Crteži

Ponekad tako sebe damo za oči jedva upoznate.
I na rastanku ćutimo samo i ne tražimo da nas vrate.
Živimo posle u tom drugom sve dok mu oči svetom plamte.
I ne znamo što nas pamte dugo, kad ne tražimo da nas pamte.

Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

Koji su tvoji gradovi?

Draško Ređep: Koji su, zapravo, tvoji gradovi?
Mika: Kada sam se vraćao iz mornarice, bacao sam dinar - u kom gradu da se skrasim? A i tada i sada su postojala samo dva grada: Mostar i Novi Sad.
Draško Ređep: Zbog mostova?
Mika: Nikako. Zbog ljudi, zbog ljudi. U Novi Sad sam bez reči došao. Ali, kad mi se dogodi nevolja, ili kada sam u nekoj grdnoj čamotinji - idem u Mostar. Mostar je moja neiživljena ljubav. Ali, ipak, ima još jedan grad! To je Lucern. Čudesan švajcarski grad, tamo bih mogao čak i da umrem. U Beogradu sam bio gladan, bilo mi je zima, svi su nekud žurili, nikad nisu imali vremena za razgovor.

Povuci ruke kroz pređu Mlečenog puta...

Povuci ruke do lakata kroz pređu Mlečenog puta. I drži tako dok motam klube ogromne svetlosti, kao zlatni oreol oko svoje spostvene prelepe glave. Drži i reci kako neko može netoplokrvno da razmišlja o tome čime misao čuje i čime ovaj vid izmišlja, njuh sanja, ili ukus peva na vrhu jezika.
Sav ogrezao u šećer i gusto vino južnih zrenja, u svojoj sad već iskraćaloj mladosti, pažljivo baveći se tananom, nežnom igrarijom stvarnog odvajanja prostora od drugih, susednih prostora, ćutim i motrim ispod oka nadolazeća stoleća.
Najveća je brzina ne biti odmah brzoplet, nego pomalo namerno zakasniti. Usuđujem se da govorim sa valjenskom siugurnošću ludaka i prvosveštenika, da ću preuzeti na sebe da tako nekako i artikulišem budućnost.
Jedno je razmišljati o promenama, a drugo i činiti pokretljivost.

(Vranje, Borina nedelja, 1977.)

Najsrećniji su oni koji su teški naviše...

Ako znaš da si bio
pre mnogo hiljada godina,
i sagradio Balbek,
i porušio Troju,
ako se sećaš reptila,
Atlantide i mastodonata,
ko ti može oduzeti taj deo biografije?
Valja u sebi odgajiti
ogromnu plodnost vere
da bi se shvatio smisao
i pravi početak čoveka.
Neko bi mislio: sanjariš.
Ne. Ti to izbegavaš obmane.
Ko ne uma da izmisli
ne ume ni da opstane.
Najsrećniji su oni
koji su teški naviše.
Najsrećniji su oni
koji su prvi razumeli
da je temelj: već krov,
i semenka: već plod.
I pogled u nebo: već krilatost.
I zamisao: već doživljaj.
I htenje: već saznanje.
I odluka: već dejstvo.
Ako znaš da si leteo
van sunčevog sistema
i prestizao vreme,
i boravio u svetlosti,
i u nekoj budućnosti
zaboravio kapu,
ko ti može oduzeti
taj deo biografije?
Pitaš se: šta je suština?
Biti moguć u nemogućem.
Pitaš se: šta je cilj?
Tvoja spremnost da kreneš.
Pitaš se: gde je kraj?
Na kraju tvoga pitanja.
Kad uobličis misao,
uobličićes beskonačno.

Ima jedna nevolja

Sadik Šehić
Ima jedna nevolja

Uspomena na pjesnika Miroslava Antića

Pjesnik Miroslav Antić dva puta je učestvovao na nekadašnjoj Republičkoj kulturnoj manifestaciji ”Kikićevi susreti” (1980. i 1982.) u Gradačcu. Već tada mi je kazao koliko je Gradačac ”divan i lep gradić” i da bi to mogla biti druga ”pesnička Meka”, odmah poslije Mostara. Rekao je još i ovo: ”Moram se složiti sa nobelovcem Ivom Andrićem, kada je rekao ”da je Gradačac grad u kome se morao roditi pesnik”, da bi potom dodao ”to je grad u koji moraju dolaziti pesnici”...

