Ko hoće da doživi čudo...

     

     
















      Ko hoće da doživi čudo
      mora imati srce nevino
      kao mleko,
      ne sme biti uobraženko,
      jer takvu stvoru
      doživeti čudo je teško.

      Ko hoće detinju radost da nađe
      mora umeti da oprosti
      onom ko mu podmeće klopke i zamke,
      i one će se pretvoriti
      u kočije, lađe
      i u sanke.

      Ko hoće da doživi čudo
      mora se radovati kao laste,
      mora mu biti dato
      da može i zaplakati obilato
      i kad do dečaka već odraste.

      Ko hoće da doživi čuda
      mora verovati da ona postoje
      u svetu svuda,
      da pokraj zvezda što ih vidimo
      i nevidljive zvezde se roje.

      Mora verovati međ' glasovima
      koji dopiru do našeg uha
      u tiho veče
      da ih još isto toliko ima,
      da i pesma za koju nemamo sluha
      svaki čas ukraj nas proteče.

      Ko hoće da doživi čudo
      ne sme zgaziti na stazi mrava,
      ne sme kamenom ptice da tuče,
      jer od dvoraca gde čudo spava
      ta nežna bića čuvaju ključe.

Politika...

Tu su budale daleko uvaženije od genija. Kreteni
i ugnjetači slobode vladaju istorijom. Ovde

zemlju pritiskaju besmislice, kao politika i rase.
Šta su rase u svemiru? Šta je politika na Veneri?

(***)

Ko ima pravo da se iole bavi mnome,
ako ja svečano odbijam da se bavim njim?

Ko ima pravo da misli da stalno mene čini,
ako ja imam pravo da njega ne činim, stvarno, nikada?

I suviše sam se bavio izgovaranjem misli,
umesto mišljenjem govora.

I suviše sam se mučio razmisljajući o lepotama,
umesto da budem lep.

I suviše sam se trudio da razumem sve slobode,
umesto da budem slobodan.

I suviše sam razmisljao o načelima pravednosti,
umesto da bar jednom budem pravda.

Jedino uputno u ovom sumanutom zbivanju
na ispucaloj usni ponora jedne planete

jeste da najzad prekinem da raspravljam o istini,
i da ja budem istina.

I loved her - love will find its way
Through paths where wolves would fear to prey...

(Lord Byron)

Prožimaj...

Namerno sebe objavljuj kao ludu i otpadnika.
Igraj se vetropirastog boga. Pasi travu.


Budi mušičav. Govori da je lišće plavo. Laži
tako providno da te niko ne uzme sasvim ozbiljno.


Prikazuj sebe kao zanesenjaka i pesnika.
Kao putujućeg lakrdijaša. A za to vreme


prožimaj. Tvoj je način da misliš otvorenih očiju,
moćniji od svih mađija, opsenarstva i varki.


Neka smirenost bude ono što te čini nevidljivim
dok se provlačiš ispod čula, kao da im se klanjaš,


na putu od nadahnuća ka složenijim nadahnućima,
gde je ugovoren susret sa pra-postankom postojanja

O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru...

Tu gde počinje nebo...

Nova knjiga sa izborom Mikinih literarnih i likovnih dela, rukopisa i fotografija.

Možete je kupiti ovde, a video prilog RTS-a pogledajte ovde.

"Voleo je tako da ide sa drugovima uveče..."

Dvominutni razgovor sa Mikinom majkom...

Ljuba Vukmanović o Miki...

http://www.audioifotoarhiv.com/moc_radija/mocradija4.html

Ljuba Vukmanović, novosadski novinar, Mikin prijatelj i kolega iz Dnevnika, priča o Mikinom dolasku u Novi Sad 1954, o lažnoj Stradivarijevoj violini, o Mikinoj vedrini, energiji, o listovima koje je pokrenuo - Ritam i Zmajev neven, o njegovoj bolesti, banji Junaković, poslednjim danima, kućnoj izložbi slika i fotografija, o spačeku, o 27 žutih lala i kavkaskom maku, o rubrici "Obično petkom" i kako se ona pisala, o "Kamenčiću za Ljubu", o taksistima, o čamcu "Čamac"...

