In Memoriam (1932–1986)

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.








Postoji jedan neverovatan gad
koji se zove Miroslav Antić.
Ždere moj hleb.
Pravi moju decu.
Nosi moja odela.
Sa mojom ženom redovno leže u krevet
svake noći,
jer zna da sam ja tog trenutka
daleko negde, u Lenjingradu.
I taj Antić
koji me je upropastio i kao pisca
i kao čoveka,
dakle, taj Antić,
koji će jednog dana vrlo strpljivo
leći u moju sopstvenu grobnicu,
pita me jednog jutra:
šta vam je,
bogamu,
čoveče, izgledate mi nekako bolesni?
A šta se,
izvinite za izraz,
baš njega tiče kako mi je
i dokle ja to mogu.
O meni se najdivnije brinu
oni koji me ostavljaju na miru.
A on,
pere ruke mojom rakijom,
ima ključ od mog ateljea,
petlja sa mojim plavušama.
Ljudi,
taj me tera da čitam knjige,
ogovara me u rođenoj kući,
svašta laže,
mojoj deci,
zamislite svinjariju,
mojoj deci kupuje sladoled
i podmićuje ih.

Bio sam mornar.
Bežao sam.
Ili odem,
na primer,
u Pariz.
Pokrijem se ćebetom preko glave.
Pustim brkove.
A on me i tu pronađe,
u nekoj bednoj Ulici Žolive,
u nekom bednom hotelu,
i vrati kući,
i rasplače me.
Mati moja Melanija,
koja ne zna da je rodila mene,
a ne njega,
više ga voli,
više mu veruje,
i on to još kako koristi.
A on je ta upeglana stoka
kojoj ja pišem biografiju.
On je ta uvažena životinja
kojoj ja dižem spomenik,
ovako popljuvan i sam
i do krajnosti zgađen
što moram da mu javno pozajmim oči,
i dušu,
i ono malo para
koje sam jedva pozajmio.

Kad sam ja,
na primer,
skočio sa Petrovaradinske tvrđave,
on je uskakao u đačke čitanke.
Kad me je doktor Savić lečio
od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze
sa filmom.
Gde god se pojavim,
gurao me je da ga ne obrukam.
Mešao se u moje snove.
Primao je moje nagrade.
Cerekao se na prijemima.
Jedan licemer.
Jedan stvarni licemer.
Jedan - provincijalac.
Jedan što je trpeo sve ono
što ja nikada nisam mogao da istrpim.
I koji sada tako divno žuri
da crkne što pre umesto mene,
da bi umesto mene,
đubre jedno,
da bi umesto mene
što pre jedini živeo.