudbinu.
Veruju proročanstvu znaka u kojem su rođeni.
A odrasli su, uglavnom, odaću ti i to,
rođeni samo jednom i samo jedanput žive i samo jedanput će umreti.
Sad vidiš kakav je to svet.

Potražiću te na tom putu...

Zar se nikad ne upitaš:
da li,
ovako privremeni,
ne prisustvujemo građenju jednog novog sveta,
koji,
rasparčan u svima nama,
iskonski ružno teži da se ponovo spoji
u raniju celinu?

Hoćeš li da se nađemo
kroz devet miliona godina
u nekoj budućoj maglini
na putu ka sazvežđu Sirijus?
Ja to već odavno nisam bila.

U redu,
(...)
kažem shvativši konačni smisao poraza.
Naći ćemo se.
Kroz devet miliona godina.
Potražiću te na tom putu.
I ja to već odavno nisam bio.

Svako mora naći središni put i pravu meru svog sna...

Nikada veliki svitac ne bi priznao
da se samrtno plaši svoje izluđujuće vere.

Dok iz pripitomljene paprati i ljutih kupinjaka
panjevi natrulim isparenjima dahću katran i otrove,

on sebi zastire ležaj između ničega i ničega
i u svom učaurenom neumeću ponavlja kao molitvu

fosilnu opomenu da svako mora naći
središni put i pravu meru svog sna.

I dotrajao tako do sipljivih odricanja,
sa nemom žaruljom uma i krtim vidom od sadre,

hrče usahlim usnama obeznađenu svoju žuč
i ne priznaje čak ni sebi da ovde vekovi strašno kasne.

Spasenje od spostvenih zabluda...

Sloboda nije deoba pojedinca od mnoštva, bežanje u samoću i nesputanost stvaranja. Sloboda, to je spasenje od svojih sopstvenih zabluda.
(Kod mene u ateljeu, 1975.)

Ili nemoj ni počinjati...

Ne ispijaj čašu sitnim gutljajima.
Kad počneš, posrči do dna, ili nemoj ni počinjati.

Ne piši sitnim slovima.
Ne pravi male figure.
Čim negde vidiš ogromnu praznu ravnicu,
stani pred nju i smišljaj kako da sazidaš planinu.

Pokušaj svak put
da izgovoriš po jedno: jeste.

Ko se usudi da kaže posve sigurno: nije,
taj mora biti da ima u rukavima dokaze
o nečem toliko malom da mu se ništa ne može oduzeti,
a u isti mah velikom da mu se ništa ne može dodati.

Taj mora biti da ima u rukama znanje
o nečem celom.

Ako misliš da je srce...

Svi imaju usred grudi
nešto čime žive.
Neko ima crven cvet,
neko ima slatku pčelu.
Neko sunce, neko potok,
ili šaren propeler.
Svi imaju usred grudi
neko lepo srce.
Ja ukrala jedan sat
i sakrila pod rebra.
Da ne budu grudi prazne.
Da ne duva kroz njih vetar.
Da ja imam nešto živo
unutra.
Lepo možeš da ga čuješ
kako kuca pod košuljom.
Ako misliš da je srce
- varaš se.
Srce mi je u petama
od kad sam se rodila.

Ej, da mi je tebe sresti...

Ej, da mi je niz aprile
tebe sresti.
Ej, da mi je da izludim,
a bagrenje rascvetano.
Ej, da mi je golih grudi,
sa košuljom poderanom.

Ej, da mi je da te ljubim
slab od ropca,
jak do krika
kad zabole zdravi zubi
harmonika.

Ej, da mi je u proleću
u milion vrelih boja.

Ej, umreću bos po cveću.
Samog sebe razboleću.
Ej, devojko, dušo moja.