Kaleidoskopski svetlucavo

Posetila sam izložbu crteža i slika Miroslava Antića u Galeriji `73 koja je pod nazivom Mika i prijatelji bila organizovana u saradnji sa OŠ „Miroslav Antić“ i gospođom Ljiljom Antić čijoj privatnoj kolekciji pripadaju radovi koji su bili izloženi. Dominirale su slike iz ciklusa „Suncokreti“ koje su nastale u poslednjoj fazi Mikinog stvaralaštva, u prvoj polovini osamdesetih. Moj utisak je da neke od njih nose atmosferu bola i užasa, a neke – plave, ali umorne nade... Osim toga, sve nekako svetlucaju i prelivaju se, kao kaleidoskopska šarena stakalca, stvarajući neprestano nove prelive i oblike. U pozadinih nekih vidljivi su stihovi, ne uvek čitljivi. Bio je izložen autoportret i više porteta Miroslava Antića koje su naslikali njegov sin Igor, Momo Kapor, Milić od Mačve, Milan Konjović i još nekoliko autora. Pored toga, tu su se našla tri akta, poneki buket cveća i poneka ptica... Ova izložba radova Miroslava Antića organizovana je u Beogradu nakon dugog niza godina, a slična je održana u Novom Sadu prošle godine o čemu više možete pročitati ovde.

Trideset druga, o martu, noć četrnaesta

Odaću vam jednu tajnu:
sećam se male neprijatnosti o martu.

Vetrovi su se jedne noći,
četrnaeste po redu,
lepljivo parili među granjem.

A zvezvde,
očerupane neudate vrane,
bile su crveno zgranute,
zagrcnute od stida,
skamenjene u letu.

Bila je trideset druga.

Moj otac sa juga
došao da zbog mene
izmeni jednom svetu
u srcu i u mozgu
magnetsko polje ljubavi
i geografsku kartu.

Da digne bar jednu planinu,
ogromnu,
svu u zlatu,
i da podari sunca
starom panonskom blatu.

I zrelo zrnevlje neba
jednom ženstvenom suncokretu.

Na današnji dan pre 75 godina rođen je u Mokrinu Mika Antić.

Kad ti prođeš kraj mene

I reče moja misao: ko zna kolika sunca gore od postanka svetlosti za ovaj krhki trenutak zemaljske svečanosti, kad ti prođeš kraj mene i prepoznam svoj lik u tvome oku kao odjek.
Ne uči, nego izmišljaj to što je nazimislivo. Budućnost će dokazati da smo imali pravo.
(Split, na Gripama, 1950.)

Solaris

Pomešan s lišćem,
vetar ima mek i žut glas,
kao ona devojka kojoj sam obećao
na stepeništu katedrale
da ću kupiti jedno od Kornatskih ostrva,

i kupio bih,
kako sam bio romantičan
i šašav tog septembra,
samo da mi je Grujić na vreme poslao
onaj honorar što smo čekali,

i koja je danas ko zna gde,
majka nečije dece,
i neočešljana,
i zgađena
na mene i na ostrva
i na sve druge stvari na svetu.

Izožba Mikinih crteža i slika u Beogradu

Otvorena je pre neki dan u Galeriji '73 pod nazivom „Mika i prijatelji“. Traje do 15. marta. Radno vreme galerije – radnim danima od 12 do 20h, subotom od 10 do 15h. Adresa – Požeška 83a. Ulaz besplatan. Više o izložbi napisaću čim je posetim... :)

Vetrenjače u dugim haljinama

Trave pokazuju tačno vreme naivnosti. To je putokaz za sanjare i oblake. Korenje skazaljkama opominje na prolaznost. Tamo ostavljamo kosti u staniolu mraka. Jedino vetrenjače, u dugim haljinama od vetra, neobično objašnjavaju pravac sreće, ali njih niko ne uzima ozbiljno. Kako se ja to smeškam? Tu negde, u poslednje vreme. Suviše čudno i bezglasno. Je li to način odbrane, ili posebno čulo straha? Svako je naše dozrevanje po jedno sasvim uvelo i pogrešno detinjstvo. Spolja sam dosta sličan, ali u sebi se ne prepoznajem. Pazi ako se odlučiš da se uhvatiš za neuhvatljivo, Antiću! To te nikada neće pustiti. (Roterdam, 1960.)

Knjiga koju je Mika voleo...

