Psi i Vukovi

Ovde se smatra čašću i
viteškom vrlinom kad poniziš
do smrti sve što te nadvisuje
spretnošću, snagom, lukavstvom
i umom.

Kad ti izgovaram ime...

Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna i tamjana,
i sirovog mesa i cveća.
U očima mi grme grčevi svetlosti.
u temenu se protežu grobovi strašno grbavi.
Kad ti izgovaram ime,
sav sam ispljuvan i čist,
i mek i besan...
I – polumrtav od ljubavi.
Naučila si me da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim...
Kad ti izgovaram ime – sav sam ošuren od sunca
i neko mi neverovatno lepo čudo u grlu klokoće.

Kamen

Gospodine, kažem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao je u bašti kamen.
Poklonio ga je nekom vajaru da načini od njega skulpturu. Bio je to običan kamen, ali ako ga okreneš prema svetlosti, u njemu se odslikavao ceo svet. A vajar ga je odbio.

Mudrac mi kaže: i morao je da odbije, jer ga nije sam pronašao.

Odisej

Hajdemo da to objasnimo.
Da objasnimo šta znači ova rečenica:
mornar savlada najveća mora,
sve plemenite i sve rđave okeane,
mimoiđe sva vrebanja koralnih ostrva
i sve podvodne grebene,
poljubi sve sirene ovog sveta
i otruje se od njih,
a kao Odisej ima jednu želju:
da nađe svoje ovce,
da nađe Penelopu,
da nađe sina Telemaha
i svoj narod.
Pričekaj,
kneže moj,
još nije kraj rečenice.
Sedne Odisej na obalu
kad se vratio,
i prebrojao ovce,
i video tu ženu,
i video tog sina,
i video taj narod,
sedne Odisej na obalu i – zeva.
I sedne sutra na obalu
i gleda u daljinu.
I sedne još sutra na obalu
i plače što stoji u mestu.
I sedne još sutra na obalu
i vidi neka drva.
i krišom sagradi splav.
I sedne još sutra na obalu
da ga niko ne primeti
i Odisej im pobegne.
I obiđe sva vrebanja.
I sva koralna ostrva.
I sve podvodne grebene.
I sve sirene sveta.
I nasuče se,
kneže moj,
na neko bedno ostrvce,
jer neće da ga zaobiđe.
Mornari idu pravo.
Mornari ne umeju drukčije.

Kiša

Kiša… kiša… krupna kiša…
Sva su mokra leđa krova.

Treba uzeti na nišan
gorak šapat jasenova.

Kad na usnu i u šaku
kane tuga u razdanja,

mudrost je u sivom mraku
naći zlatne prste granja.

Kiša… kiša bičevima
krovove pretukla riđe.

Samo jedna sreća ima.
Noćas treba da naiđe.

Rukovanje...

Jedino nikada neću
umeti da se ne naježim
kad se rukuju mlitavo.

Ko se mlitavo rukuje
znači da mlitavo misli
i da mlitavo vekuje.

Pesak

Ovu pesmu treba čitati
sasvim polako.

Malo nakriviti glavu,
sklopiti oči
i razmišljati o pesku pustinje
koji se talasa i prosipa
a ipak ima svoju povezanost
i sigurnost,
jer niko ga nije uhvatio da žuri.

Naiđu nepogode,
i on ih utiša svojom težinom.

Niču i sahnu narodi i kulture,
a on ih nadživi i zatrpa.

Eto zašto se ova pesma čita
polako kao pesak
dok se naslanja na uho
na ogromni gluvi prostor oko sebe
i razmišlja o stvarima
koje nas čine jakim i dugovečnim.

Samo onaj,
ko nije uhvaćen da žuri,
može se uzvisiti nad početkom
i krajem
i zaslužiti vrlinu da bude vladar
jednog nezamislivog predela,

i istraživač jedne ružnoće
ili lepote stvari oko sebe.

Ko žuri - zakasniće.
Široko začuđenih zenica,
ostaće zauvek pobeđen.

Zauvek samo podanik.

Neke davne zvezde...

Francuska, Kan, 1961. godina… SFRJ po prvi put učestvuje na Pesmi Evrovizije… Pesmu „Neke davne zvezde“ izvodi Ljiljana Petrović… Autor teksta je Miroslav Antić… :)

Stari put od lišća sav žut
Noć na putu tom
San od zvezda tako je žut
San u oku mom

O znam ja, o znam ja
Još pamtim te dane
Nekad si bio uz mene ti

O znam, da si još moj -
Plaču noćas grane
U oku mome i snu

Tvoj osmeh još slutim i tvoj topli dlan
Dok čekam, dok ćutim i tonem u san

O znam, da si još moj -
Plaču noćas grane
U oku mome i snu

Tvoj osmeh još slutim i tvoj topli dlan
Dok čekam, ćutim i tonem u san

O znam, da si još moj -
Plaču noćas grane
U oku mome, u srcu mome
U samoći mojoj i snu

Samoća

Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju na ivicama svemira. Sitne i zbunjene sabijaju se u jata.
Seme sekvoje bira čistine sa mnogo sunca, uragana i vazduha. Seme paprati zavlači se u prašume.
Orao nikada nije imao potrebu da se upozna sa nekim drugim orlom. Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da prebrodiš trenutak jer trenutak je teži, i strašniji i duži, od vremena i od večnosti.

