Ovo je pesma jedne košulje zaljubljene do okovratnika u jednu sasvim banalnu drvenu štipaljku, i glasi:
Držiš me na ovoj ljuljašci da ne okliznem. Da mi suze ispare na suncu. Zahvaljujući tebi moći ću malo da se našalim sa stokom i živinom u ovom dvorištu.
Nadimaću se. Raskopčaću svu dugmad na svom platnenom telu. Celo prepodne biću zastava koja rukavima šamara vetar i miriše na sapunicu i nebo.
Drži me čvrsto, ali nemoj da mi zavidiš. Mene popodne peglaju.
(Novi Sad, 1954., zora, Beogradski kej)
Mika: Ja sam bio mornar. Bilo bi logično da sam napisao i pesmu o moru, kao što imam pesmu i o Vojvodini. Ni kao dete, ni kao mladić, nisam video more. Dobrovoljno sam se javio ranije da idem u vojsku, da bih mogao da biram, da odaberem mornaricu, da dođem na more. Putovali smo putničkim vagonima, čitav voz je bio pun regruta, negdje oko Kaštela neko je viknuo: „More!“ Svi regruti su bili sa kopna, kontinentalci, i svi su se nagnuli na prozore da vide to famozno more. Zakrčili su sve prozore prema moru, tako da je meni preostalo da gledam na drugu stranu. I šta sam tu video? Video sam kamen i malu njivu crvene zemlje. Kameni zid, još. Nešto zeleno, i nešto maleno crveno. Onda smo opet prolazili pored druge takve njive, ograđene debelim zidovima, njive u kamenu. Za mene bar, to je bilo more. Ta njiva u kamenu.
Sad imam odgovor kako se stiže
samome sebi malo bliže,
unutra negde gde su nam kosti
zlatne od ludosti
i od mladosti.
Sad imam odgovor kako da ronim
duboko u svoje bistro oko
i da duši nežno zazvonim
i volim
i verujem duboko.
Dublje od svetlosti.
Dublje od Svemira.
Dublje od svojih tajni i nemira.
Dublje od svoga najdubljeg sna.
Dublje od svoga najdubljeg dna.
1999. godine UNESCO je 21. mart poglasio svetskim danom poezije. U Beogradu je pod nazivom Poezija, zlatno doba svakodnevice obeležen dvodnevnim programom u KBC-u. Pročitajte (ili napišite) danas poneki stih... Možda baš ovaj... Volim te. Eto. A nebo je u proleće plavo/kao nešto čega se nikad setiti neću.
ptice te ne vole moja ljubavi
kosa ti miriše na jesen
I
tog leta sam je prvi put zavoleo s bezbroj nestašnih
vidri u telu i ni do danas je nisam preboleo onako setnu
gorku neveselu tog leta sam je prvi put zavoleo
II
govorio sam joj da je ko muško da više ne nosi pantalone
pravila se da je ne zanimam i nije me to bolelo
bilo je tog leta bezbroj mladića mišićavih lepih
bilo je na draćevcu mladića koji su skakali sa najvećih
stena pred devojkama
neki holanđani musavi koji su ih snimali kao da su
ugledali musu kesedžiju pa da se hvale tamo kod njih
mene je čudilo kada me je gledala malo kriomice
bio sam tog leta jako mršav i bled i išao sam stalno
u zelenoj košulji jednoj sa pegama jer su mi se videla
četiri rebra
govorio sam: ja to tako osetljiva mi koža
a sunce beše tad potpuno bledo nad vidokruzima
zatočenim vodom
čak pomalo sivo
ja sam je danima netremice gledo iza stena se kao
dete skrivo brao kupine gađao je kamenčićima sakriven
da kao onako nehajno u pesku leži ko mrtvi ladoleži dok pod
suncem spava
govorio sebi: nasankaćeš se ona je lepotica
ona je za one skakavce sa stenja za one što vade zvezde
i ježeve za snagatore muskulatore duvatore urlatore
za one sa lančićima od koralja i školjki i ježevih zuba
i šta znam ja znam tetovirane razbacane zalizane nešišane
treba biti majstor i skakat naglavačke
sve sam to mislio
III
nosila je o vratu tanak lančić sa malom zlatnom ikonicom
tog leta kad sam je prvi put zavoleo
igrali smo se lopte u vodi ozbiljno za golove
ona je pobedila jer sam to hteo
smejala se gnjurala govorila mi al si ti igrač
al ne znaš da braniš
onda smo išli na crkvu svetog roka uz stepenice
čitali slova: župnik dinko učinio čitali natpise
bacali novčiće kroz rešetke u portu
držali se za ruke
na usnama je imala neku ranicu i nije dala da je poljubim
rekla je kad prođe
molio sam je da usne stalno maže ten-sanom i onim ženskim
mazaljkama da je preboli
tad sam počeo da je volim
IV
tog leta sam je prvi put zavoleo spontano sasvim
kao dete sa mojih sedamnaest godina sa a b šimićem
sa prvim pesmama u kojima sam potkradao tina sa svega