Ekranizovani bestseler Galeb Džonatan Livingston... Priča o traganju (za hrabrošću) i o hrabrosti (da se traga)... Autor 81-godišnji američki pisac Ričard Bah, prema izvesnim izvorima potomak kompozitora Johana Sebastijana Baha, zaljubljenik u letenje, pilot, otac šestoro dece, dvostruki bivši suprug po treći put oženjen... U elektronskoj formi na srpskom jeziku možete je pronaći ovde, a one koji bi radije da pročitaju originalnu verziju na engleskom upućujem na ovo mesto...

Najveća slova

Najveća slova ljubavi:
jedan novembar kad nikog nisam voleo,
ni sanjao.

Najveća slova nemira:
jedan novembar kad sam se nad samim sobom
smeškao vrlo mirno.

Najveća slova života:
kad sam u širokom luku život obišao.

Najveća slova nežnosti:
kad sam rikao kao krdo bizona
i sa asfalta pasao travu.

Najveća slova sramote:
kad sam bez stida presvlačio,
svojeručno,
do gola,
toliko mamurne usedeličke noći.

Najveća slova ozbiljnosti:
kad sam se strašno šegačio
dok sam terao ceo svet oko sebe
da sa mnom hoda na rukama,
naglavce.

Najveća slova vojevanja:
kad sam u svojoj brzopletoj samoći
mimoišao metkom jedino čelo koje imam,
pobrkavši sve pravce.

Zlatni čvor

Stara je zemlja tu gde počinju blata oko Dobrog Atara. I ogromna: jedva stane u oči. A nad njom hiljadu zvezda. Ili hiljada hiljada. Ne više, sigurno. (...) Treba pronaći u toj visini svoj zlatni čvor. Jer tu je čovekova dobra sreća. Treba verovati u zvezde, a ako vidiš da pada daleko nekud i repom pali nebo, pođi za njom, jer nećeš se smiriti dok ti ponovo ne zasija u očima. Tako je od pamtiveka bilo. Tako će, daj bože, i ostati.

Igra

Igra je kad odbaciš pokrete naučene od jave, pa onda naučiš javu da ona tebe ponavlja. (Lenjingrad, balet „Žizela“, 1978)

Da skačemo u Dunav ako smo pesnici...

Varadinski most (a u Novom Sadu), najljubavniji most Srednje Evrope. Jednog davnog „iza ponoći“, na povratku s Petrovaradina, Mika Antić navalio da „skačemo u Dunav ako smo pesnici“. Na svu sreću Mika je bio i veliki folirant.

Posle pričao da sam se ja uplašio.
Ko je l' ja?

(Anegdota o Miki iz pera pesnika Brane Petrovića...)

Mali čas botanike

Na ovom svetu ima nas raznih:
debelih, smešnih, pametnih, ružnih,
pakosnih, dobrih, nežnih i tužnih,
i svako dete
– kao u priči –
na cvet poneki čudno liči.

Neko se sasvim pitomo plavi.
Nekome zumbar zuji u glavi.
Neko bogatstva nosi u duši.
Neko je šaren.
Neko se suši.
Neko se pokorno na vetru njiše.
A neko beskrajno zamiriše.

Pa ako zaista kao u priči
svako na nekakvo cveće liči,
onda jedino vredi za mene
cvet koji spusti novo seme
da biljka sutra ne uvene,
nego da trajanjem nadmudri vreme.

A seme – to je ono znanje
koje se u životu skupi
da čovek sebe oplemeni.

I tako:
ostaju samo mudri,
a venu lenji,
prazni i glupi,
ma bili čudno lepi i skupi
i čudno mirisni i šareni.

Podvala

Da li bi hteo da se menjamo?

Evo tebi ova moja seda kosa,
daj mi tvojih devet,
jedanaest
ili četranest godina.
Evo ti ovi pravi brkovi,
daj mi sve klackalice i ljuljaške na svetu.
I evo ti ovaj moj smušeni hod
za tvoje skakutanje na jednoj nozi,
i evo ti sve moje brige
za jedan tvoj popravni ispit iz hemije.

Da li bi hteo da se menjamo,
da budeš veliki kao ja,
da nosiš u džepu cigarete umesto klikera,
da ti ljudi skidaju šešir u prolazu,
a da večito, večito žališ za detinjstvom?

