Parafraza XV

Ogromno, lomno, ogromno.
Uvis. A vratolomno.

Pa opet u visine
da se do zvezda sine.

Pa opet u nizine
da se do običnog skine.

Ogromno. Lomno. Ogromno.
Pa nikni. Ustani. Šikni.

Jedna devojčica

Jedna devojčica
sa očima tako lepim
kakve nikada nisam uspeo da nacrtam...

(Ako ne veruješ,
dođi da probamo:
evo prva obrva,
evo onda druga lepa obrva,
a sada kapci i zenice...
Šta sam ti rekao!
Vidiš da je ispala razroka!
Crtež ne važi, nego idemo dalje.)

Dakle, ona lepa devojčica,
sa onim najlepšim očima,
sa jednom tako lepom loknom na glavi
kakvu nikada nisam uspeo da nacrtam...

(Ako ne veruješ,
dođi opet da probamo:
prvo glava okrugla kao bundeva,
onda lokna uvijena kao sarma...
Šta sam ti rekao!
Vidiš da je ispala ćelava!
Brišemo crtež i idemo dalje.)

Dakle, ona lepa devojčica,
sa onim najlepšim očima,
sa onom najlepšom loknom na glavi,
i sa rukama tako negovanim i lepim
i sa tako dugim i finom prstima
kakve nikada nisam uspeo da nacrtam...

(Ako i sada ne veruješ,
dođi još jednom da probamo:
evo prvo jedna crta za levu,
evo onda druga crta za desnu,
a onda deset, petnaest prstiju...
Šta sam ti rekao!
Vidiš da liče na viljuške!
Cepamo crtež, pa idemo dalje.)

Dakle, ona lepa devojčica,
zamisli, molim te,
ta devojčica sa tako lepim očima,
sa tako lepom loknom na glavi,
sa trako lepim rukama,
sa haljinicom na cvetiće,
kakvu nikada nisam uspeo da nacrtam...

(Ako ne veruješ
dođi da i to probamo...
Nećeš?
Duriš se?
Onda se i ja durim
i neću više ni da ti pričam
o toj jednoj devojčici!)

Aprilski intermezzo

Ko neće dalje da čita – nek slobodno zažmuri...

Porama slušati večnost...

Poljubac, to je: videti stvari u slojevima. Zagrljaj: na dlanu imati duboke mekote usana. Dodir između dvoje: porama, a ne ušima, slušati večnost postojanja.
(Na godišnjicu Mikine operacije od raka, 9.april 1986.)

Bežim, trčim, tražim...

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet krećeš.
Nemoj da mi nešto petljaš.
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
To je ono za čim može da se pati.
To je ono čemu možeš srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
- moraš znati:
tu ćeš stati.
I ostati.

Očima se u svet trči.
Glavom rije mlako veče.
Od reke se dečak uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dečak uči
da zapara nebo sjajem
i od druma - da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija,
opasno je kao metak
kad u meni večno klija
i ćarlija moj početak.
A meni se u svet srlja.
Stisnem srce.
I zažmurim.
Al' kad pođem - neću stati,
jer jedino znam da žurim.
Ne znam kuda.
Ne znam zašto.
Ne znam šta se tamo skriva.
Znam jedino da ne mogu
tu, gde - kako pružim nogu -
vezuje me odmah neko,
zauzdava
i potkiva.

Opasno je kao munja.
Opasno je kao metak
kad u meni večno kunja
i muči me moj početak.
Zato bežim.
Trčim.
Tražim.
Stvaram zoru kad je veče.
Nek' od mene život uči
i da tepa i da teče.
Ja sam takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad krenem - krenem ludo,
nestrpljivo,
radoznalo...
Ne znam šta me tamo čeka
u maglama izdaleka,
al' ako se i pozlatim,
il' sve teško, gorko platim
ja ću uvek samo napred.

Nikad neću da se vratim.

Igraj se...

Nekad na svetu živeo je car Darije. To je
onaj koji je bičevao more. Rvao se sa
njim, kidao na komade i davio ga. Mrcvario
je okean da se osveti prirodi, što je
izgubio jednu veliku životnu bitku.
Danas ta bitka nikom ništa ne znači.