jednom gimnazijskom ljubavi nesrećnom naravno
molio sam je da mi priča o osijeku, o hrvatskoj, o dravi
u groblju sam je noću plašio tamo smo išli da se volimo
pričao sam joj o vampirima mesečarima i koječemu
oči su joj bile čudo svetle sedeli smo na stepenicama
čempresi se nijali nad obalama
oblačja su nad trpnjem retka ni reči kiše za celo leto
to leto nikad ponovljeno moje su ruke tamo ostale na onom
stenju moje su oči tamo ostale u dnu vidokruga gde se hvar
pomalja u izmaglici moje nepreboli moji porazi pod crkvom
svete gospe od karmela
jedna je časna sestra bila tako mlada i bela tog leta
u trpnju i gledala je samo preda se kad je prolazila
crkvenim vrtom vera je rekla kad me ostaviš i ja ću tako
i ja sam u sebi celo leto plako i nisam hteo da joj to kažem
V
rekao sam joj evo ti belču čitaj ga to je pesnik za leto
za sumračja rekao sam joj evo ti „mirno vreme“
mislili smo da će kiša čitala je pod crkvom pomalo tužna
leđa su joj bila sasvim otkrivena
VI
sad su ovde zime nad ovim gradom nad ovom rekom
ja sam stariji za jedno prokletstvo
ovde su snegovi ovde košave vojvodina ona antićeva
ona prava magle tišine nad ovim gradom panonske tuge
i kada pišem ja prosto ne umem da je prećutim i kada
mislim i kada krijem da mi se plače ko onog leta
VII
jesen dolazi u njenim pismima i samoća
i ničeg da me malo oveseli
miris davno dozrelog voća iz beskraja se u me
naseljava i samo nehajno osećam
to jesen umorna od leta spava u našim telima
ponekad mislim da je dobro što ne ćutimo što
odlazimo na svoje strane
ona odveć snena ko obeznađeni pešice lagano
niz reku nedostig prugu
ja ovako gorko bezbolan poslednjim vlakom
u smederevo u neku tuđu tugu
i samo sunce potonje ko grudva snega u letu
to sunce nikad nepoznato to sunce nad nama
nadneseno ko kletva to sunce panonsko
i samo pobuna sumnji u nama prokletstvo bola
a sanjam tako da smo grofovi tako u dvorcima
na balonima i na njoj prozračna haljina od tila
i kažem hajdemo to su naša kola to su naše kočije
stoje u doksatu
a samo istina samo saznanje da smo sami ostaje u
zraku ko svedočanstvo o jednom nehajno proigranom satu
VIII
strana sedam nekog lista, pesma za veru, pesma za neveru
zalud mi pričaju da nevine devojke mirišu na leto
ne dam se ne dam za stranu sedam pa eto
bože daj meni sirotom rabu da jednom zaćutim
naočigled sveta iz dana u dan trunem ko biljka
ne dam se ne dam nije moja kosa za buket bosiljka
odveć je rano
neću eto daj meni svevišnji da verujem svima
da se smejem da mi je jednako sa svim i bez svega
bojim se bojim onog snega nad panonijom što se svija
o crnom meni ko li će to moje slutnje razbistriti
ko me razumeti
ko me zavoleti
ko me preboleti…
Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.
Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.
Draško Ređep: Imao si svoju pesmu? 
Posetila sam izložbu crteža i slika Miroslava Antića u Galeriji `73 koja je pod nazivom Mika i prijatelji bila organizovana u saradnji sa OŠ „Miroslav Antić“ i gospođom Ljiljom Antić čijoj privatnoj kolekciji pripadaju radovi koji su bili izloženi. Dominirale su slike iz ciklusa „Suncokreti“ koje su nastale u poslednjoj fazi Mikinog stvaralaštva, u prvoj polovini osamdesetih. Moj utisak je da neke od njih nose atmosferu bola i užasa, a neke – plave, ali umorne nade... Osim toga, sve nekako svetlucaju i prelivaju se, kao kaleidoskopska šarena stakalca, stvarajući neprestano nove prelive i oblike. U pozadinih nekih vidljivi su stihovi, ne uvek čitljivi. Bio je izložen autoportret i više porteta Miroslava Antića koje su naslikali njegov sin Igor, Momo Kapor, Milić od Mačve, Milan Konjović i još nekoliko autora. Pored toga, tu su se našla tri akta, poneki buket cveća i poneka ptica... Ova izložba radova Miroslava Antića organizovana je u Beogradu nakon dugog niza godina, a slična je održana u Novom Sadu prošle godine o čemu više možete pročitati ovde.
I reče moja misao: ko zna kolika sunca gore od postanka svetlosti za ovaj krhki trenutak zemaljske svečanosti, kad ti prođeš kraj mene i prepoznam svoj lik u tvome oku kao odjek.