Reditelj Petar Latinović o Miki…

Ja mislim da sam upravo najveći krivac što je Antić počeo da radi film. Naime, Antić je pisao tekstove za filmove, što je bilo prirodno, on je književnik i pesnik i to je umeo jako dobro da radi, ali sam ga ja stalno podsticao i govorio: Mika, ti treba da počneš da radiš, da režiraš filmove. Zašto? Zato što sam ja shvatio da je on višestruko talentovan čovek. On se bavio nizom umetnosti, ali još mu je film nedostajao u tom opusu i nekako sam uspeo da ga ohrabrim da on u to krene. Ono što retko ko zna, pošto je Antić jedna vrsta romantičnog pesnika bio, on se i držao tako romantično, on je puno pio, kafane su bile njegov značajan deo života, ali se iz toga dobijao neki utisak u tim čaršijskim pričama, da je on jedna neozbiljna ličnost i da je on u stvari jedan pijanac uglavnom, ali piše izvanredne pesme i ima tako neke divne novinarske članke. Antić je napisao puno knjiga, napisao je 23 knjige. Naravno da se sve dešavalo pred očima javnosti.
Ono što javnost ne zna, a što sam ja imao sreću da upoznam i da imam kao i svoj životni kvalitet, to je da je Antić bio jedna stoprocentna umetnička ličnost, sa velikim znanjem. Ono što je Antić čitao i ono što je Antić govorio o umetnosti, to je bila sama srž umetnosti. I Antić je meni lično puno pomogao da neke stvari sagledam i kod sebe. To je prosto neverovatno šta je sve on znao. Antić je isto bio sveznalica radoznalac, ali on je znao i ko zna. Dakle, ne samo da li on zna, nego je znao i ko zna i ko bolje zna. I Antić je u stvari polako prelazio na film, da bi jednog dana prešao sasvim i odmah je zagrizao u najsurovije istine ovog društva. Prvi film koji smo radili je bio film koji je tretirao problem Golog otoka. To je Druga obala. Ima ona teza da se na drugoj obali uvek peca bolje, pa kad pecaroši pređu na tu drugu obalu, vide da je ona isto tako grozna i tužna. Zato se i zove Druga obala i mi smo taj film napravili praktično u mojoj kuhinji, jer smo ga tamo i lepili, tamo smo ga i montirali. Jer Antić je bio željan svestranosti. On kaže: "Daj sad ovako, ovo ćemo ovako". On je bio u isto vreme i veoma fizički raspoložen da nešto radi. Meni je objašnjavao recimo ovako: "Oću da mi špica ide ovako, od male na veliko". Pa lupi kao kad bokser udara rukavicom drugog boksera. Dakle, da taj osećaj imate. On je to prenosio. U prvi mah bi se reklo da on nije znao šta hoće, a u stvari je vrlo dobro znao šta hoće da dobije kao rezultat. Naravno da sam ja tu sa svim svojim umećem pomogao.

Psi i Vukovi

Ovde se smatra čašću i
viteškom vrlinom kad poniziš
do smrti sve što te nadvisuje
spretnošću, snagom, lukavstvom
i umom.

Kad ti izgovaram ime...

Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna i tamjana,
i sirovog mesa i cveća.
U očima mi grme grčevi svetlosti.
u temenu se protežu grobovi strašno grbavi.
Kad ti izgovaram ime,
sav sam ispljuvan i čist,
i mek i besan...
I – polumrtav od ljubavi.
Naučila si me da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim...
Kad ti izgovaram ime – sav sam ošuren od sunca
i neko mi neverovatno lepo čudo u grlu klokoće.

Kamen

Gospodine, kažem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao je u bašti kamen.
Poklonio ga je nekom vajaru da načini od njega skulpturu. Bio je to običan kamen, ali ako ga okreneš prema svetlosti, u njemu se odslikavao ceo svet. A vajar ga je odbio.

Mudrac mi kaže: i morao je da odbije, jer ga nije sam pronašao.

Odisej

Hajdemo da to objasnimo.
Da objasnimo šta znači ova rečenica:
mornar savlada najveća mora,
sve plemenite i sve rđave okeane,
mimoiđe sva vrebanja koralnih ostrva
i sve podvodne grebene,
poljubi sve sirene ovog sveta
i otruje se od njih,
a kao Odisej ima jednu želju:
da nađe svoje ovce,
da nađe Penelopu,
da nađe sina Telemaha
i svoj narod.
Pričekaj,
kneže moj,
još nije kraj rečenice.
Sedne Odisej na obalu
kad se vratio,
i prebrojao ovce,
i video tu ženu,
i video tog sina,
i video taj narod,
sedne Odisej na obalu i – zeva.
I sedne sutra na obalu
i gleda u daljinu.
I sedne još sutra na obalu
i plače što stoji u mestu.
I sedne još sutra na obalu
i vidi neka drva.
i krišom sagradi splav.
I sedne još sutra na obalu
da ga niko ne primeti
i Odisej im pobegne.
I obiđe sva vrebanja.
I sva koralna ostrva.
I sve podvodne grebene.
I sve sirene sveta.
I nasuče se,
kneže moj,
na neko bedno ostrvce,
jer neće da ga zaobiđe.
Mornari idu pravo.
Mornari ne umeju drukčije.