Mnoge će stvari, koje su sada najvažnije,
nekad izgledati takođe besmislene. Ujutro
počinješ da se boriš. Nikad to nemoj
činiti sasvim ozbiljno. Bori se kao i dosad:
igraj se.
Možda ćeš tako i poraze sutra videti kao
pobede.

S kim si, kuda prolaziš...šta gutaš...

Ako te uprlja blato i otruje gorčina,
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi. A vatre:
da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kuda prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

Dogodilo se na današnji dan...

1932. godine u Mokrinu rođen je Miroslav Mika Antić... pesnik sveta...Gospon Mika Garavih sokaka...Mika bači iz široke Bačke...paor i čoban iz ravnog Banata...filozof i bećar iz kićenog Srema...ciganski Knez i ružokradica...poslednji vojvoda Vojvodine... koji je umeo da postane... harmonika... ćemane... bas... truba... tambura... vino... cveće na stolu... koji je umeo da bude... kralj... Li Tai Po... Katul... Vijon... Ljermontov... na momente grk ko Jakšić... a opet da ga na ranu priviješ, ko Desanku... Na današnji dan rođen je Miroslav Mika Antić... živo čudo u čuđenju neprestanom...

Tekst u kurzivu predstavljaju delovi pesme Miroslavu Miki Antiću u spomen Branislava Petrovića.

Antićevi dani...

Vest (pre svega) za Novosađane... Kliknite na sličicu da biste videli program novoustanovljene manifestacije Antićevi dani koja se održava u Novom Sadu od 12. do 14. marta 2008. godine i pošaljite utiske ako posetite neki od događaja... :)

Dodatno: Uduženje „Tamburica Janike Balaža“ 13. marta u 20:30h u Pozorištu mladih organizuje program „Čovek od zvezda“. Ulaz je besplatan, a pozivnice se mogu rezervisati u „Bircuzu kod Džoa“.

Predprolećna...

Tvoje vatre su prisutne.
Danas. Davno pre danas.
I dugo iza svih danas.
Uvek ćemo se sretati.

Vraćaćeš se preobražen,
ponavljan neponovljivo
u krvotoku proleća
i plavim plotunima lasta.

U puzavicama kiša.
U grozdovima rose.

U strpljivoj tišini
što naslagama godova
grli i zida stabla
dok na njih namotava trajanje.

Nežnost...

Nežnost je zarazna. Ko me dodirne ili udahne usnama, biće romantičan. Nemoj da piješ iz moje čaše. Dobićeš potrebu da voliš ljude, ceo svet, čovečanstvo.

Ako ne postaneš čovek na čarobnoj stazi života...

Ništa ti ne razumeš, moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče koga je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja, pokrivao te i pazio.
Ti si za mene još uvek parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti i celu kuću potresa.

Ja sam te, namćoru lepi, naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti digao oči ka nebu sa prljavog poda
– a onda smo se,
odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem zaista ne razumeš
i kao da sve što umem – ti triput bolje umeš.

U redu, visočanstvo, ja sam te ljuljao... kupao...
ponosio se tobom...
nemušte reči sricao...
I dosta svoje mladosti zbog tebe sam polupao
pa kad je u svet trebalo – zbog tebe nisam se micao,
nego sam sivkasto čamio,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život vredeo i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš, sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od one sorte
što ne sme da zadrhti kad odapinje strele.
Možda je pomalo dockan, ali sve ću ti reći
i drugarski
i tužno
i grubo
i srneći.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao kad te drugi istuku.
Bio si moje najdraže i tu sam najteže pogrešio.
Četrnaest ti je godina i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam sve što ti odraslom fali?
– Tata, škripi u braku...
– Na poslu...
– Daj za džeparac...
A ja ti i dalje pomažem, jer te volim i žalim.
Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili.
I stvarali smo čuda, a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek na ovoj tek započetoj
čarobnoj stazi života,
- moram ti razbiti njušku,
makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.
Nikad te tukao nisam – to za dečake nije.
Al' sutra,
odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

Prvo pismo

Sebi u odbranu imao bih da navedem ona nedeljna popodneva u stanu koji sam s vama delio osam godina. Tri zida, a umesto četvrtog: veliki prozor što gleda na reku i most kojim tutnje vozovi.