I tako prebirajući po sjećanjima i uspomenama na pjesnika Miku Antića i na njegov boravak u Gradačcu i druženje sa ovom pjesničkom ljepotom od čovjeka, tog lijepog maja 1982. godine na starom Gradu na Konaku ”Zmaja od Bosne”, gore na Seir-čardaku, odakle puca krasan pogled na ravnu Posavinu, čak tamo do kasabe pjesnika nezaboravnih stihova o sevdahu i neimaštini Muse Ćazima Ćatića, negdje oko pola noći našla se pjesnička bratija da se onako za svoju dušu ispjevaju i raspolože. Među pjesnicima, pored ostalih, nalazila se i naša divna pjesnikinja Nasiha Kapidžić-Hadžić. Ta pjesnička noć ostala je nazaboravna za sve one koji su imali tu privilegiju da se u tom času zadese na Seir-čardaku. Ta noć ostaće nezaboravna i za ovdašnjeg legendarnog konobara rahmetli Mandžu koji je te večeri posluživao pjesničke velikane. To je bio svojevrsni pjesnički festival koji je trajao sve do pjeva prvih horozova!

I poslije te pjesničke noći sa Seir-čardaka, iz tog prelijepog maja hiljadu devetstotina osamdeset i druge Miroslav Antić je izrazio želju da se opet i još jednom, ”prije nego što odem preko reke”, kako mi je rekao na rastanku, kao da je slutio da mu je to i naše posljednje druženje u Gradačcu, posjeti Gradačac. Čvrsto obeća da ćemo mu javiti tačan datum kada se budu održavali naredni ”Kikićevi susreti”, i naravno da ga željno očekujemo u našoj sredini.

I slijedećeg tamo majskog dana 1983. godine stiže pismo sa ovim sadržajem:

”Dragi drugovi,

Zahvaljujem Vam se na pozivu. Ja ću doći u Gradačac 12. maja do dva popodne. Ima jedna nevolja, pa Vas molim da me shvatite. Dolazim svojim kolima sa ženom i dva najmlađa sina. Biću u Gradačcu nekoliko dana na svoj račun. Meni se prošli put kod Vas toliko svidelo, da smo Haso (Hasan, pr.a.) Fazlić i ja sa porodicama ostali još dva dana za svoju dušu. Ja snosim troškove boravka moje dece i žene, ali nevolja je u tome što ne znam koji je hotel, pa Vas molim da mi rezervišete jednu trokrevetnu sobu.

Inače, dosta loše sam prošao februara. Bio sam dvadeset dana u bolnici. Srce. Zato i ne smem bez žene da se krećem na daleke puteve. Ona mi je i šofer, i lekar, i savest.

Drugarski pozdrav svima

Miroslav Antić.”

Pred Hotelom Banje Ilidža u Gradačcu tog 12.maja 1983.godine čekasmo u dva popodne Miku Antića. Čekali smo i čekali, da bi se u tom iščekivanju pojavio poštar na ”kolibriću” sa telegramom ove sadržine:

”Dragi drugovi, oprostite što ne mogu doći, jer moje bolno srce ne da mi da se pomerim iz kreveta.

Za lep uspeh Kikićevih susretima, Vama domaćinima i svim mojim drugarima srdačne drugarske pozdrave

Vaš Mika Antić”

A vijest da je prestalo da kuca to bolno pjesničko srce silno je rastužilo njegove gradačačke drugare i sve poklonike lijepe pisane riječi ne samo Kikićevog Gradačca i Posavine.

Na Mikinom grobu svirala je tužna muzika čuvenog vojvođanskog tamburaša Janike Balaša. Zaista, tužno da tužnije nije moglo biti!

Druga strana vetra

Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio
i kao da je upola živeo.
...
More je kad čovek u sebi nađe
mudrost kako se budan sanja
i kad su dani slani i sivi.
Mudrost kako se sasvim živi.

Mornari se, u stvari, ne rađaju.
Postaju od svoje mašte najzlatnije.
Sami se od sebe sebi događaju,
svaki put čudnije...neverovatnije...
Zažmure i pogode kad da se dogode
i na kom mestu da se dogode.
...
Mornari i zvezde čudesno znaju
da večno namiguju
i večno traju.
...
Kad vidiš mornara,
ne pitaj šta mu je.
Pusti ga.
On mnogo voli da samuje.
On samo trepne i – kad god hoće
stvori parčence divne samoće.

Dotrči bliže zori

I svaki put kad te slome,

pa moraš nov san da stvaraš,

ne sanjaj ga u mraku

Dotrči bliže zori.

Izbroj u sebi do deset

i to u večnost pretvori.

I sve što žmureći smisliš

ostaće zauvek tako.