Kiša

Kiša… kiša… krupna kiša…
Sva su mokra leđa krova.

Treba uzeti na nišan
gorak šapat jasenova.

Kad na usnu i u šaku
kane tuga u razdanja,

mudrost je u sivom mraku
naći zlatne prste granja.

Kiša… kiša bičevima
krovove pretukla riđe.

Samo jedna sreća ima.
Noćas treba da naiđe.

Rukovanje...

Jedino nikada neću
umeti da se ne naježim
kad se rukuju mlitavo.

Ko se mlitavo rukuje
znači da mlitavo misli
i da mlitavo vekuje.

Pesak

Ovu pesmu treba čitati
sasvim polako.

Malo nakriviti glavu,
sklopiti oči
i razmišljati o pesku pustinje
koji se talasa i prosipa
a ipak ima svoju povezanost
i sigurnost,
jer niko ga nije uhvatio da žuri.

Naiđu nepogode,
i on ih utiša svojom težinom.

Niču i sahnu narodi i kulture,
a on ih nadživi i zatrpa.

Eto zašto se ova pesma čita
polako kao pesak
dok se naslanja na uho
na ogromni gluvi prostor oko sebe
i razmišlja o stvarima
koje nas čine jakim i dugovečnim.

Samo onaj,
ko nije uhvaćen da žuri,
može se uzvisiti nad početkom
i krajem
i zaslužiti vrlinu da bude vladar
jednog nezamislivog predela,

i istraživač jedne ružnoće
ili lepote stvari oko sebe.

Ko žuri - zakasniće.
Široko začuđenih zenica,
ostaće zauvek pobeđen.

Zauvek samo podanik.

Neke davne zvezde...

Francuska, Kan, 1961. godina… SFRJ po prvi put učestvuje na Pesmi Evrovizije… Pesmu „Neke davne zvezde“ izvodi Ljiljana Petrović… Autor teksta je Miroslav Antić… :)

Stari put od lišća sav žut
Noć na putu tom
San od zvezda tako je žut
San u oku mom

O znam ja, o znam ja
Još pamtim te dane
Nekad si bio uz mene ti

O znam, da si još moj -
Plaču noćas grane
U oku mome i snu

Tvoj osmeh još slutim i tvoj topli dlan
Dok čekam, dok ćutim i tonem u san

O znam, da si još moj -
Plaču noćas grane
U oku mome i snu

Tvoj osmeh još slutim i tvoj topli dlan
Dok čekam, ćutim i tonem u san

O znam, da si još moj -
Plaču noćas grane
U oku mome, u srcu mome
U samoći mojoj i snu

Samoća

Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju na ivicama svemira. Sitne i zbunjene sabijaju se u jata.
Seme sekvoje bira čistine sa mnogo sunca, uragana i vazduha. Seme paprati zavlači se u prašume.
Orao nikada nije imao potrebu da se upozna sa nekim drugim orlom. Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da prebrodiš trenutak jer trenutak je teži, i strašniji i duži, od vremena i od večnosti.

(Prva) ljubav

Vrlo je važno,
pre svega,
da (prvu) ljubav umeš da opišeš ćutanjem,
da je sagledaš žmureći,
da je dotakneš samo osmehom i šaputanjem.
Vrlo je važno
da o njoj ne brbljaš okolo
i nikom ne daš da je dodiruje.
Ona je providna kao lutkino oko.
Ona je nežna kao tišina koja hoda na prstima.
Ona je jedini nemir koji ume da miruje.
Ona je sve tvoje nedokučivo,
neuhvatljivo,
sve tvoje srebrno i treperavo kao daleko zvono,
a ipak je u tebi,
i nešto oko tebe...

Parafraza XIX

Plakati pa dušu žvakati.
Suze u jastuk umakati.

Plakati, plakati, plakati
i sebe moći preskakati.

Plakati, pa se nasmešiti.
Ne, nećemo pogrešiti.

Plakati, ali se boriti
i sobom nebo otvoriti.

Hteo ja još, pa stao...

Jedna od Mikinih slika iz ciklusa "Suncokreti"...

Miris trave...

Ne doticati oblik šljunka,
nego oblik svojih prstiju u sadržini kamena.

