Zdela si puna zvezda...

Primakni usne daljinama,
satkanim od tvoje sluzokože.

Iziđi u susret tvom izlasku.
Zagrli čvrsto svoj zagrljaj.

Krišom od ove prirode,
neprekidan, mnogostruk,
krišom od ovog razuma,
samo tako si upotrebljiv.

Ti znaš da nisi sadržaj,
već ono čime se zahvata,
ono iz čega, kad posegneš,
izlivaš ulje svetlosti.

Zdela si puna zvezda.

Iz tebe, nezaklopljenog,
dime se praznici voda
i svetkovine vetrova.

Šta mogu dok te dodiruju?
Tvoj obim nema rubova.

Nedovršenost je tvoja
najdivnija celina.

Šta znači smiriti potrese
u dubinama sebe?
Znači: ugasiti glas.

Reč je veštačka misao.

Prisutan i mnogolik
trajaćeš iza svih iza.

Jer živeti se može
il zagonetno , il nikako.

Sićušna mrva detinjstva...

Stojte!
Čekajte! - vičem.
Ja znam šta znači ta duga.
Znam: ona obala druga
mnogo lepše se plavi.
Al neka svako od vas
bar mrvicu detinjstva
ponese krišom u ruci
i sačuva u glavi.

Možda vas bez te mrve
neću ni sresti,
ni stići,
a živećemo skupa,
u isti bioskop ići,
u istom restoranu
ručati istu hranu,
u istoj ulici možda
prolaziće nam dani,
pa ipak - bez te mrve,
sićušne mrve detinjstva,
bićemo toliko tuđi,
bićemo toliko strani.

Objašnjavanje života...

Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga.
(Matica srpska, 1961.)

Septembarski intermezzo

Bio sam divno čist i bezazlen tih godina...

Jedino, možda je trebalo da joj ponešto kažem
i o ružnoći. O zlu i smrti.
O kvarljivosti materije.

Ali bio sam divno čist i bezazlen tih godina.
Bavio sam se neograničenim poverenjem u lepo.
Bio sam taj što se raspituje o snu.

Imao sam sva nemoguća čula
koja se mogu dogoditi u prvoj mladosti.

U prevelikom zanosu, zbog mrve savršenstva,
događalo se da počinim obilje neoprostivih grešaka.
Najveća od njih je bila sto sam se bavio znacima,
umesto da pazim na predznak.

Putokaz

Kad nekoga u prolazu pitaš: kako si,
ti to sebe proveravaš i sebe pitaš.
Nauči se da umeš da uplašiš svoj strah,
umesto strah da tebe plaši.
Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol,
umesto da on tebe boli.
Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve,
umesto putevi tebe da vode.
I nauči da umeš da odživiš svoj život,
umesto da on tebe živi.
Jer njemu je svejedno
da li nas ima ili nema
i da li, uopšte,
i mislimo da mislimo...

Rika jelena...

I onaj koji napada
i onaj koji se brani
imaju isto borilište
istu crkvu
istu fresku u glavi.

Pa čemu onda sukob?

To su,
u stvari,
dva ja jedne iste ličnosti.

Jedno ja poštuje te u borbi:
svesno,
razumno ja
i zato je unapred poraženo.

Drugo ja prkosi postojećem,
jer hoće da ga silom promeni
i zato je i ono unapred poraženo.

Svi su izgubili bitku već unapred.

I pobeđeni.

I pobednici.

Riču jeleni.
Tuku se čelima.
Stado košuta drhti kao lišće.

Vazduh se zgrušava od urlika.
Miriše ceo svet na snagu i na plodnost.

A onda:
upletu rogove
i umiru i pobeđeni i pobednik.

I dođe neki treći
mlitavi neki jelen
izlapeo,
neka poslednja vrebalica iz prikrajka
neko potpuno otrcano đubre od borca
i odvede sve košute.

Što ste maštali jeleni?
Što ste se ubijali jeleni?
I onaj koji napada
i onaj koji se brani
- imaju isto borilište
istu crkvu
istu fresku u glavi.
Bitku dobija treći.
Bitku dobija onaj koji je nije ni vodio.
Onaj koji jedino vreba sa strane.