Otvorena je pre neki dan u Galeriji '73 pod nazivom „Mika i prijatelji“. Traje do 15. marta. Radno vreme galerije – radnim danima od 12 do 20h, subotom od 10 do 15h. Adresa – Požeška 83a. Ulaz besplatan. Više o izložbi napisaću čim je posetim... :)
Trave pokazuju tačno vreme naivnosti. To je putokaz za sanjare i oblake. Korenje skazaljkama opominje na prolaznost. Tamo ostavljamo kosti u staniolu mraka. Jedino vetrenjače, u dugim haljinama od vetra, neobično objašnjavaju pravac sreće, ali njih niko ne uzima ozbiljno. Kako se ja to smeškam? Tu negde, u poslednje vreme. Suviše čudno i bezglasno. Je li to način odbrane, ili posebno čulo straha? Svako je naše dozrevanje po jedno sasvim uvelo i pogrešno detinjstvo. Spolja sam dosta sličan, ali u sebi se ne prepoznajem. Pazi ako se odlučiš da se uhvatiš za neuhvatljivo, Antiću! To te nikada neće pustiti. (Roterdam, 1960.)
Ekranizovani bestseler Galeb Džonatan Livingston... Priča o traganju (za hrabrošću) i o hrabrosti (da se traga)... Autor 81-godišnji američki pisac Ričard Bah, prema izvesnim izvorima potomak kompozitora Johana Sebastijana Baha, zaljubljenik u letenje, pilot, otac šestoro dece, dvostruki bivši suprug po treći put oženjen... U elektronskoj formi na srpskom jeziku možete je pronaći ovde, a one koji bi radije da pročitaju originalnu verziju na engleskom upućujem na ovo mesto...
Stara je zemlja tu gde počinju blata oko Dobrog Atara. I ogromna: jedva stane u oči. A nad njom hiljadu zvezda. Ili hiljada hiljada. Ne više, sigurno. (...) Treba pronaći u toj visini svoj zlatni čvor. Jer tu je čovekova dobra sreća. Treba verovati u zvezde, a ako vidiš da pada daleko nekud i repom pali nebo, pođi za njom, jer nećeš se smiriti dok ti ponovo ne zasija u očima. Tako je od pamtiveka bilo. Tako će, daj bože, i ostati.
Posle pričao da sam se ja uplašio.
Ko je l' ja?
(Anegdota o Miki iz pera pesnika Brane Petrovića...)
Ja mislim da sam upravo najveći krivac što je Antić počeo da radi film. Naime, Antić je pisao tekstove za filmove, što je bilo prirodno, on je književnik i pesnik i to je umeo jako dobro da radi, ali sam ga ja stalno podsticao i govorio: Mika, ti treba da počneš da radiš, da režiraš filmove. Zašto? Zato što sam ja shvatio da je on višestruko talentovan čovek. On se bavio nizom umetnosti, ali još mu je film nedostajao u tom opusu i nekako sam uspeo da ga ohrabrim da on u to krene. Ono što retko ko zna, pošto je Antić jedna vrsta romantičnog pesnika bio, on se i držao tako romantično, on je puno pio, kafane su bile njegov značajan deo života, ali se iz toga dobijao neki utisak u tim čaršijskim pričama, da je on jedna neozbiljna ličnost i da je on u stvari jedan pijanac uglavnom, ali piše izvanredne pesme i ima tako neke divne novinarske članke. Antić je napisao puno knjiga, napisao je 23 knjige. Naravno da se sve dešavalo pred očima javnosti.
Gospodine, kažem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao je u bašti kamen.
Hajdemo da to objasnimo.
Da objasnimo šta znači ova rečenica:
mornar savlada najveća mora,
sve plemenite i sve rđave okeane,
i sve podvodne grebene,
poljubi sve sirene ovog sveta
i otruje se od njih,
a kao Odisej ima jednu želju:
da nađe svoje ovce,
da nađe Penelopu,
da nađe sina Telemaha
i svoj narod.
Pričekaj,
kneže moj,
još nije kraj rečenice.
Sedne Odisej na obalu
kad se vratio,
i prebrojao ovce,
i video tu ženu,
i video tog sina,
i video taj narod,
sedne Odisej na obalu i – zeva.
I sedne sutra na obalu
i gleda u daljinu.
I sedne još sutra na obalu
i plače što stoji u mestu.
I sedne još sutra na obalu
i vidi neka drva.
i krišom sagradi splav.
I sedne još sutra na obalu
da ga niko ne primeti
i Odisej im pobegne.
I obiđe sva vrebanja.
I sva koralna ostrva.
I sve podvodne grebene.
I sve sirene sveta.
I nasuče se,
kneže moj,
na neko bedno ostrvce,
jer neće da ga zaobiđe.
Mornari idu pravo.
Mornari ne umeju drukčije.
Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da izdržiš samoću. 
Plakati pa dušu žvakati.
Suze u jastuk umakati.
Plakati, plakati, plakati
i sebe moći preskakati.
Plakati, pa se nasmešiti.
Ne, nećemo pogrešiti.
Plakati, ali se boriti
i sobom nebo otvoriti.