Ne udisati miris trave,
nego miris svojih nozdrva u sadržini bilja.

Ne osluškivati zvuk vetra,
nego zvonjavu svoga uha u sadržini vazduha.

Ne sagledavati sjaj mesečine,
nego blistavost svoga oka u sadržini svetlosti.

Ne kusati ukus kiše,
nego ukus svog daha u sadržini vodenog.

Mikolinkoteka

Ovde otpočinjem Mikolinkoteku – zbirku veza iliti linkova ka Web lokacijama iliti sajtovima sa Mikinim pesmama, biografskim podacima i sl. Biće redovno ažurirana...

Pesme
Pesmarica – Dragana Konstantinović
Antic.org
Pesme – Marko Ilić
Dečji svet poetskog društva Perunika
South Slavic Literature Library
Cesarica
Lektira BIH
Iluzije
Online Library
Translated poems
Poezija koja traje
An Immortal poem
Modersmal
Tvorac grada
Sarajlićevo
Dobrota
Kaleidoskop
Forumi
B92
MyCity
Krstarica
Vojvodina Cafe
Virtualno
City.ba
Snoviđenje
Forum.hr
Domaći
Banjaluka
Virtualni svet
SDCafe
Dalmokrajišnik
Amfiteatar
Oaza
Grad Niš
Krčma
Zgubidani
Burek
Prijatelji
Tvorac grada
Cica Veštica
Novosadski.net
Trebinje
Hogarova arka
Verujem
Diskusije
Sanjalica
Svet knjige
Romance Cafe
Ostalo
Kamerna scena „Miroslav Antić“
IMDB
Yu4You
Wikipedia English
Who Miroslav Antic really is?
Wikipedia na srpskom
Gerila
Knjižara
Balkanmedia
Mokrin
Dnevnik
Galerija Pro Arte - izložba
Leksikon Yu mitologije

Ako ne vidiš...

Ako ne vidiš zvezde, upali baklje.
Ako ne vidiš sunca, uveži vatre u krug.
Ako ne vidiš šarenilo, upali sebe i prskaj, kao
one šašave prskalice za Novu godinu.
Pobacaj pregršti svitaca i makar fosfornom
svetlošću obasjaj tamu.

Nečija kosa na obrazu...

Juče sam zobao pesak. Probaj to malo sa mnom. Bićemo ceo dan obala ili pustinja.

Danas sam jeo zemlju. Probaj to malo sa mnom. Bićemo ceo dan sami u nebu: planeta.

Sutra ću jesti breze. Pa probaj to malo sa mnom. Bićemo ceo dan šuma prepuna sunca i mirisa. I senki poneke ptice koja se uplašila.

Prekosutra ću gutati oblake. Probajmo, bićemo ceo dan nečija kosa na obrazu i ličićemo na vazduh.

(Jurmala-Riga, 1978. Baltik. Bele noći)

Oprosti...

(Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali...)

Oprosti,
Mi smo se divno poznavali.
***
Oprosti što ne umem ništa belje da ti kažem
Sad kad se voli.
***
Oprosti mi što te gazim poljupcima
I psovkama milovanja budim iz sna.

(Inače, ako misliš da se ova stanica zove sreća,
Izvini,
Ne zove se sreća...)

Jedno je sloboda...

Jedno je sloboda sagledavanja života,
a drugo sloboda življenja tim životom.
Jedno je sloboda puštanja nekog u visine,
a drugo sloboda hvatanja za vazduh, da se ne padne.
Jedno je sloboda pravljenja krilatosti,
a drugo sloboda letenja samo u pravcu tuđeg sna.

Da se ne ponašam kao...

Da se ne ponašam kao potok
koji ima užasan strah od potopa.
Da se ne ponašam kao busen
koji ima užasan strah da će ga zakopati u zemlju.
Da se ne ponašam kao plamičak sveće
koji ima užasan strah od požara.

Njihov način letenja...

Ko u ramenima oseća zemljinu težu,
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih što su u drevna vremena
znali za veštinu lebdenja:
onoj potpuno drukčijoj vrsti načih predaka,
ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,
već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja,
usnama zlatnim kao večnost.
To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlečivo mučenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu što ne sabira
i ne odašilje utiske,
nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.
Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.
***
Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke
obrasle vetrom i svetlošću.
Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju
na njihov način letenja.
Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi
mogućnost da stvaramo takve oblike
iz kojih - kad se primakne uho i oslušne -
dopire lepet krila.
Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti.
U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone,
ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija
koje nas dovode na samu ivicu panike.
Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.

