Čudesna tačka naših govora i razgovora...

Antić je (...) tajanstvena, čudesna tačka naših govora i razgovora, naših rečenica.

(Iz predgovora Draška Ređepa za novu knjigu sa poezijom Miroslava Antića u izdanju novosadskog Prometeja – „Antologija Antić“.)

Sa Miroslavom Antićem...

Da nije neko gledao/snimio ovu emisiju? Ja propustila... :(

Pesnici zemlje...

Mudri narodi nikad ne kažu: cveta cveće.
U mudrim narodima vrtlar i biljka cvetaju zajedno,
isto lepi i ružni,
isto srećni i nesrećni
i strašno zajedno sami.
Dobri vrtlari ne traže od biljaka lepotu,
već njenu hranljivost.
Oni se smeju hranljivosti jednog karanfila,
ali se klanjaju hranljivosti krompira.
Oni su pesnici zemlje,
a ne opsenari.
Ponesi cvet u reveru,
najlepši cvet koji odgajiš,
cvet pasulja i trešnje,
kaktusa ili lubenice,
- gde je tom cvetu koren,
koštica,
semenka,
ili plod?
Sve si to uništio zbog jednog trenutka lepote.
Zar ćeš mirisom rađati novo bilje?
Repa pobeđuje belu radu.
Kupus i kelj pobeđuju orhideju.
Zato se kaže:
prvi je razlog borbe
u potrebi za poezijom korisnog.

Rođendansko podsećanje na pesnika koji je "vršnjački brinuo" o nama....

Ove pesme sam zapisivao da lakše dišete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja, koji o vama brine (...) vršnjački. Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu o ovim rečima koje ste pročitali nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljenja, već završena, već mnogo puta oplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi. Knjiga je oslobođena pesma, ona što ko zna od kada, postoji u svakome od nas. I još jedno važno: nemojte me shvatiti preozbiljno. Nisam ja sakupio svu pamet ovog sveta. Samo sam počeo da govorim nešto što treba i dalje govoriti, lepše od mene, šarenije od mene i drukčije od mene, a sličnije vama. Jednom, kad zađete u malo dublje u kalendare, pa se okrenete i kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao što slikar gleda u platno koje treba da savlada i oživi, sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.

Antićevi dani...

Februarski intermezzo

Ruke nam jačaju, ali ne rastu...

Ovu pesmu greškom sam postavila kao Mikinu pronašavši je kao takvu na nekoj drugoj Internet stranici. Srećom, neki posetioci bloga informisali su me da je autor pesme Nikola Vranjković, a da se pesma nalazi u zbirci „Zaovdeilizaponeti“ (http://www.block-out.com/doc/rec_zaovde_bars.htm). Izvinjenje zbog greške, a stihovi svakako zaslužuju da se zadrže na blogu...

Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći
i umoran sam od traženja rešenja,
koje je uvek na dohvatu našhih kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jačaju,
ali ne rastu.

A da zakoračiš?
Ne, ne smeš prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi međuvreme,
ako već ne osećaš svoje.
Postaću hladan i promeniću se,
ali kad-tad ću eksplodirati.
Ko će da skuplja parčiće? Ti?
Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi međuvreme.
Ono nije naše.
Ono je moje.
I nije između nas.
Ono je između mene i mene.

Ne kradi mi međuvreme,
bojim se - upašćeš u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
Postaćeš međuvreme
i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.

A u stvari se samo ogledaju...

Možda i ne znaš:
svi na svet dođu
sa nekom zvezdom što je pala.
More je opna kroz koju prođu
na drugu stranu ogledala.

I životu se sasvim predaju
i nebo zaborave dok ovde borave,
A u stvari se samo ogledaju
u svojoj večnosti,
u čudu nekom
blistavom,
ogromnom
i dalekom.

I misle da su na zemlji samo,
a jednako su i tu i tamo.

Što manje kaži...

U ljude upisuj druženja,
al nikad srca oluju.

Ljudi te pažljivo slušaju,
al samo svoj glas čuju.

Zato im što manje kaži.
Ljudi su tek onda ljudi

kad im se ništa ne traži,
a mnogo im se nudi.

Ljudi su čudne biljke.
Kad rastu - u sebe siđu.

Sretnu se. Pa se raziđu.
Ili se mimoiđu.

Decembarski intermezzo

Ka zvezdama...

To ne odlaze ptice.
One su utkane u vazduh.
To se rasteže pamćenje
i odnosi ih u zaborav.

Ugrađeni u vreme,
to ne starimo mi.
To se razilazi prolaznost
i odnosi nas put večnosti.

To se ne razlaže lišće.
Ono je uraslo u vetar.
To se vidici otkidaju
i gnjuraju u nepovrat.