Dva papirića neba...

Otišao sam,
eto,
a vi oprostite za jedan mali
zeleni san,
natrunjen mnoštvom zubatih,
a u pijanstvu i krezubih,
zvezdanih zalogaja
i mrva.

Bio sam nekad kristalno,
a nekad čađavo inje
iznad proklijale oranice.

I samo sam se u želje
do besvesti razumeo.

Pod zavojima ove bunovne
i posečene svakidašnjice
sačuvao sam dva oka:

čas dva blistava sunca,
čas dve vrtoglave ranice.
Čas dva papirića neba
zalepljena tek ovlaš
poljupcem ispod obrva.
Drukčije nisam umeo.

Posebno mi je čast,
ja vas u to uverevam,
izuzetno sam počašćen
što sam umeo kao ja,
a nisam kao drugi umeo.

Avgustovski intermezzo

Kao pesma...

Još se danas, rođena,
moglo plavo voleti
tu, gde kopni detinjstvo
i mladost se javlja.

Sutra će se sigurno
ceo svet razboleti
od drukčijeg osmeha
i drukčijeg zdravlja.

Dalje će ti zenice
zelenilom rađati
i znam da ćeš,
kao sneg,
iza svakih tragova
ostajati bela,
ostajati ista.

Al' u sebi,
zbunjena,
dugo ćeš pogađati
što si tako drukčija
kad si ipak ista.

O meni se ne brini.
Prepun divljih gugutki
ko seoski zvonik,
a vrelom dušom opružen
niz obzorja ravna,
jedini ću ostati
zubat ko harmonika,
bez bola u očima,
prost i jednostavan.

Znam, sutra će drukčije
tepati i voleti.
Naše stare osmehe
niko neće shvatiti.
Možda ćeš me tražiti.
Možda će te boleti.
Al se više nikada
neću tuda vratiti.

Predgrađe pod granama.
Zvezde su olistale.
Trepavice sumraka
uz okna se pletu.
Strah me je da ne umru
ove noći blistave
zadnja svetla nežnosti
u velikom svetu.

Julski intermezzo

Stvari koje ne potiču od razuma...

Ne želim da vas ućutkam, ako ne mogu da vas uverim. Ali moram vam priznati da stvarno postoje stvari koje ne potiču od razuma.
Moje je detinjstvo počelo negde posle pedesete. Šta sad sa njim da uradim?
(Portofino, 1983.)

In Memoriam (1932–1986)

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.








Postoji jedan neverovatan gad
koji se zove Miroslav Antić.
Ždere moj hleb.
Pravi moju decu.
Nosi moja odela.
Sa mojom ženom redovno leže u krevet
svake noći,
jer zna da sam ja tog trenutka
daleko negde, u Lenjingradu.
I taj Antić
koji me je upropastio i kao pisca
i kao čoveka,
dakle, taj Antić,
koji će jednog dana vrlo strpljivo
leći u moju sopstvenu grobnicu,
pita me jednog jutra:
šta vam je,
bogamu,
čoveče, izgledate mi nekako bolesni?
A šta se,
izvinite za izraz,
baš njega tiče kako mi je
i dokle ja to mogu.
O meni se najdivnije brinu
oni koji me ostavljaju na miru.
A on,
pere ruke mojom rakijom,
ima ključ od mog ateljea,
petlja sa mojim plavušama.
Ljudi,
taj me tera da čitam knjige,
ogovara me u rođenoj kući,
svašta laže,
mojoj deci,
zamislite svinjariju,
mojoj deci kupuje sladoled
i podmićuje ih.