Spomenik

Nagrađivani kratkometražni dokumentarni film Miroslava Antića iz 1967.

Gostujući Borhes – Elegija o nemogućoj uspomeni

Šta ne bih dao za sećanje
na prašnjav puteljak sa niskim ogradama
i visokog konjanika što zoru ispunjava
(pohaban dugački pončo)
jednoga dana među danima ravnice,
jednoga dana bez datuma.
Šta ne bih dao za sećanje
na majku koja posmatra jutro
na estansiji Svete Irene
a ne zna da će se zvati Borhes.
Šta ne bih dao za sećanje
da sam se borio kod Sepede
i video Estanislaa Del Kampa
kako pozdravlja prvi kuršum
s radošću hrabra čoveka.
Šta ne bih dao za sećanje
na kapiju skrivenog letnjikovca
koju je moj otac zatvarao
pre no što bi se izgubio u snu
i koju je zatvorio poslednji put
četrnaestog februara 38.
Šta ne bih dao za sećanje
na Hengistove čunove
kako kreću sa peščanih obala Danske
da osvoje ostrvo
koje još Engleska ne beše.
Šta ne bih dao za sećanje
(imao sam ga i izgubio)
na jedno zlatasto Tarnerovo platno
široko kao muzika.
Šta ne bih dao za sećanje
da sam čuo Sokrata
kad je pred veče kukute
s vedrinom ispitivao problem
besmrtnosti,
naizmenično navodeći motive i razloge
dok se plava smrt penjala
iz već studenih nogu.
Šta ne bih dao za sećanje
da si mi rekla da me voliš
i da nisam spavao do zore,
bestidan i srećan.

(Preveo sa španskog Radivoje Konstantinović)

Poraz je najbolji učenik...

Prvo učenje je ovo:
Uzmi posudu
i napuni je do pola vodom.
Ti je doneseš.
Nasuo si.
Šta vidiš u toj posudi?

Neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira „Piro manđa korkoro“...

Uverljivo se sećam svih epopeja sveta...

U meni kroz kikot škrguće
jedan briljantno vetropirasti
Don Kihot.

Od šest do osam,
i posle podne od 16 do 18,
uverljivo se sećam
svih epopeja sveta.

Možda to naoko izgleda
kao da samo treniram da se borim.
A ja se odistinski umorim
i odistinski umirem
dok se borim.

Kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Nered radoznalosti nas koji sve više znamo da ne znamo...

Ogroman je trud moga razmišljanja ove noći.
Ništa ja ne znam o znanju, sine moj.
Istorija otkrića možda i nije red, nego
nered radoznalosti nas koji sve više znamo
da ne znamo.

Tebe će učiti znanju, ali se ne rugaj neznanju.
Evo da ti pročitam poruku Karela Čapeka:
"Zamisli onu tišinu, koja bi nastala na
svetu, kad bi ljudi govorili samo ono što znaju."

Muka je sve to sa znanjem, veruj mi. Ono se
zasiti sebe i prestaje da saznaje. Neznanje
je početak hiljadu novih početaka. I nemoj
ga se nikad stideti.

Svetlost znanja je slična svetlosti vasione.
Sve su se misli dogodile odavno, kao zvezde.
Lepota traženja nije u nalaženju, nego u našoj
odluci da tražimo.

Ja ta umeća nisam umeo...

Letenje je onaj trenutak, kad shvatite
da vas u svemu svako može zameniti
samo ne u sopstvenoj besmrtnosti.
Ja to najbolje znam. Ja ta umeća nisam umeo.
Strahovito sam ukopan. Strahovito sam smrtan.