Sišao sam do izvora. Devojčica se prenula
kao da vidi avet.
„Napokon ste se rodili“, reče i pokaza rukom
na moje lice u vodi. „Već danima vas tu
nalazim“.
I ja sam stajao zbunjen. Ona je videla mene,
ja sam video nju. Znači da se mi zajedno,
na istom mestu stvaramo, iz mozga ove
planine.
Zemlja nas zajedno misli.
Nisam bio uobražen kao neki dečaci u
petanestoj godini i pošteno sam priznao da
je sve to za mene teško i nerazumljivo.
Ona se nevešto osmehnu: „Pobrkali smo
snove. Sad ćemo se zameniti.
Vi meni vratite mene, ja ću vama vratiti vas“.
2 comments:
Bas sam se obradovala kad sam naisla na ovaj blog...
Mikini stihovi su zaista nesto najlepse sto sam ikada procitala u svom zivotu i uvek ih otkrivam sa istim ushicenjem. Niko se (po mom misljenju) nije tako divno upustio u "tumacenje stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim"...
Samo nastavite ovako!:)
Draga Dunja,
Dobro mi došla... :)
Post a Comment