Pesnik Mika Antić je voleo Srem i rado je dolazio. Jedno vreme je gotovo svakodnevno boravio u Beočinu gde je nameravao da uredi atelje na tavanu Starog dvorca. Taj posao se odužio, jer je Mika više vremena provodio za kafanskim stolom, dole, u prizemlju, nego gore, na tavanu. Prijatelji su ga često zaticali kako sedi sam sa dve čašice vinjaka. Neko ga je pitao:
Toliko ličim na Dunav da se ponekad pitam ko se u kome ogleda. Teći punim životom znači ploviti nizvodno sa podjednakom strašću kao i ploviti protiv sebe: stvarati limane i virove, imati kristalne slapove i ustajale ritove, kidati rubove obala i donositi poplave, opadati i rasti, i uvek usrkavati u sebe okeane.
Jeka ću biti,
tu gde ne odjekuje
ali se vekuje, vekuje.
Odvajaću se, odvajaću.
A kajaću se, kajaću.
U prostor, u prostor, iz preka ću.
Al volim te. I čekaću, čekaću.
Draško Ređep: Toliko je knjiga objavljeno o tome šta je sve, i kome, Andrić govorio!
Možda i ne slutiš koliko volim tvoju tršavu glavu,
detinju glavu koja miriše na sapun i aprilski vetar,
glavu u kojoj stanuju samo boje
visoke,
ogromne i nedostižne,
glavu koja će shvatiti daljine svetlosnih godina,
nerazumljive cifre i geometrijske krivulje
i hrabrost svemirskih brodova
što će krenuti sutra na nova neznana sunca.
Ja sam sva putovanja protutnjao u svojoj glavi
i tu su stali prostori o kojima i ne sanjaš:
četiri ulice tamo i tri ovamo
tako sam jednom leteo čak do Kumove Slame;
jedna čaša piva u restoranu kraj reke
– tako sam beskrajno lebdeo kroz udaljena sazvežđa;
jedan običan osmeh i jedno jesenje veče
– tako sam tražio nove, neobične galaksije.
Tako sam našao i jednu tihu mudrost
od koje rastu krila.
Zato i hoću samo to da te zamolim:
preleti beskonačnost i pobedi vreme i maštu,
ali ne zaboravi kako se korača po zemlji.
Dodirni rukama nemateriju,
ali ne zaboravi kako se korača po zemlji.
Budi veliki nebeski fenjerdžija i pali metagalaksije,
ali ne zaboravi kako se korača po zemlji.
Jer srca su ljudska zasađena nisko kao kupine
tu gde su svici jedine zvezde
i oči jedina sunca,
tu gde smo od sebe načinili
pa ipak dovoljno beskrajan da se u njemu izgubimo,
daleki jedni od drugih:
ja daleko od tebe kao Alfa Centauri,
ti daleko od mene kao Halejeva kometa.
Pronađi nove svetove i izatkaj im nebo,
podari im vazduh da mogu da dišu i žive,
ali ne zaboravi kako se korača po zemlji,
jer moramo se sutra jedan drugom približiti.
Četiri ulice tamo i tri ovamo,
dve čaše piva u restoranu kraj reke
i jedne iskrene oči i jedno jesenje veče,
– to je prostranstvo koje hoću da pomirim
od moje zvezde do tvoje.
No, najvece „čudo“ s kojim sam proveo dobar deo života bio je Mika Antić. Da bi se ocenio njegov „lik i delo“, trebalo bi sastaviti konzilijum književnih, likovnih, muzičkih i birtaških kritičara, verovatno još i sociologa, lekara i sveštenika (kao lekara za dušu). Jednom sam u kafani zalepio parolu „Piće nikom nije dobro donelo“. A Mika je, onako šarmantno mucajući, tražio olovku i dopisa „... Ali ni odnelo“.
Svi smo mi Cigani. Nismo Romi ali volimo pesme, volimo skitnju. Sanjamo i nemamo mira. A to je to. Još uz to malo i slažemo pa smo kompletni. Peri i Bobi, da zavole i nas Cigane. 
Draško Ređep: Koji su, zapravo, tvoji gradovi?
Povuci ruke do lakata kroz pređu Mlečenog puta. I drži tako dok motam klube ogromne svetlosti, kao zlatni oreol oko svoje spostvene prelepe glave. Drži i reci kako neko može netoplokrvno da razmišlja o tome čime misao čuje i čime ovaj vid izmišlja, njuh sanja, ili ukus peva na vrhu jezika.(Vranje, Borina nedelja, 1977.)
Uspomena na pjesnika Miroslava Antića
Pjesnik Miroslav Antić dva puta je učestvovao na nekadašnjoj Republičkoj kulturnoj manifestaciji ”Kikićevi susreti” (1980. i 1982.) u Gradačcu. Već tada mi je kazao koliko je Gradačac ”divan i lep gradić” i da bi to mogla biti druga ”pesnička Meka”, odmah poslije Mostara. Rekao je još i ovo: ”Moram se složiti sa nobelovcem Ivom Andrićem, kada je rekao ”da je Gradačac grad u kome se morao roditi pesnik”, da bi potom dodao ”to je grad u koji moraju dolaziti pesnici”...