Bosih stopala trag

Ako u nekome ostavimo bosih stopala trag, al' urezan u kamen od ogromne upornosti, onda je postojati ili ne postojati potpuno ista stvar. Ostaje staza koja vodi u našem smeru. Ostaje smer ka kom će neko ipak stići. Ostaje stizanje koje vodi u nemoguće. Ostaje nemoguće koje vodi u sve mogućnosti. (Zenica Pive, 1974.)

Rođendanska pesma

Ja mislim da smo svi redom
iz lepe ljubavi rođeni,
ogromne, čudne i drhtave
kao jasike zelene.
posle su došle kolevke,
cucle i zubi, i ostalo.
i noć kad smo kmečali.
i pelene, pelene, pelene.
Svejedno je dali su oblaci
jesenjim nebom tumarali,
ili je košava bila,
ili je mećava bila,
ja mislim: oni su videli
sva sunca kad su nas stvorili.
Zato je kosa bebama
meka i topla kao svila.
Ja mislim da su se voleli
i mislim da su zamišljali
najlepše usne za nas,
najlepše oko i dlan.
I želeli su da budemo
najbolji na ovom svetu.
Da li se ikad upitaš,
ličiš li na njihov san?

Jedino čulo

Jedino čisto čulo to je dodir njene i moje ruke. Sve ostalo uopšte nisu čula. (Čortanovci, 1973.)

Basna

Roda, odevena u kostim od novog prolećnjeg perja, i jedan sasvim olinjali, ćelavi đeram, ćaskali - stojeći na jednoj nozi - i mudrovali iz dosade.
A znaš li, kazala roda, znaš li da nikad nećeš poleteti, jer ravnodušni se linjaju, a krila rastu samo od prevelikih želja.
Đeram ocedi kap vode s njuške i reče, žmirkajući limeno prema suncu: lako je vama, gospođo, kad ste udati za vetar, a ja sam se zemljom oženio.
Pouka ove basne izgubljena je u perju roda koje su odletele.

Bosonoga pesma

1.

Ovo je pesma
za tvoja usta od višanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.

Moja je sreća srneća,
a grešno mi je smešno.
Ako me neko čačne
u ove oči plačne,
nije to neutešno:

ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozračne.

2.

Podeliću sa tobom
sva moja šašava zdravlja.
Zavoli moju senku
što se klati niz dan. 

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znaš:
divno je nemati plan. 

Iziđi iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.

Evo, i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt. 

Budi uz mene kad odem.

Uvod posle uvodne pesme i uvodnog teksta

Ovaj weBLOG posvećen je pesniku Miroslavu Antiću, a namenjen svima onima koji se stapaju sa njegovim stihovima ili ih zrače, a da to možda i ne znaju... Uključivaće, svakako, Mikinu poeziju i reči, refleksije, njegove, moje, tvoje...

To ja još uvek šašav letim, i živim

Hiljadu devetsto trideset i druge, četrnaestog dana prvog prolećnog meseca u godini, na severu Banata, u selu Mokrin, rođen je jedan od naših najšarenijih i najveličanstvenijih savremenih umetnika-romantika-boema – Miroslav Antić.

Osnovnu školu i gimnaziju Mika je pohađao u Kinkindi i Pančevu, a nikada završene studije ruskog i češkog jezika i književnosti - u Beogradu. Najviše je učio od života i kontakata sa ljudima, a najmanje iz knjiga. Svoje stvaralaštvo doživljavao je kao iskazivanje nemira inspirisanog životom, ljudima, razgovorima i događajima u okruženju.

Za pedeset i četiri ovozemaljske godine uspešno se bavio poezijom, novinarstvom, filmom, slikarstvom, a prema sopstvenim rečima, bio je i zidar, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, stolar, radio kompresorima, obrađivao drvo, glumio u lutkarskom pozorištu, vodio televizijske emisije, bio konferansije...

Ovaj svestrani umetnik proleća, snova, zvezda, krila, plaventila, o kome se previše ćuti, a čije su knjige još uvek nepročitane i nedočitane, veći deo svog života proveo je u Novom Sadu odakle je kretao na mnoga putovanja i stizao do bluza u njujorškim predgrađima, do peterburškog hotela u kom se ubio Jesenjin, do upoznavanja sa Preverom u Parizu, do peskovite letonske obale, do oduševljenosti Pradom u Madridu, do dece naših iseljenika u Cirihu, do Bagdada sa 1001 danom umesto 1001 noći, do Skandinavije, Australije, Portugalije, Mongolije...