Ugrađeni u prostor,
ne umiremo to mi.
To se rasteže nebo
i uzdiže nas ka zvezdama.

Citat

(...) u dnu, jedva sam prepoznao rukopis Ludviga Berna:
„Misli u živom svetu, a živi u izmišljenom“.

Svet u očima...

...pesme ću uvek pisati ovako istinite i ružne, kao što je ova dimljiva restoracija i naše večerašnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.

Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija. Kako bi me i prepoznala u tom mnoštvu? Guraj me nogom ispod stola, jer svi se mi, najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.

Posle tebe će ostati iste ulice, i deca sto uče u školi da crtaju proleće, i raznosači novina, i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i poludelo kukati prema mesecu, mada si u sivim očima nosila svet koji je vredeo više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.

A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postaneš noćas kraljica, da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, kliču i pišu stihove o tvojim očima i tvojoj kosi.

Naterali bismo i lišće, i balerine u prestoničkoj operi i vašarske vrteške, i svetlosne reklame da se vrte ukrug kao milioni trunja u tvojoj krvi.

Ljubičasto-sivi zagrljaj...

Dan, isuviše pognut, zalazio je za brda natovaren obiljem ljubičastog i sivog.
Kakvo neverovatno slepilo, razmišljao sam posmatrajući odlazak boja.
Nešto mi je govorilo da sam uspeo da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja.
Ne znam kako drukčije da nazovem taj zagrljaj što se prostire iz unutrašnjosti u svim pravcima.

Na čarobnom ćilimu...

Dodirom tvojih misli
prostori sebe otkrivaju.

Dužina tvog vida
tinja i pokreće krvotok
još nenačetih svetova.

Letiš na čarobnom ćilimu
i dižeš se za pticama
tamo gde je sve prozirno,
sve u jednoj dimenziji
kao na dečijem crtežu,
al ima nečeg ljudskog,
dubljeg od čovečanstva.

Tamo te čekam budan
u svom kosmičkom snu.

Oktobarski intermezzo

Najbudalastija tuga među tugama...

U ovu noć, kad se magla u daljinama
zgrušava i razliva,
kad niko i ne pokušava
da mi razume u zenicama ove varnice,
nisam, valjda, uobrazio
da sam jedini ovako
lud i naivan, i divan,
divan kao izlog periferijske starinarnice
u kome ima mina.

Vetre,
izvolite samo,
pobacajte lišće u reku,
kao deca svoje raspukle balone.

Jesen je najbudalastija tuga među tugama.

Jesen je moja ljubav
od pet zelenookih slova,
i laž,
najdetinjastija laž,
od koje sam do nesvesti rđav i dobar.

Vetre,
šta nas dvojica znamo,
možda u ovom trenutku u sve žute vagone
na nekim dalekim žutim prugama
ulaze devojčice iz naših žutih snova,
devojčice sa kosom žutom kao raž.

Zašto bi se,
inače
sve ovo zvalo tako žutim imenom: oktobar?

Zdela si puna zvezda...

Primakni usne daljinama,
satkanim od tvoje sluzokože.

Iziđi u susret tvom izlasku.
Zagrli čvrsto svoj zagrljaj.

Krišom od ove prirode,
neprekidan, mnogostruk,
krišom od ovog razuma,
samo tako si upotrebljiv.

Ti znaš da nisi sadržaj,
već ono čime se zahvata,
ono iz čega, kad posegneš,
izlivaš ulje svetlosti.

Zdela si puna zvezda.

Iz tebe, nezaklopljenog,
dime se praznici voda
i svetkovine vetrova.

Šta mogu dok te dodiruju?
Tvoj obim nema rubova.

Nedovršenost je tvoja
najdivnija celina.

Šta znači smiriti potrese
u dubinama sebe?
Znači: ugasiti glas.

Reč je veštačka misao.

Prisutan i mnogolik
trajaćeš iza svih iza.

Jer živeti se može
il zagonetno , il nikako.

Sićušna mrva detinjstva...

Stojte!
Čekajte! - vičem.
Ja znam šta znači ta duga.
Znam: ona obala druga
mnogo lepše se plavi.
Al neka svako od vas
bar mrvicu detinjstva
ponese krišom u ruci
i sačuva u glavi.

Možda vas bez te mrve
neću ni sresti,
ni stići,
a živećemo skupa,
u isti bioskop ići,
u istom restoranu
ručati istu hranu,
u istoj ulici možda
prolaziće nam dani,
pa ipak - bez te mrve,
sićušne mrve detinjstva,
bićemo toliko tuđi,
bićemo toliko strani.

Objašnjavanje života...

Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga.
(Matica srpska, 1961.)