I tako prebirajući po sjećanjima i uspomenama na pjesnika Miku Antića i na njegov boravak u Gradačcu i druženje sa ovom pjesničkom ljepotom od čovjeka, tog lijepog maja 1982. godine na starom Gradu na Konaku ”Zmaja od Bosne”, gore na Seir-čardaku, odakle puca krasan pogled na ravnu Posavinu, čak tamo do kasabe pjesnika nezaboravnih stihova o sevdahu i neimaštini Muse Ćazima Ćatića, negdje oko pola noći našla se pjesnička bratija da se onako za svoju dušu ispjevaju i raspolože. Među pjesnicima, pored ostalih, nalazila se i naša divna pjesnikinja Nasiha Kapidžić-Hadžić. Ta pjesnička noć ostala je nazaboravna za sve one koji su imali tu privilegiju da se u tom času zadese na Seir-čardaku. Ta noć ostaće nezaboravna i za ovdašnjeg legendarnog konobara rahmetli Mandžu koji je te večeri posluživao pjesničke velikane. To je bio svojevrsni pjesnički festival koji je trajao sve do pjeva prvih horozova!
I poslije te pjesničke noći sa Seir-čardaka, iz tog prelijepog maja hiljadu devetstotina osamdeset i druge Miroslav Antić je izrazio želju da se opet i još jednom, ”prije nego što odem preko reke”, kako mi je rekao na rastanku, kao da je slutio da mu je to i naše posljednje druženje u Gradačcu, posjeti Gradačac. Čvrsto obeća da ćemo mu javiti tačan datum kada se budu održavali naredni ”Kikićevi susreti”, i naravno da ga željno očekujemo u našoj sredini.
I slijedećeg tamo majskog dana 1983. godine stiže pismo sa ovim sadržajem:
”Dragi drugovi,
Zahvaljujem Vam se na pozivu. Ja ću doći u Gradačac 12. maja do dva popodne. Ima jedna nevolja, pa Vas molim da me shvatite. Dolazim svojim kolima sa ženom i dva najmlađa sina. Biću u Gradačcu nekoliko dana na svoj račun. Meni se prošli put kod Vas toliko svidelo, da smo Haso (Hasan, pr.a.) Fazlić i ja sa porodicama ostali još dva dana za svoju dušu. Ja snosim troškove boravka moje dece i žene, ali nevolja je u tome što ne znam koji je hotel, pa Vas molim da mi rezervišete jednu trokrevetnu sobu.
Inače, dosta loše sam prošao februara. Bio sam dvadeset dana u bolnici. Srce. Zato i ne smem bez žene da se krećem na daleke puteve. Ona mi je i šofer, i lekar, i savest.
Drugarski pozdrav svima
Miroslav Antić.”
Pred Hotelom Banje Ilidža u Gradačcu tog 12.maja 1983.godine čekasmo u dva popodne Miku Antića. Čekali smo i čekali, da bi se u tom iščekivanju pojavio poštar na ”kolibriću” sa telegramom ove sadržine:
”Dragi drugovi, oprostite što ne mogu doći, jer moje bolno srce ne da mi da se pomerim iz kreveta.
Za lep uspeh Kikićevih susretima, Vama domaćinima i svim mojim drugarima srdačne drugarske pozdrave
Vaš Mika Antić”
A vijest da je prestalo da kuca to bolno pjesničko srce silno je rastužilo njegove gradačačke drugare i sve poklonike lijepe pisane riječi ne samo Kikićevog Gradačca i Posavine.
Na Mikinom grobu svirala je tužna muzika čuvenog vojvođanskog tamburaša Janike Balaša. Zaista, tužno da tužnije nije moglo biti!
I svaki put kad te slome,pa moraš nov san da stvaraš,
ne sanjaj ga u mraku
Dotrči bliže zori.
i to u večnost pretvori.
I sve što žmureći smisliš
ostaće zauvek tako.
Ako u nekome ostavimo bosih stopala trag, al' urezan u kamen od ogromne upornosti, onda je postojati ili ne postojati potpuno ista stvar. Ostaje staza koja vodi u našem smeru. Ostaje smer ka kom će neko ipak stići. Ostaje stizanje koje vodi u nemoguće. Ostaje nemoguće koje vodi u sve mogućnosti. (Zenica Pive, 1974.)
Jedino čisto čulo to je dodir njene i moje ruke. Sve ostalo uopšte nisu čula. (Čortanovci, 1973.)
Roda, odevena u kostim od novog prolećnjeg perja, i jedan sasvim olinjali, ćelavi đeram, ćaskali - stojeći na jednoj nozi - i mudrovali iz dosade.
