Svetlost sa fantastičnim talentom ubrzanja

Velike prisutnosti nisu uvek i velika trajanja.
Velika stvaranja nisu uvek i velika ostvarenja.

Strpljivim odučavanjem od imitiranja
prave se krila da bi se postigla nezavisnost.

Letenje je vrhunac nezadovoljstva,
ali nezadovoljstva sobom, a ne drugima.

Ko uspe da ume da neće i ono što mora da hoće,
uspeo je da otkrije i savršenu pokretljivost.

Pokretljivost stvaranja.
Stvaranje poezije.

A poezija je po hemijskom sastavu svetlost
sa fantastičnim talentom ubrzanja.

Gorka pesma

Moj tata i moja mama
nikada nisu imali
sedam, deset, jedanaest,
ili trinaest godina.
Oni su odmah rođeni
namršteni i nervozni,
sa bezbroj otužnih svađa
i sitnih prebacivanja.
Oni su, čim su prohodali,
počeli da se sapliću.
I čim su progledali,
odmah su bili kratkovidi.
Zato posmatraju život
očima rođaka, suseda,
očima dnevnih listova,
očima vesti na radiju,
očima tuđih navika
i tuđih običaja.
Očima tuđe pameti.
I čim su progovorili,
progunđali su i, potajno,
počeli među bebama
da ogovaraju život.
I sad ga ogovaraju.
Znaju sve pravde i nepravde
i večito isteruju
nekakve svoje istine
u zadihanoj želji
da objasne, da poprave,
da spasu ovaj svet.
A nevolja je u tome
što svet uopšte i ne zna
da oni u njemu postoje.
Moj tata i moja mama,
jednostavno, ne umeju
nijednu stvar da shvate
neozbiljno i luckasto
kao patkasto geganje
meseca iznad krovova,
kao skakutanje drveća
na jednoj nozi duž drumova
i namigavanje svetiljki
i reklama kroz noć.
Pa su im zato i pobegle
najlepše detinje godine
kao srebrne ribe
iz sporih, nespretnih ruku.
Njima je čvornovat i drven
svaki trenutak života.
I nezgode i ljubav.
I crna kafa i pletivo.
I oni sve ređi izlasci
u pozorište i bioskop.
I svakodnevne jurnjave
na tamo neki posao.
Slušam iz druge sobe.
Pa oni čak ne umeju
prirodno ni da se svađaju,
nego se stalno ponavljaju
kao da su pre toga
napamet uvežbavali
jedan te isti bes.
I bojim se, na kraju,
kad budu umirali,
veštački će i vrištati,
kao da su pre toga
dugo nameštali usta
i uvežbavali strah.
Moj tata i moja mama
nikada nisu bili
bezbrižna, bucmasta deca.
I meni ih je ponekad
tako iskreno žao
što nikad neće shvatiti
da jedna nađena krpica
može u našim glavama
da liči na balsku haljinu.
Da jedna stara stolica
na kojoj se klimatamo,
može divno da zameni
sve avione i brodove.
Da šaka peska, kad hoćeš,
vredi više od pustinje.
I malo vode na dlanu
više od okeana.
A neprekidno ponavljaju,
stalno mi isto ulivaju
u ovu tršavu glavu
i teraju me da verujem:
jedno je biti stvoren,
a drugo - biti ostvaren.
Postoje roditelji
koji od dece zahtevaju
da ih u svemu naslede
i jednom, kad odrastu,
da sasvim na njih liče.
Ja hoću da ličim na sebe.
Ako mi se to nudi:
da budem kao oni,
nikad se neću ostvariti.
Ostaću stalno započet.
Čak i kad su najsrećniji,
ja vidim kako su nesrećni.
Valjda im zato i opraštam.
I još ću im opraštati.
Jedino nikada neću
umeti da se ne naježim
kad se rukuju mlitavo.
Ko se mlitavo rukuje,
znači da mlitavo misli
i da mlitavo vekuje.
I neću im oprostiti
što su potrošili godine
a nisu doznali zašto su
došli na ovaj svet.
Živeti ne znači: biti.
Desiti se. Postojati.
Živeti znači: nadživeti.

Putevi

A to sa putevima i njihovim dosezanjem, to je najgora prevara. Put koji nije pogrešan, nije uvek i pravi put. (Buhara, Azija, 1971.)

Ureži svoju ljubav...