Bio je otac šestoro dece i imao tri braka koje je, prema njegovim rečima, doživeo sa mnogo ljubavi pretvorivši ih delimično u poeziju.

Voleo je boks, džudo i fudbal, more, svoj čamac, plovidbu Dunavom, kafanu, oduševljavao se naukom, posebno nebom, kosmosom, zvezdama, rado se bavio baštom, spremanjem ribe ili pasulja, više puta se lečio od alkoholizma, bio je zaljubljenik u život, u druženje sa ljudima. Njegovi prijatelji bili su kako poznati slikari, vajari, glumci, pisci, novinari, kritičari, muzičari, univerzitetski profesori, tako i kasapini, zlatari, berberi, prodavci novina, čistači ulica...

Sam je govorio da ne priznaje vidljive biografije koje podsećaju na krštenicu, karakteristiku u vojnoj knjižici ili radni dosije, one biografije koje sadrže precizne bibliografske podatke sa naslovima i datumima. Ipak, u ime sećanja na ovog velikog i toplog stvaraoca-večitog dečaka zavirimo bar u poneku sliku i boju njegovog životnog kaleidoskopa.

«Bežati u svet poezije – to je moja naivnost»

Prva Antićeva pesma Majka objavljena je 1948. godine u časopisu Mladost, a prva knjiga pesama Ispričano za proleća odštampana 1950. godine. Nakon toga usledile su mnoge knjige Plavo nebo, Roždestvo tvoje, Nasmejani svet, Psovke nežnosti, Koncert za 1001 bubanj, Poslednja bajka, Plavi čuperak, Šašava knjiga, Garavi sokak, Živeli prekosutra, Krov sveta, Prva ljubav, Mit o ptici, Nebo u oku, Druga strana vetra, Svašta umem, Hodajući na rukama, Horoskop, Tako zamišljam nebo, Izdajstvo lirike, Savršenstvo vatre...

Antić je rado recitovao svoje stihove u školama, kafanama, bibliotekama, domovima kulture, fabrikama, kasarnama, bolnicama - šarmantno, temperamentno i vrelo, ponekad pomalo zamuckujući i ističući je da je stihove pisao krvlju, sa mukom, teško, spaljujući i bacajući mnogo, porađajući svoje pesme. Govorio je da su na njega uticali svi – Milovan Glišić, Lao Ce, Boš, Brojgel, Sveto pismo, Tolstoj, Fokner, njegova majka Melanija...

Čitalačkoj publici poznat je pre svega po zbirci pesama o godinama prvih ljubavi Plavi čuperak. Kako su ljubavne pesme za decu bile nešto sasvim novo i drugačije, ovo Mikino neposredno i toplo obraćanje onima koji nisu ni mali ni veliki, kao i posredno obraćanje njihovim mamama i tatama, nailazilo je u početku na nerazumevanje i negativne recenzije kritičara dečje poezije, tako da je godinu i po čekalo na objavljivanje. Plavi čuperak je po izdavanju doživeo veliki uspeh i postao kultna knjiga za mlade

Osim poezije za decu i mlade, Mika nam je podario i predivnu refleksivnu i ljubavnu poeziju za odrasle u Koncertu za 1001 bubanj, Savršenstvu vatre, Mitu o ptici... Ti stihovi, više desetina godina nakon što su napisani, još uvek strpljivo čekaju da budu na pravi način pročitani i vrednovani, kako od strane čitalaca, tako i od strane kritike.

Uz poeziju pisao je i prozu (romani Stepenice straha, Sveti vetar) i dramske tekstove (Parastost u belom, Ženidba na oglas, Povečerje, Otužni marš, Rt Dobre Nade). Neke svoje drame sam je postavio na pozorišnu scenu, neke su zaživeli u obliku radio-drama, a Otužni marš i Parastos u belom doživeli su i internacionalno izvođenje u Parizu, odnosno u Montrealu.

Dela su mu prevođena na ruski, makedonski, engleski, albanski, turski, mađarski, slovački, češki, francuski, rumunski, poljski, slovenački... U Njujorku krajem sedamdesetih u okviru antologije poezije i proze iz celog sveta Novi smerovi objavljeni su i njegovi stihovi.

Prepevavao je pesme sa mađarskog i slovačkog pesnika Ferenca Fehera, Palja Bohuša, Mihaila Babinke, Jana Labata, Vjere Benkove... Bio je član Udruženja književnika Srbije. Više puta je bio nagrađivan - prvi je dobitnik Zmajevog štapa u okviru Zmajevih dečjih igara, primio je dve Nevenove nagrade, jednu za životno delo za poeziju za decu, Goranovu nagradu...