Tristo metara levo, na samoj obali, nalazi se mesto gde je nekad, u svojim usamljeničkim šetnjama, dolazio Ajnštajn, da razgovara sam sa sobom, vo vremja ono kad je bio mladi zet Marićevih. Infeld za njega kaže: „Veruje se da danas stvarno vidimo tri četvrtine tog kosmosa koji je Ajnštajn obuhvatio samo mislima i jednačinama.“

Razumeti se u arhitekturu svemira, pre svih, i to tu, pod mojim prozorima, dok ja i dalje uporno i beslovesno zamuckujem prijateljima u kafani, večito istim prijateljima, u večito istim kafanama, večito iste stihove, uveren da svaki dan izgovaram nešto novo – pa to mora jednom i da zabrine.

(...)

„Ja ne mislim da to dobro znam, ali znam: ni neznano mi nije.“ Ja stvarno ne mislim da vas dobro znam, ali ni neznani mi niste. Dozvolite, zato, da pljunem u pravcu onog grada gde ste me ostavili da vas čekam.

Valjalo bi posvetiti tri godine života crtanju geografskih karata. Na svakoj karti namerno izostaviti taj grad. Njega inače već odavno savršeno nema.

Februarski intermezzo

Sve u šta umem da poverujem...

Bio sam dete i, vrlo nepogrešivo,
dospevao sam do svega u šta umem da poverujem.

Oblikujući bezobličja, uzimao sam šaku ničega.
I ništa nisam dodavao. I ništa nisam oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu nešto novo.

Dostojanstvo bezazlenosti...

Kad upotrebim reč dete, pokušavam da joj dam dostojanstvo jedne ogromne bezazlenosti, koja je tako bar mislim, najveća svetlost u ljudima.

Bezbroj balavaca i švrća...

Svaka prava toplina ima u sebi bezbroj
prisnih malih toplota.

Svako veliko dete nosi u sebi bezbroj
balavaca i švrća.

Ovaj ogromni život prepun je kao saće
I sve te buvice sreće
i sumnji
i slutnji
i snova
- armija nežnosti cela,
moli nas da im svakom po jedno zrno srca
ćušnemo krišom pod krilo.

Jer bez tih malenih srca
što drhte duboko u nama
šćućurena i bela,
ne bi ni velikog srca,
ne bi ni velikog belog,
- ničega ne bi bilo.

pa i nas,
eto,
ovakvih;
čudnih i lepo ludih,
zar misliš da bi nas bio?

Nikad nas ne bi bilo.

Stare fotografije...

Svaki put kada pokušavam da pronađem odgovarujuću fotografiju za blog, poželim da ukradem neku staru sliku iz detinjstva ili mladosti ljudi koji žive oko mene. Mislim da najautentičnije uz reči Mike Antića idu slike na kojima smo upravo mi, naši roditelji, prijatelji, rođaci, i to u godinama kada je Mika stvarao – pedesete, šezdesete, sedamdesete i osamdesete... Pozivam vas ovim putem da mi šaljete stare fotografije iz svojih albuma na adresu miki.i.ostalim.cudima@gmail.com, a ja ću ih (anonimno, razume se) objavljivati u kombinaciji sa Mikinim stihovima. Uz ovaj post objavljujem fotografiju jedne meni bliske osobe (bez prethodne konsultacije sa istom :)) slikanu krajem sedamdesetih ili početkom osamdesetih, verovatno negde na selu, kod bake i deke, u jednoj od bivših YU republika...

Gospođica Mašta...

Mika: Često nisam uspevao da je dozovem. Tu maštu za koju sam govorio da treba, za sve dečake i devojčice, zagnjurene u jastuke noći, kao lokomotiva da juri.
Mašta je čarolija.
Možda ju je najtačnije definisala ona moja dugorepa, brbljiva, sveznajuća i prozračna ptica: najvažnije na svetu to je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada; umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus mesečine.
Mašta je moja prva ljubav.