Ako hoćeš da digneš
spomenik svoje nade,
ne piši ljubavna pisma.
To samo smušeni rade.
Ko, kome, čime da piše
kako se večnost diše?
Pisma se pišu tajno,
a čitaju javno.
I svima ispadne smešno
to što je tebi ljubavno.
Uzmi ti oštru britvu
pa nekom maleckom boru
ureži svoju ljubav
u nežnu mirisnu koru.
Borovi su stražari
i najbolji čuvari.
Oni su pisma za večnost
i živi spomenari.

„Sad je o filmu reč“

Mika: Volim Andreja Tarkovskog i Luisa Bunjuela. Često, međutim, gledam Brus Lija, avanturističke filmove. Svejedno, uprkos ljubavi za Rubljova, koji se isto zove Andrej kao i Tarkovski, moj Doručak sa đavolom, ipak je, sve u svemu pamtio moj roman Sveti vetar. A to je isto kao da sam snimio film po Uzoranoj ledini Mihaila Šolohova. Ne zaboravi, međutim, da je Tarkovski rekao kako u jednom zrnu haiku poezije, koju piše moj prevodilac, sjajni prevodilac Aleksandar Nejgebauer*, može da stane čitav kosmos!

* Aleksandar Nejgebauer (1930-1989), prevodilac, književni kritičar, profesor engleske i američke književnosti, objavio prvu jugoslovensku knjigu haiku pesama (Haiku), preveo na engleski Mikin Mit o ptici

Sve one ergele konja...

Nikad nemoj da kukaš nad izgubljenim životom. Možda ga nisi ni živeo sasvim, do poslednje ljuske. Jer ne može se izgubiti neka stvar koju nemaš.
Probaj da izgubiš, recimo, more koje ja sanjam. Ili probaj da izgubiš sve one ergele konja koje sam izmislio da bih izdvojio sebi dva najbelja, najbesnija. Izgubi ako možeš vizije kojima crtam svoje dane u vremenu, dok nevidljivo rastem i kidam sa sebe suvišno.
Jedno je: umeti primiti, a drugo: umeti tegliti! Jedno je: umeti imati, a drugo: umeti dodati.

Kao bašta...od aprila do septembra

Ne razumem se ja
u ovo kamenje što miruje,
i to mi je sva krivica.
Možda sam samo zbog ljuljaški
imao obraza da ostanem
ovom svetu u gostima.

Šta inače da radim,
ovako divno pogrešan
sa ovih milijardu ptica
u mojoj krvi i kostima.

Možda postoji molitva
koja sve rešava
i sve prašta?

Možda i u kockama
uzidanim u drumove
zivi nekakav nemir,
neprestan
i dug?

Ali šta ćemo,
kad nas ima i ovakvih
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao bašta,

od aprila do septembra,
pa od septembra do aprila,

i onda ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo u krug.

Svemu će probati da te iz knjiga nauče

Svemu će probati da te iz knjiga nauče. Možeš
naučiti da izgovaraš laž kao istinu. Da
izražavaš kako to dolikuje, ili da imitiraš
žalost i sreću.
Da budeš privržen, ili na izgled privržen. Da
budeš hrabar, ili na izgled hrabar. Da budeš
iskreno ili pritvorno zadovoljan malim.

Da sebe ceniš toliko koliko se žrtvuješ. Da imaš
sažaljenja, ili da nemaš milosti.
Naučiće te da budes čak i pomalo darovit, tek
da bi kunjajući proživeo svoj vek.

Sve se, sine moj, može naučiti iz knjiga, osim
četiri stvari. Osim vrline nadanja,
veštine verovanja, vizionarstva budućnosti
i umetnosti strpljenja.

Nije da se hvalim... :)

Parafraza XVI

Ćuti mi, ćuti mi, ćuti mi.
Samo pre smrti ne sluti mi.

Ćutaću, ćutaću, ćutaću.
Na sveću ličim. Gutaću.

I srce prepoluti mi.
Od voska prsti žuti mi.

Sebe zapaliću ti.
Al ćuti, molim te, ćuti.

Kant je baš tako mislio

Valjda se treba ponašati onako kako je nameravao to Kant da kaže: Gledaj na život kao na dečju igru, u kojoj ništa nije ozbiljno, sem poštenja.

Možda sam ja to izvrnuo ili sam sasvim izmenio, ali jedno sam siguran: Kant je baš tako mislio.

Ušunjam se u tvoj jastuk...

Ušunjam se u tvoj jastuk
kao tišina perja,
kao tršave šiške večeri
mirisave od lišća,
od mesečine na peščanim obalama,
od uvele svežine oktobra,
- baš tako se ušunjam
i slušam,
slušam šta sanjaš.