Kad se iskreno stidim...

Kad se iskreno stidim, stidim se samo pred sobom.
(Dečani, 1984.)

Mudrost (od koje rastu krila)

Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost...
i ljubav...
i plave slojeve nade...

Pobacaj naše stare slike...

Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi, već neko nama drag i poznat: naš most iz jednog bića u neko sasvim drugo biće.
Neprekidno prolazimo kroz privide. Tek što na sebe naviknemo, već smo stranci. Jesmo li ovo mi, ili tek naše mogućnosti?
Hajde sedi i popij sa mnom bar jedan litar daljine. Prisetimo se malo šta je bilo pre vremena. Grane nam niču iz ušiju. Neka se rascvetaju. Mi smo više od proleća nego proleće. Vodoskok mleka i mermera.
Hej, ja! Povedi me, ne sa sobom, već sa mnom. Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi, nego uspomena na nas. (Moskva, hotel «Peking», 1972.)

Novogodišnje želje dragom antićevskom blogu...

...više objava, čarobnijih, poetičnijih, mikoLIČNIJIH
...više posetilaca (iako mu obučenom u Mikinu poeziju nikada nije dosadno, ipak... blog poželi interakciju sa još ponekim parom očiju)
...novi aktivni članovi bloga-mikoljupci (WELCOME & WANTED...)

Ponovo dete

Šta vredi da neko snove plete?
Čime da plete i uplete
ako ne postane ponovo dete?

Krenem...stanem...

Vidim da sigurno nešto jesam.
Ovde sam.
Tamo sam.
Jedno sam.
Sve sam.
Pa ipak, ne znam šta sam i gde sam.

Krenem ponekad, pa se bojim:
koračam,
a k`o da u mestu stojim.

Stanem ponekad, pa se stidim:
vidim,
a k`o da ništa ne vidim.

Stanem ponekad, pa se bojim:
da l` ja postojim,
il` ne postojim?

Brže od života

Ovaj poeta nosio se mišlju da je i u ljubavi više davao nego što je dobijao. Žene su brzo osjetile da zanos nije dovoljan za brak. Da je to predigra, a za igru su potrebne realne stvari. Neka vrsta racija u svemu, pa i u osjećanjima. Poeta se sa time nije mirio.

Raskidao brakove čim su zapali u krizu. I uvijek se novom snu predavao. I tako bi to trajalo, da nije došla opaka bolest. Pa i nju je pjesnički prihvatao. Kao neumitnost. A to je umio, ponekad i sa ciničkom opaskom. Iako je dijagnoza bila crna, nije prestajao da piše. I da igra šah. Sa ljekarom koji ga je liječio, tražio je crne figure, koje su, govorio je, u dosluhu sa njegovom bolešću i sudbinom. Kad bi odnio pobjedu nad protivnikom, likovao je: Još se ne spušta moja zastavica!

Majka Melanija doživjela je sinovljevu smrt. Za života ga nije opominjala da umjerenije živi. Znala je za njegovu boemiju, rastave. Nikad ni riječi prigovora. To je Antić s ponosom isticao. To bi mu poništilo punoću života. Kako je majci bilo u srcu, druga je stvar Utjeha joj je bila što je iza njenog Mike ostalo šestoro djece.

Roditelji su bili učitelji i stalni selidbenici: Mokrin, Kikinda, Pančevo. U Pančevo se porodica doselila 1941. godine. Tu proživjela tamne okupacijske dane. Tu je napisao i prve stihove, prvi se put zaljubio.

Poslije slijede gimnazijski dani, fakultet, rad u listu ”Pančevac” gdje je pored novinskih tekstova i uređenja dječje strane pravio i strip, sa naslovom ”Bata iz Banata”. Poslije se na životnoj traci smjenjuju različita zaduženja i obaveze. U Beogradu i u Novom Sadu, gdje je proveo punih trideset godina kao slobodni reporter ”Dnevnika”.

U njegovom biću bio je usađen gen da se živi brže od života, ne ispuštajući iz vida same dubine života, koje je u pjesništvu otkrio. Antić se brzo od trauma oporavljao i pribrao. Poslije njih imao je veće nalete na stvaralačkom planu. Kad se njegova ličnost sagleda iz blizine, iz životnog i stvaralačkog ugla, uočavamo da je tempo strasti prelazio u nagle fortisime, u intenzitet najjače vrste. To je moralo naći odraza i na njegovo zdravstveno stanje.