«Bežati u svet novinarstva – to je moja potreba da živim»

Novinarstvom - koje je smatrao svojim poštenim i časnim poslom, a koje ga je oduševljavalo jer mu je pružalo priliku da se upoznaje sa umnim ljudima, kao i da mnogo putuje - Mika je počeo da se bavi kao dvadesetdvogodišnjak u nedeljnom listu Pančevac. Nakon svega godinu dana prešao je u novosadski Dnevnik u okviru kog je delovao kao jedan od najzapaženijih novinara-autora, bio je izuzetan reporter, a njegove rubrike Obično petkom, Žurnal Miroslava Antića, Galerija savremenika čitale su se sa interesovanjem. Kao obožavac džeza, ozbiljne i ruske muzike pokrenuo je i uređivao reviju za džez i zabavnu muziku Ritam. Takođe je uređivao dečji informativni list Pioniri i Zmajev Neven. 1986. godine dobio je novinarsku nagradu za životno delo.

«Bežati u svet filma – to je moja surovost»

Na film je, uostalom kao i na slikarstvo, novinarstvo, pozorište, gledao kao na svojevrstan vid svoje poezije, filmove nije potpisivao kao režiser - na svim njegovim filmovima stoji: Ovaj film je napravio pesnik Miroslav Antić.

Snimio je više kratkometražnih, uglavnom dokumentarnih filmova. Neki od njih su Trojica iz starog Sombora o slikaru Milanu Konjoviću, kompozitoru Petru Konjoviću i piscu Veljku Petroviću, Vals za gospođicu Amaliju o manastirima Krušedol, Bođane i Hopovo u terezijanska vremena, Spomenik, Hajde da rastemo, Potpis, Zemlja, Druga obala, Fruška gora, Vreme dobra i vreme zla...

Prema pesmi Dušana Radovića režiro je animirani film Strašan lav.

Tema njegovog prvog dugometražnog igranog film Sveti pesak bila je infrombiro i zbivanja 1948. godine, dok je za drugi film Doručak sa đavolom koji priča o Vojvođanima u vremenima posleratnog otkupa i velikih poplava, a u kom su glumačku ekipu činili Mira Stupica, Pavle Vujsić, Bata Živojinović, Fabijan Šovagović, dobio Zlatnu arenu za scenario na pulskom festivalu.

«Bežati u svet slikarstva – to je moje lukavstvo»

Mikin slikarski moto bio je slikati dahom, a ne bojom, prolaziti kroz platno kao što se prolazi kroz svetlost, slikati beskraj u prostoru, slikati da bi bio čovek, ne da bi bio slikar. Sa strašću je tušem crtao krokije, aktove, portrete. Umazan slikarskim bojama do vrata stvarao je akvarele, retko ulja. Opčinjen svetlošću često je slikao suncokrete. Učestvovao je na tridesetak izložbi, od kojih su polovinu predstavljale samostalne izložbe.

Miroslav Antić je umro u šestoj deceniji života od neizlečive bolesti. Njegova poslednja volja ispisana na parčetu papira glasila je: Kada me iznose, neka pročitaju «Besmrtnu pesmu». A kad me pokopaju neka Janika Balaž ili Tugomir odsviraju «Pira manđe korkoro». Niko ne sme da mi drži govor! Tako je i bilo... Na Novom novosadskom groblju, 26. juna 1986. godine.

A mi koji smo u vreme prvih ljubavi odrastali uz Mikine pesme, a sada uz iste odrastamo do deteta, delimo njegovu veru u besmrtnost, pa noću - izlažući se čuđenju velikih i ozbiljnih ljudi - nasmešeno namigujemo najtreperavijoj, najavgustovskijoj, antićevskoj zvezdi na nebu dok u srcu zvone stihovi: Uprkos danima sivim/kad vidiš neku kometu/da nebo zarumeni,/upamti: to ja još uvek/šašav letim, i živim. (Biljana Ličinić)
Izvor: Antić, njim samim, Radovan Popović

Bilo jednom, a možda i nije bilo...

U celom svetu kad pišu bajke - bio jednom
bilo jednom, uveravaju te da je to istina.
Jedino u Zakavkazju počinju bajku:
Bilo jednom, a možda i nije bilo.
Ti veruj ako hoćeš, a možda i ne moraš.
Kad je reč o meni - stvar treba završiti zakavkaski
Bio jednom, a možda i nije bio...

(Miroslav Antić)