(…)

Nikome neću kazati.
Ali hoću da znaš:
čuo sam,
čuo sam sve što sanjaš,
jer drugo ništa i ne znam
samo se u snove razumem,
kao što se kauboji razumeju u laso,
kao što se tvoj tata razume u politiku,
kao što se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.

(…)

U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produžujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produžujemo se kroz oči i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive šare ptičjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez čizama od sedam milja,
ošamućeni od bajke koja se zove detinjstvo.

Ušunjam se u tvoj jastuk
da ne znaš,
ušunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noć,
a pre no što se probudiš
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo ništa i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao poštari pisma
velikom belom kočijom
koja neću da ti kažem kako se zove,
ali sam ćeš se setiti.

Kad mašem nekom oblaku...

Ne smatram da sam uvrnut
kad ulicom razgovaram
sa kućama i drvećem
kao sa živim bićima.

Kad namigujem travi.
Kad mašem nekom oblaku.

Kao što ne smatram grešnim
što sam duboko uveren
da su sve istine lažne
osim detinjih laži.

Vozovi

Mika: U vozovima sam proživeo dobar deo života. Rani novosadski vozovi za Beograd, vozovi Francuske, vozovi sa regrutima koji ih neispavane odvode u nepoznato, vozovi do Sombora ili Subotice... I jedan voz iz kog smo, vraćajući se iz Osijeka, pre nekih trideset godina, naglo iz sna probuđeni, skakali u visoki sneg. Bila je Gajdobra! A Gajdobru i stajalište Orlovat pamte valjda svi đaci Vojvodine! Vozovi nisu samo romantika mog života. Kupe je bio moj svet! Seti se: Onda je kupe pun nekih novih gospođa beskrajno belih kao sibirski predeo...
Imao sam svoje lične vozove, kao što sam imao svoje lične ljubavi. Od braka do konjaka samo pola koraka. Od druma do ruma samo razroka šuma uma. A te korake sam, često, činio baš u vozovima ovog života. I sad čujem kako tutnje točkovi mojih vozova. Gde sam to stigao? Ne znam. Putuje jesen. Putuje luda i krivudava. Putuje niz predgrađa...

Na fotografiji: Mika Antić i Pero Zubac + dečica u vozu

Promašaj ili čarolija

Isto delo, gledano iz raznih pobuda,
može da bude promašaj ili da bude čarolija.
Ista daljina, merena raznim potrebama,
može da bude tu negde, ili da bude čak onamo.

Ista svetlost za nekoga je melem,
za nekoga opekotina.
Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgraničnost.
Ne menjaju se reči, nego njihovo značenje.

Predvečerje

U uglu trepavica ovog prastarog neba
postoji jedan zagonetni osmeh u predvečerje.

On me uverava, dok nosim teret svojih radoznalosti,
da ovo čime se bavim, makar izgledalo i besmisleno,

može da bude jedan od boljih načina
da se usnama dotakne svoj pravi mir u večnosti.

Dečaštva ne kopne...

Imam petnaest godina i ovo, što sam dečak,
to je sve čemu pripadam. To je sva moja
večnost.
Jer dečaštva ne kopne. Neću se ja izmeniti
ni kroz hiljadu godina. Onaj ko ne veruje,
neka slobodno navrati.

Videće da sam ostao, iako mnogi narodi, koji
su danas moćni, i mnoge istorije koje su
danas najglasnije,
iako mnoge časti, koje su danas najzlatnije,
neće više postojati.

Ko ne veruje, nek sačeka.

Komadić sebe

A sigurno je važno
i od svega najpreče
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš pseći,
i bude najcrnje veče,
umeti svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je i ovo,
važnije od najprečeg:
kad se toliko lepote
u sebi čuva,
i ima,
umeti da niko ne zna
bar komadić tog nečeg
spakovati u pismo
i razaslati svima.

Tako će vek tvoj biti
manje plesniv i zao.
Sa manje briga,
samoće,
plača,
straha
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao,
ličiće svet na tebe
više nego na druge.

Aprilski intermezzo

Oni drugi

Postoje ljudi koji žive pravolinijski. Stepenicu po stepenicu, pouzdano i sigurno, penju se do nekakve svoje prave mogućnosti. Postoje i oni drugi. Čas odlete u nebo. Čas ih polupane dižeš sa zemlje i lepiš.