Jer će uvek posle...kiše biti nama jedno...sunce...

Kad sunce sija
mi plačemo kao ludi,
jer će uvek posle jednog sunca
biti nama jedna strašna kiša.

Kad kiša pada
mi pevamo kao ludi,
jer će uvek posle jedne kiše
biti nama jedno lepo sunce.

Posle dobrog uvek dođe loše,
jer nikad nam ništa bolje
nije bilo iza najboljeg.

Posle lošeg mora doći dobro,
jer nikad nam ništa gore
nije bilo iza najgoreg.

Elektronsko prelistavanje...

U svetskoj dečijoj digitalnoj biblioteci elektronski možete prelistati sarajevsko izdanje Plavog čuperka iz 1973. godine (biblioteka Lastavica) sa nežnim ilustracijama Miće Mihajlovića, kao i knjigu Plavi čuperak u Garavom sokaku JRJ-a iz 2002. godine (ilustracije: Miomir Tomić). Iste ove stranice uz mnoge lepe knjige drugih autora nalaze se i u Srpskoj dečijoj digitalnoj biblioteci.

Samo jednom, u trenutku, do kraja...

Mala zmija iz sebe zrači smrtni strah.
Ima ga toliko ogromno,
da ga prenosi kao pucanj
na žabu.

Ko ima suviše straha u sebi,
hipnotisaće protivnika.
I umiraće svaki put još po malo
sa svakom svojom novom žrtvom,
jer nema hrabrosti za jednu jedinu
veliku smrt.

Heroji umiru samo jednom,
u trenutku,
do kraja.

Ko se nikada ne usudi...

Ko se nikada ne usudi, taj nikada nije ni živeo.
(Kod Ređepa, Boro Drašković i ja, povodom Brakusija: «Ko više nije dete, taj je umro». Telegram meni telefonom. 1986.)

„Mati moja Melanija...“

Mikina majka Melanija proslavila je nedavno 100. rođendan. Članke o tom događaju možete pročitati ovde (sedmi članak odozdo) i ovde.

Pesma za nas dvoje

Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Čupa drveću žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je već bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajući prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.

Oktobarski intermezzo

Kosmonautska pesma

Ja ne znam kako to drugi sa tatom razgovaraju,
al` mi smo dva muškarca,
– mi sve muški i rešimo.
Gledamo se u oči.
duše se širom otvaraju.
Iskreni smo kad valjamo.
Iskreni i kad grešimo.

Jer nikog drugog nemam sem tate, da mu kažem
sva ova zla i dobra što lome u meni kosti
i vrlo malo mi nude,
a sve od mene traže,
tvrdoglavog
i nežnog
na raskršću mladosti.

Dosta je ma i toliko: jedna šetnja uz reku.
Dosta je ruka u ruci: tako se samoća leči.
Istina, katkad kroz osmeh i neke suze poteku,
a nekad,
opet,
sve brige okopne i bez reči.

Ali dobro je tako!
Dobro je što se setimo
da od života ukrademo dve-tri sospstvene tajne.
I čini ti se: mi šetamo,
a ja i tata letimo
po nekom našem svemiru u visine beskrajne.

Imamo svoje komete i mrtvu prašinu zvezda.
Imamo svoja sunca.
Planete.
Magline blede.
Mi smo dva kosmonauta što su brži od svetlosti
mada se lagano gegaju kraj reke niz drvorede.

Istine se pred nama ljušte i same otvaraju.
Iskreni smo kad valjamo.
Iskreni i kad grešimo.

Ja ne znam kako to drugi sa tatom razgovaraju,
al` mi smo dva muškarca,
pa sve muški i rešimo.