Ne doticati oblik šljunka,
nego oblik svojih prstiju u sadržini kamena.
Ne udisati miris trave,
nego miris svojih nozdrva u sadržini bilja.
Ne osluškivati zvuk vetra,
nego zvonjavu svoga uha u sadržini vazduha.
Ne sagledavati sjaj mesečine,
nego blistavost svoga oka u sadržini svetlosti.
Ne kusati ukus kiše,
nego ukus svog daha u sadržini vodenog.
Ovde otpočinjem Mikolinkoteku – zbirku veza iliti linkova ka Web lokacijama iliti sajtovima sa Mikinim pesmama, biografskim podacima i sl. Biće redovno ažurirana...
Pesme
Pesmarica – Dragana Konstantinović
Antic.org
Pesme – Marko Ilić
Dečji svet poetskog društva Perunika
South Slavic Literature Library
Cesarica
Lektira BIH
Iluzije
Online Library
Translated poems
Poezija koja traje
An Immortal poem
Modersmal
Tvorac grada
Sarajlićevo
Dobrota
Kaleidoskop
Forumi
B92
MyCity
Krstarica
Vojvodina Cafe
Virtualno
City.ba
Snoviđenje
Forum.hr
Domaći
Banjaluka
Virtualni svet
SDCafe
Dalmokrajišnik
Amfiteatar
Oaza
Grad Niš
Krčma
Zgubidani
Burek
Prijatelji
Tvorac grada
Cica Veštica
Novosadski.net
Trebinje
Hogarova arka
Verujem
Diskusije
Sanjalica
Svet knjige
Romance Cafe
Ostalo
Kamerna scena „Miroslav Antić“
IMDB
Yu4You
Wikipedia English
Who Miroslav Antic really is?
Wikipedia na srpskom
Gerila
Knjižara
Balkanmedia
Mokrin
Dnevnik
Galerija Pro Arte - izložba
Leksikon Yu mitologije
Ako ne vidiš zvezde, upali baklje.
Ako ne vidiš sunca, uveži vatre u krug.
Ako ne vidiš šarenilo, upali sebe i prskaj, kao
one šašave prskalice za Novu godinu.
Pobacaj pregršti svitaca i makar fosfornom
svetlošću obasjaj tamu.
Juče sam zobao pesak. Probaj to malo sa mnom. Bićemo ceo dan obala ili pustinja.
Danas sam jeo zemlju. Probaj to malo sa mnom. Bićemo ceo dan sami u nebu: planeta.
Sutra ću jesti breze. Pa probaj to malo sa mnom. Bićemo ceo dan šuma prepuna sunca i mirisa. I senki poneke ptice koja se uplašila.
Prekosutra ću gutati oblake. Probajmo, bićemo ceo dan nečija kosa na obrazu i ličićemo na vazduh.
(Jurmala-Riga, 1978. Baltik. Bele noći)
(Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali...)
Oprosti,
Mi smo se divno poznavali.
***
Oprosti što ne umem ništa belje da ti kažem
Sad kad se voli.
***
Oprosti mi što te gazim poljupcima
I psovkama milovanja budim iz sna.
(Inače, ako misliš da se ova stanica zove sreća,
Izvini,
Ne zove se sreća...)
Jedno je sloboda sagledavanja života,
a drugo sloboda življenja tim životom.
Jedno je sloboda puštanja nekog u visine,
a drugo sloboda hvatanja za vazduh, da se ne padne.
Jedno je sloboda pravljenja krilatosti,
a drugo sloboda letenja samo u pravcu tuđeg sna.
Da se ne ponašam kao potok
koji ima užasan strah od potopa.
Da se ne ponašam kao busen
koji ima užasan strah da će ga zakopati u zemlju.
Da se ne ponašam kao plamičak sveće
koji ima užasan strah od požara.
Ko u ramenima oseća zemljinu težu,
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih što su u drevna vremena
znali za veštinu lebdenja:
onoj potpuno drukčijoj vrsti načih predaka,
ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,
već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja,
usnama zlatnim kao večnost.
To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlečivo mučenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu što ne sabira
i ne odašilje utiske,
nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.
Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.
***
Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke
obrasle vetrom i svetlošću.
Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju
na njihov način letenja.
Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi
mogućnost da stvaramo takve oblike
iz kojih - kad se primakne uho i oslušne -
dopire lepet krila.
Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti.
U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone,
ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija
koje nas dovode na samu ivicu panike.
Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.
Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost...
i ljubav...
i plave slojeve nade...
Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi, već neko nama drag i poznat: naš most iz jednog bića u neko sasvim drugo biće.
Neprekidno prolazimo kroz privide. Tek što na sebe naviknemo, već smo stranci. Jesmo li ovo mi, ili tek naše mogućnosti?
Hajde sedi i popij sa mnom bar jedan litar daljine. Prisetimo se malo šta je bilo pre vremena. Grane nam niču iz ušiju. Neka se rascvetaju. Mi smo više od proleća nego proleće. Vodoskok mleka i mermera.
Hej, ja! Povedi me, ne sa sobom, već sa mnom. Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi, nego uspomena na nas. (Moskva, hotel «Peking», 1972.)
...više objava, čarobnijih, poetičnijih, mikoLIČNIJIH
...više posetilaca (iako mu obučenom u Mikinu poeziju nikada nije dosadno, ipak... blog poželi interakciju sa još ponekim parom očiju)
...novi aktivni članovi bloga-mikoljupci (WELCOME & WANTED...)
