Gostujući Borhes – Elegija o nemogućoj uspomeni

Šta ne bih dao za sećanje
na prašnjav puteljak sa niskim ogradama
i visokog konjanika što zoru ispunjava
(pohaban dugački pončo)
jednoga dana među danima ravnice,
jednoga dana bez datuma.
Šta ne bih dao za sećanje
na majku koja posmatra jutro
na estansiji Svete Irene
a ne zna da će se zvati Borhes.
Šta ne bih dao za sećanje
da sam se borio kod Sepede
i video Estanislaa Del Kampa
kako pozdravlja prvi kuršum
s radošću hrabra čoveka.
Šta ne bih dao za sećanje
na kapiju skrivenog letnjikovca
koju je moj otac zatvarao
pre no što bi se izgubio u snu
i koju je zatvorio poslednji put
četrnaestog februara 38.
Šta ne bih dao za sećanje
na Hengistove čunove
kako kreću sa peščanih obala Danske
da osvoje ostrvo
koje još Engleska ne beše.
Šta ne bih dao za sećanje
(imao sam ga i izgubio)
na jedno zlatasto Tarnerovo platno
široko kao muzika.
Šta ne bih dao za sećanje
da sam čuo Sokrata
kad je pred veče kukute
s vedrinom ispitivao problem
besmrtnosti,
naizmenično navodeći motive i razloge
dok se plava smrt penjala
iz već studenih nogu.
Šta ne bih dao za sećanje
da si mi rekla da me voliš
i da nisam spavao do zore,
bestidan i srećan.

(Preveo sa španskog Radivoje Konstantinović)

Poraz je najbolji učenik...

Prvo učenje je ovo:
Uzmi posudu
i napuni je do pola vodom.
Ti je doneseš.
Nasuo si.
Šta vidiš u toj posudi?

Neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira „Piro manđa korkoro“...

Uverljivo se sećam svih epopeja sveta...

U meni kroz kikot škrguće
jedan briljantno vetropirasti
Don Kihot.

Od šest do osam,
i posle podne od 16 do 18,
uverljivo se sećam
svih epopeja sveta.

Možda to naoko izgleda
kao da samo treniram da se borim.
A ja se odistinski umorim
i odistinski umirem
dok se borim.

Kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Nered radoznalosti nas koji sve više znamo da ne znamo...

Ogroman je trud moga razmišljanja ove noći.
Ništa ja ne znam o znanju, sine moj.
Istorija otkrića možda i nije red, nego
nered radoznalosti nas koji sve više znamo
da ne znamo.

Tebe će učiti znanju, ali se ne rugaj neznanju.
Evo da ti pročitam poruku Karela Čapeka:
"Zamisli onu tišinu, koja bi nastala na
svetu, kad bi ljudi govorili samo ono što znaju."

Muka je sve to sa znanjem, veruj mi. Ono se
zasiti sebe i prestaje da saznaje. Neznanje
je početak hiljadu novih početaka. I nemoj
ga se nikad stideti.

Svetlost znanja je slična svetlosti vasione.
Sve su se misli dogodile odavno, kao zvezde.
Lepota traženja nije u nalaženju, nego u našoj
odluci da tražimo.

Ja ta umeća nisam umeo...

Letenje je onaj trenutak, kad shvatite
da vas u svemu svako može zameniti
samo ne u sopstvenoj besmrtnosti.
Ja to najbolje znam. Ja ta umeća nisam umeo.
Strahovito sam ukopan. Strahovito sam smrtan.

Blogopreporuka

Pročitajte... :)

Kao lopata vrelog snega...

Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zaluto.

I sasvim nespretno prosuo se
kao lopata vrelog snega,
nasmejan, izgužvane kose,
od ptica ranjav, od cveta pegav.

Oprosti, uvek moram da odem...

Vikend citati

Mnoge se prave stvari ne postižu umećem,
nego se prave u mukama
od svoje nesigurnosti.

***

Ne sanjamo svi jednako
i to nikom ne smeta.
A zašto svima smetamo
kad smo drugačije budni?