Bio sam mornar.
Bežao sam.
Ili odem,
na primer,
u Pariz.
Pokrijem se ćebetom preko glave.
Pustim brkove.
A on me i tu pronađe,
u nekoj bednoj Ulici Žolive,
u nekom bednom hotelu,
i vrati kući,
i rasplače me.
Mati moja Melanija,
koja ne zna da je rodila mene,
a ne njega,
više ga voli,
više mu veruje,
i on to još kako koristi.
A on je ta upeglana stoka
kojoj ja pišem biografiju.
On je ta uvažena životinja
kojoj ja dižem spomenik,
ovako popljuvan i sam
i do krajnosti zgađen
što moram da mu javno pozajmim oči,
i dušu,
i ono malo para
koje sam jedva pozajmio.

Kad sam ja,
na primer,
skočio sa Petrovaradinske tvrđave,
on je uskakao u đačke čitanke.
Kad me je doktor Savić lečio
od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze
sa filmom.
Gde god se pojavim,
gurao me je da ga ne obrukam.
Mešao se u moje snove.
Primao je moje nagrade.
Cerekao se na prijemima.
Jedan licemer.
Jedan stvarni licemer.
Jedan - provincijalac.
Jedan što je trpeo sve ono
što ja nikada nisam mogao da istrpim.
I koji sada tako divno žuri
da crkne što pre umesto mene,
da bi umesto mene,
đubre jedno,
da bi umesto mene
što pre jedini živeo.

I ti se tako zoveš, samo se još nisi setio...

Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,

već kao svetlosni znak?

Zovem se slično odjeku. Ne nečeg što je bilo,

ne nečeg što je sada, ne nečeg što se

priprema.

Odjek sam svega zajedno.

I ti se tako zoveš, samo se još nisi setio.

Zoveš se kao pamćenje onoga što će nastati.

Kao žestoka mišljenja, koja strašno uzbuđuju

mogućnosti da sutra zaprepaste i zapanje

mirnoćom svoga unutra.

I mirnoćnom svoga spolja.

Šta je, uopšte, ime?

Ono je naša mogućnost da letimo kroz prostore
kao opiljci svemira, i da plodimo cvetanja
veštinom poverenja i majstorijom nade.

Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,
već kao boja života?

Načinjen od iskonske vatre, misleći je, ja
plamtim. I čuvam u tom požaru način
paljenja zvezda. Otud i takve čarolije u
dubini mog oka.

Znaš kako se ja zovem?
Zovem se: čekanje tebe.

Suze...

Suze se bruse strpljenjem.

(Kotor, 1973.)

Razneženi džambas...

Zdravica Dobrice Erića Miroslavu Antiću

Razneženi džambas s prazničnom buklijom srca kojom se pričešćuje i blagosilja svet oko sebe i s tajnom violinom duše koja u dugim samotničkim noćima cvili po zadimljenim birtijama žudnje i razvejava iskonske zvuke širom čas blatnjave a čas pšenicom pozlaćene beskrajne ravnice zavičaja – pesnik Miroslav Antić, ta živa i bogomdana zublja smolom tuge natopljena, plamti na ovoj nezahvalnoj ali plemenitoj sredokraći između starog i novog, između bivšeg i budućeg, kao dud međaš raskrečen između dva čaira, podjednako snažnih žila sa obe strane međe, tako da ni sam više ne zna na koju stranu da prekorači i kojim vetrovima da se okrene, plodan i tvrd kao i sama stara zemlja u koju se ukorenio i savitljiv opet kao i bagrem kraj puta kojim odlazi i vraća se i ono novo i zagonetno nebo iznad i ispod njega koje ga svojim neprotumačenim znacima mami i čupa iz berićetne zavičajne crnice, tako snažno da strepim da neće odoleti.

Junski intermezzo

Mika Antić uživo...

Evo... Stiže sa zakašnjenjem audio zapis koji sam obećala... Mika recituje na Đoletovom B. koncertu... :) Neka vas zgreju i razvesele ovi iskreni zagrcnuti slogovi...

Niz raskršća koja se razilaze...

Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog
čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.

Krila su samo zalet...

Kad se dohvate dva strašna krilata stvora,
onaj koji je savladao umeće puzanja
– pobedio je.

Krila su samo zalet
i stvarno – ništa više.

Puzanje je najpouzdaniji način doskoka.