U trenucima njegove bolesti, kada je stvarnost bila odveć maglovita, Antić se osvrnuo, u posljednjim časovima, na svoje vrijeme i njegove vrijednosti. To je bilo pri uručenju jedne književne nagrade u Novom Sadu. Evo doslovno tih riječi: ”Srećan sam što sam dobio pravo crveno priznanje. To je nagrada koja se dobija za čuvanje revolucije obrazom kao bombom, čašću kao puškom, dostojanstvom, slobodom i pameću. Ima jedna revolucija u kojoj sam živio u toku rata i u posleratnim godinama. Ovo naše danas je deo te revolucije. Čuvajte je.”

Kad je umirao rekao je da mu niko ne drži govor.

Tako je i bilo. Jedino u njegovom rodnom Mokrinu, na dan njegove smrti, održali su pisci književno veče u čast preminulog pjesnika. (Žarko Đurović)

Razlozi borbe ili Raskršće

I razlog borbe je...u potrebi za poezijom korisnog.

II razlog borbe je...u potrebi za poezijom čopora,
poezijom proždrljivosti i vernosti,
i poezijom poslušnosti i najezde.

III razlog borbe je...u traganju za onim što je sopstveno.

IV razlog borbe je...u poeziji otvaranja.

V razlog borbe je...poezija avanture.

VI razlog borbe je...u poeziji produžetka sebe samog.

VII razlog borbe je...u iskivanju najvećih oštrica
u sebi samom.

VIII razlog borbe je...u nedostojanstvu.

IX razlog borbe je...u poeziji razumevanja i nerazumevanja smrti.

X razlog borbe je...san o slobodi.

XI razlog borbe je...je razmišljanje o konačnom.

XII razlog borbe je...u obećanju jednog sutra.

Preporuka za online štivo

Priča iz devetnaest delova o ljubavi između Antona Čehova i glumice Ogle Kniper, kao i neka od pisama koja su godinama razmenjivali pod naslovom Čehov – neobična ljubav...

Najmuškija pesma

Ostavite mi na miru moje rasejane dečake,
vi najjači u razred,
najglavniji u ulici,
vi što sve silom hoćete i vi što sve silom možete.
Ostavite mi na miru moje smešne i smušene,
moje dečake sa uskim ramenima
i očima što žmirkaju od kratkovidosti.

Znam, oni obično padnu ako se penju na drvo.
Video sam, njihovi klikeri uvek daleko promaše.
Uverio sam se, oni uvek dobiju batine kad se potuku.
Oni nisu za neke velike junačke igre
i ja vas molim:
ostavite mi na miru moje rasejane dečake.

Moji dečaci hodaju kao da lebde u vazduhu,
sede u razredu drveni i zamišljeni,
zabodu nos u knjigu i ne čuju šta ih pitate,
ali svaki od njih tegli u svojoj glavi
čudan i veliki svet koji vi možda nemate
svet u kome su oni najveće vojskovođe,
najveće poglavice,
najveći kapetani brodova,
svet u kome vide oštro kao kondori,
imaju široka ramena
i penju se na Himalaje
i putuju u Australiju.

Svet koji se produžuje do onamo.
I mnogo dalje od onamo.

Ostavite mi na miru moje rasejane dečake,
jer samo oni mogu sutra da nas odvedu
u neobično,
u nemoguće,
ako iznesu iz glava te svoje čudne svetove
i puste nas da zajednički u njima živimo
i mi sa uskim i mi sa širokim ramenima,
i vi najbolji i najlošiji klikeraši,
i vi najvažniji i najnevažniji u razredu.

Jer sve na kraju uvene.
I klikeri, ako nisi znao, uvenu kao trešnje.
Uvenu jaka ramena i uvenu lepe igre.
Uvene detinjstvo kao da nikad nije bilo.
Ostaju samo glave pune čarobnih svetova
koji se nikad ne tope,
koji se nikad ne troše,
koji se razlistavaju... razlistavaju...
iz kojih sutra rastu nove velike šume,
nove velike prerije,
novi beskrajni okeani,
nove fantastične planete,
iz ti rasejanih običnih detinjih glava
pametnih samo za tajanstveno,
za neizvodljivo i čudno,
pametnih samo za maštanje.

Školjka je žena...