(Prva) ljubav

Vrlo je važno,
pre svega,
da (prvu) ljubav umeš da opišeš ćutanjem,
da je sagledaš žmureći,
da je dotakneš samo osmehom i šaputanjem.
Vrlo je važno
da o njoj ne brbljaš okolo
i nikom ne daš da je dodiruje.
Ona je providna kao lutkino oko.
Ona je nežna kao tišina koja hoda na prstima.
Ona je jedini nemir koji ume da miruje.
Ona je sve tvoje nedokučivo,
neuhvatljivo,
sve tvoje srebrno i treperavo kao daleko zvono,
a ipak je u tebi,
i nešto oko tebe...

Parafraza XIX

Plakati pa dušu žvakati.
Suze u jastuk umakati.

Plakati, plakati, plakati
i sebe moći preskakati.

Plakati, pa se nasmešiti.
Ne, nećemo pogrešiti.

Plakati, ali se boriti
i sobom nebo otvoriti.

Hteo ja još, pa stao...

Jedna od Mikinih slika iz ciklusa "Suncokreti"...

Miris trave...

Ne doticati oblik šljunka,
nego oblik svojih prstiju u sadržini kamena.

Ne udisati miris trave,
nego miris svojih nozdrva u sadržini bilja.

Ne osluškivati zvuk vetra,
nego zvonjavu svoga uha u sadržini vazduha.

Ne sagledavati sjaj mesečine,
nego blistavost svoga oka u sadržini svetlosti.

Ne kusati ukus kiše,
nego ukus svog daha u sadržini vodenog.

Mikolinkoteka

Ovde otpočinjem Mikolinkoteku – zbirku veza iliti linkova ka Web lokacijama iliti sajtovima sa Mikinim pesmama, biografskim podacima i sl. Biće redovno ažurirana...

Pesme
Pesmarica – Dragana Konstantinović
Antic.org
Pesme – Marko Ilić
Dečji svet poetskog društva Perunika
South Slavic Literature Library
Cesarica
Lektira BIH
Iluzije
Online Library
Translated poems
Poezija koja traje
An Immortal poem
Modersmal
Tvorac grada
Sarajlićevo
Dobrota
Kaleidoskop
Forumi
B92
MyCity
Krstarica
Vojvodina Cafe
Virtualno
City.ba
Snoviđenje
Forum.hr
Domaći
Banjaluka
Virtualni svet
SDCafe
Dalmokrajišnik
Amfiteatar
Oaza
Grad Niš
Krčma
Zgubidani
Burek
Prijatelji
Tvorac grada
Cica Veštica
Novosadski.net
Trebinje
Hogarova arka
Verujem
Diskusije
Sanjalica
Svet knjige
Romance Cafe
Ostalo
Kamerna scena „Miroslav Antić“
IMDB
Yu4You
Wikipedia English
Who Miroslav Antic really is?
Wikipedia na srpskom
Gerila
Knjižara
Balkanmedia
Mokrin
Dnevnik
Galerija Pro Arte - izložba
Leksikon Yu mitologije

Ako ne vidiš...

Ako ne vidiš zvezde, upali baklje.
Ako ne vidiš sunca, uveži vatre u krug.
Ako ne vidiš šarenilo, upali sebe i prskaj, kao
one šašave prskalice za Novu godinu.
Pobacaj pregršti svitaca i makar fosfornom
svetlošću obasjaj tamu.

Nečija kosa na obrazu...

Juče sam zobao pesak. Probaj to malo sa mnom. Bićemo ceo dan obala ili pustinja.

Danas sam jeo zemlju. Probaj to malo sa mnom. Bićemo ceo dan sami u nebu: planeta.

Sutra ću jesti breze. Pa probaj to malo sa mnom. Bićemo ceo dan šuma prepuna sunca i mirisa. I senki poneke ptice koja se uplašila.

Prekosutra ću gutati oblake. Probajmo, bićemo ceo dan nečija kosa na obrazu i ličićemo na vazduh.

(Jurmala-Riga, 1978. Baltik. Bele noći)

Oprosti...

(Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali...)

Oprosti,
Mi smo se divno poznavali.
***
Oprosti što ne umem ništa belje da ti kažem
Sad kad se voli.
***
Oprosti mi što te gazim poljupcima
I psovkama milovanja budim iz sna.

(Inače, ako misliš da se ova stanica zove sreća,
Izvini,
Ne zove se sreća...)

Jedno je sloboda...

Jedno je sloboda sagledavanja života,
a drugo sloboda življenja tim životom.
Jedno je sloboda puštanja nekog u visine,
a drugo sloboda hvatanja za vazduh, da se ne padne.
Jedno je sloboda pravljenja krilatosti,
a drugo sloboda letenja samo u pravcu tuđeg sna.

Da se ne ponašam kao...

Da se ne ponašam kao potok
koji ima užasan strah od potopa.
Da se ne ponašam kao busen
koji ima užasan strah da će ga zakopati u zemlju.
Da se ne ponašam kao plamičak sveće
koji ima užasan strah od požara.

Njihov način letenja...

Ko u ramenima oseća zemljinu težu,
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih što su u drevna vremena
znali za veštinu lebdenja:
onoj potpuno drukčijoj vrsti načih predaka,
ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,
već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja,
usnama zlatnim kao večnost.
To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlečivo mučenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu što ne sabira
i ne odašilje utiske,
nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.
Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.
***
Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke
obrasle vetrom i svetlošću.
Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju
na njihov način letenja.
Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi
mogućnost da stvaramo takve oblike
iz kojih - kad se primakne uho i oslušne -
dopire lepet krila.
Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti.
U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone,
ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija
koje nas dovode na samu ivicu panike.
Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.