Novembarski intermezzo

Napad je početak poraza...

O, izlapelo i kratkovido more,
osmehnula se planina,
ja se od postanka krećem.

Ali da bi se razumeli moji putevi,
potrebno je imati bar neki širi oslonac
i čvrstinu.

Ja se grohotom smejem tvojoj odbrani,
jer odbranom se ne možeš proveriti.
Napad je proveravanje sebe,
svoje snage
i slabosti,
svoje sigurnosti i kolebanja.

***

Ako već i tu čuješ moju misao,
reče u sebi more,
zar nisi upamtila,
lepa planino,
koliko puta smo kazali dok smo učili:

Napad je početak poraza.
Zalet je urlik za milošću.
Praotac borbe je panika.

Sasvim mala subota...

Sasvim mala, mala zabludela subota
Sa žiponom od taftanog praskozorja
I brošem uličnog fenjera od prekoputa.

***

Svi se polako prodaju u bescenje,
A nebo su,
Verovatno,
Izmislili tek onako uzgred
Nekakvi pitomi i licemerni besposličari.

***

Odnesi me bolje nekud,
Daleko,
Gde je jesen već zalutala neprimetno i meko
Do članaka u prozeble barice.

Gde je sve tvoje...

Zar te ne uplaši pomisao
s kim luta tvoja svest kad zaspiš?

S kim se izležava tvoj san
sad, dok si budan?

Gde je sve ono što si zaboravio da si bio?
Gde je sve ono što si sad, a ne znaš da to jesi?

Gde je sve tvoje
Svaki put kad ga tražiš?

***
Frightening: Who roams my conscious self when I sleep?
Who lies around with my sleep now that I wake?

Where is all I forgot I had been?
Where is all I am now, without knowing?

Where is all that`s mine, each time I don`t know?

(translated by Aleksandar Nejgebauer)

Majski intermezzo

Svakodnevne, sasvim obične stvari...

Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari,
koje su mnogima tajna.

"Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena,
kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.

Sve u tvoje vreme...

Sva nova deca
polako postaju stara deca.

Pa probaj ako možeš
da nikad ne budeš mi.
Pokušaj da ne ostariš.

Čovek je dvaput nevin:
u detinjstvu i smrti.

Ako sad nisi ti,
nikad to nećeš ni biti.

Ne sve u svoje vreme,
već sve u tvoje vreme.

Znaš kako je kad si Rom: ko te pita jesi l' ti, il' si onaj drugi...

Kad sam rođen, svi mi kažu,
ja sam bio jedna lepa beba.
Lepa kao reklama za sapun.

Samo su me zamenili
u porodilištu
za nekakvo gadno dete,
nosato i buljavo.

- A šta možeš,
takav ti je život.

Oni misle:
lako ćemo sa Ciganima.
Od tolike silne dece
niko neće primetiti
da je jedno dete zamenjeno.

A tako je baš i bilo.
- teško meni.

Tek kad sam pošao u školu
video sam da to nisam ja,
jer mi oči bile ovolike
i nos ovoliki!

- A šta se može
takav ti je život.

Znaš kako je kad si Rom:
ko te pita jesi l' ti,
il' si onaj drugi.

A možda je baš ovako
i bolje.
Možda mi je mnogo lepo
tamo gde sam zamenjen.

Možda imam tri kaputa
i duboke cipele.

Možda živim u velikoj kući.
Možda imam na prozoru zavese.

Možda imam durbin oko vrata,
pa ja uzmem durbin
i ceo dan tako gledam
kroz njega.
I ceo dan vidim da sam srećan
kao niko moj.

- A šta možeš,
takav ti je život.
Onakav.

Čudesna tačka naših govora i razgovora...

Antić je (...) tajanstvena, čudesna tačka naših govora i razgovora, naših rečenica.

(Iz predgovora Draška Ređepa za novu knjigu sa poezijom Miroslava Antića u izdanju novosadskog Prometeja – „Antologija Antić“.)

Sa Miroslavom Antićem...

Da nije neko gledao/snimio ovu emisiju? Ja propustila... :(