Ako te uprlja blato i otruje gorčina,
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.
Moralni zakon vode je: da udavi. A vatre:
da sagori sve što joj je u zagrljaju.
Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.
Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.
Tvoje je s kim si, kuda prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj
blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.
Tvoje vatre su prisutne.
Danas. Davno pre danas.
I dugo iza svih danas.
Uvek ćemo se sretati.
ponavljan neponovljivo
u krvotoku proleća
i plavim plotunima lasta.
U puzavicama kiša.
U grozdovima rose.
U strpljivoj tišini
što naslagama godova
grli i zida stabla
dok na njih namotava trajanje.
Ništa ti ne razumeš, moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče koga je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja, pokrivao te i pazio.
Ti si za mene još uvek parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti i celu kuću potresa.
Ja sam te, namćoru lepi, naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti digao oči ka nebu sa prljavog poda
– a onda smo se,
odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem zaista ne razumeš
i kao da sve što umem – ti triput bolje umeš.
U redu, visočanstvo, ja sam te ljuljao... kupao...
ponosio se tobom...
nemušte reči sricao...
I dosta svoje mladosti zbog tebe sam polupao
pa kad je u svet trebalo – zbog tebe nisam se micao,
nego sam sivkasto čamio,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život vredeo i dani valjani bili.
Danas kad rođendan slaviš, sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od one sorte
što ne sme da zadrhti kad odapinje strele.
Možda je pomalo dockan, ali sve ću ti reći
i drugarski
i tužno
i grubo
i srneći.
Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao kad te drugi istuku.
Bio si moje najdraže i tu sam najteže pogrešio.
Četrnaest ti je godina i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem i dušu i glavu i leđa?
Hoću da jasno kažeš kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam sve što ti odraslom fali?
– Tata, škripi u braku...
– Na poslu...
– Daj za džeparac...
A ja ti i dalje pomažem, jer te volim i žalim.
Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili.
I stvarali smo čuda, a ništa nismo stvorili.
I evo, danas ti dajem reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek na ovoj tek započetoj
čarobnoj stazi života,
- moram ti razbiti njušku,
makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.
Nikad te tukao nisam – to za dečake nije.
Al' sutra,
odrasli prinče,
videćeš kako se bije.
Kad upotrebim reč dete, pokušavam da joj dam dostojanstvo jedne ogromne bezazlenosti, koja je tako bar mislim, najveća svetlost u ljudima.
Svaki put kada pokušavam da pronađem odgovarujuću fotografiju za blog, poželim da ukradem neku staru sliku iz detinjstva ili mladosti ljudi koji žive oko mene. Mislim da najautentičnije uz reči Mike Antića idu slike na kojima smo upravo mi, naši roditelji, prijatelji, rođaci, i to u godinama kada je Mika stvarao – pedesete, šezdesete, sedamdesete i osamdesete... Pozivam vas ovim putem da mi šaljete stare fotografije iz svojih albuma na adresu miki.i.ostalim.cudima@gmail.com, a ja ću ih (anonimno, razume se) objavljivati u kombinaciji sa Mikinim stihovima. Uz ovaj post objavljujem fotografiju jedne meni bliske osobe (bez prethodne konsultacije sa istom :)) slikanu krajem sedamdesetih ili početkom osamdesetih, verovatno negde na selu, kod bake i deke, u jednoj od bivših YU republika...
Mika: Često nisam uspevao da je dozovem. Tu maštu za koju sam govorio da treba, za sve dečake i devojčice, zagnjurene u jastuke noći, kao lokomotiva da juri. 
Veje, veje, veje...
To se mećava smeje.
Veje, veje, veje...
To se mećava greje.
Bos gazim sneg, a sve je:
Aleje srebra! Aleje...
Veje, veje, i veje...
Tražim joj stope. Gde je?
Čudi se svemu bezazleno, kao da si se rodio prvi put. Ali ostavljaj dokaze iza sebe, oprezno kao da tu postojiš poslednji put. I voli najžešćom nežnošću, kao da živiš jedini put i nikad više.