Školjka je žena,
kneže moj.
A veruj: u svakoj ženi
postoji nešto hranljivo.
Neko ima ključ za nju
i otvara je u prolazu
- možda: bezazleno sasvim,
- možda: iz čiste obesti,
- možda: tek tako, iz zanata.
Onda je srče.
Onda je baca.
Jer šta će njemu ljuske.
I onda ode dalje za nekim novim školjkama,
jer on to tako jednostavno
i tako prirodno čini.
A neko nikad neće imati ključ.
Raskrvariće usta dok to otvara.
Izlomiće sve nokte.
I mučiće se.
I kad otvori školjku
i kad je napokon posrče,
vikaće:
nije to ta školjka.
Ljudi,
zar je to ono što sam hteo?
Neko baci školjku o kamen
i polupa je.
Gleda u njene krhotine
i kao da uživa u njenom ugibanju.
I ostavi je da se muči na suncu.
I ostavi je da se suši na suncu.
I da od njenog mekog tela
ostane malo gorke školjke.
A neko,
željan školjki,
plaća svom svojom starošću
da mu ih drugi otvore i donesu.
Na nekom srebrnom poslužavniku,
naravno.
U neko srebrno vreme.
Pred neku srebrnu smrt.
Neko ne voli školjke,
ali nema šta drugo da jede,
kneže moj,
i on ih jede dok drugi ozbiljno misle
da on u njima uživa.
Ti znaš da sam ja onaj koji školjke
prevari da su ptice
i kad se razmašu krilima svojih ljuštura
da polete,
– ulazim u njih precizno kao zrno.
I – mi zajedno trajemo.
I – mi se zajedno mučimo.
I – mi zajedno rađamo po malo bisera.
što obasjava svet.
Bolje da si mi doneo običnu mrvu peska.
Možda bih oko tog zrnca
sam sebi sagradio školjku
kakvu ti ne razumeš:
školjku neba i zemlje.
I možda bih oblagao to zrno dobrotom božanskog.
i možda bih ga ugojio u dragi kamen svog sna
i ne bih njime ukrasio
srce nijedne druge školjke.
Možda bih,
stvarno,
uz njega umeo samo da sanjam.
Ti ništa ne razumeš,
kneže moj.
Ja govorim o porodu.
Ja govorim o potomcima mog potomstva.

Plavi čuperak

Plavi čuperak obično nose
neko na oku,
neko do nosa,
al ima jedan čuperak plavi
zamislite gde?
- U mojoj glavi.
Kako u glavi da bude kosa?
Lepo.
U glavi.
To nije moj čuperak plavi,
već jedne Sanje iz šestog "a"
Pa šta?
Videćeš šta - kad jednog dana
čuperak nečije kose tuđe
malo u tvoju glavu uđe,
pa se umudriš,
udrveniš,
pa malo - malo. . . pa pocrveniš,
pa grickaš nokte
i kriješ lice
pa šaljes tajne ceduljice,
pa nešto kunjaš,
pa se mučiš,
pa učiš - a sve koješta učiš.
Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš nokte i piramide.
Izmešaš leptire i gradove.
I sportove i ručne radove.
I tropsko bilje.
I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.
Sad vidiš šta je čuperak plavi
kad ti se danima mota po glavi,
pa od dečaka - pravog junaka
napravi tunjavka i nespretnjaka.

Love is…

Juče sam se nostalgično prisetila sličica iz serijala Love is… Na Internetu sam došla do informacija da su ti crteži delo Kim Casali sa Novog Zelanda koja ih je u vidu ljubavnih pisamaca razmenjivala sa svojim budućim suprugom Robertom. Tako je sve krenulo... Nakon njene smrti njihov sin Stefano je nastavio da objavljuje crteže, ali ih i dalje potpisuje majčinim imenom. Na http://www.comicspage.com/loveis/ svoje mesto je našao popriličan broj ovih nežnih ilustracijica. Verujem da ih je i Mika voleo. Setila sam se i Sare Kej, ali to je neka druga tema...

Parafraza XXV

Otvoriti, otvoriti, otvoriti.
Sa samim sobom se boriti.
Pretvoriti u sunce vrhunce.
Ne gurati se. Dogurati.
Otvoriti, otvoriti, otvoriti.
I strašno se umoriti.
Ne uzaludan, već čudan.
Otvoriti, pa se zatvoriti.

...i zaspim u svojoj pesmi...

Moje su pesme semenje iz kojeg rastu tajge. Šiprazi puni hladovine i čestari prašine. Stavim glavu na pregršt uvele mahovine i zaspim u svojoj pesmi, ali odnekud, iz paparati, nekakva malecka crna i strašno otrovna nežnost uvuče mi se u uho i umrem u toj lepoti. Pa metar dalje oživim. Jer disanje mi je semenje iz kojeg rastu nebesa. (Omsk, 1974.).